|
|
| Neda Gavrić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
ZLATAN ZUB
Kum moga dede imao je zlatan zub. Zlatnu dušu i zlatnu ćud. I to je bilo zlatno doba.
Selo Bočac prostiralo se ispod planine Čemernice a Čemernica se dovikivala sa Manjačom, preko puta. Šurovala je i sa Lisinom a kada bi se popeo na sam njen vrh, kao što bi starosedeoci rekli, pogled bi dosezao od Banjaluke do Glamoča. To selo, kao i sva okolna imala su identične navike, običaje , sudbine, tako i to kumstvo. Kum je bio svetinja, roditelj, otac, najbolji prijatelj, ukratko sve! Kumstvo bi se, uglavnom, prenosilo sa kolena na koleno. Kako na venčanjima, tako i na krštenjima čeljadi koja su tada bila mnogobrojna. Odrastali smo na pričama o važnosti kuma u našim životima, o poštovanju prema njima i velikom uvažavanju njihovih mišljenja pri svakoj važnijoj odluci u porodici. Moje sećanje seže od osamdesetih godina prošlog veka. Figura kuma u mojim, dečijim očima, bio je kum moga dede, kako rekoše, stari kum. Deda i baba sa majčine strane su slavili Svetog Jovana a posluživali Aranđelovdan. Kum je, podrazumevalo se, dolazio oba puta između slava tek ako bi se desilo nešto mnogo važno ili ne daj bože neka tragedija. Živeo je podaleko a veliko imanje i porodica iziskivali su mu danonoćni rad. Kako su, u to vreme, zime bile "kako Bog Gospod zapoveda" , za Svetog Jovana sneg je znao zapadati i do pola metra. To i nije bilo čudo jer planina Čemernica, iznad koje je selo, ima 1339 metra nadmorske visine. Kum je tako znao dolaziti ili peške ili sa konjem, gazeći velike smetove snega, sve sa punim rukama milošta. Tako mu se nikada nije znalo kada će doći ali je to svakako bilo pre jedanaest ujutro jer se do podne moralo obaviti čitanje slave, koju je naravno čitao kum. Za njega se uvek čuvalo posebno mesto na čelu stola i ništa se nije iznosilo ni posluživalo dok ne dođe kum. On se čekao za sve i svja te je s toga njegovo pojavljivanje na vratima za nas decu bio svečani čin. Kad se pojavi na vratima, baba trči da mu pridrži kaput dok on izuje čizme a mi se svi, od najstarijeg do najmlađeg uvrstimo u red da se pozdravimo sa njim. On nam sa praga pokloni najširi i najtopliji osmeh, te nam pokaže tako svoj zlatni zub zbog kog sam ga zvala zlatni kum. Njegov stisak ruke je uvek bio od nekog značaja, kao da imaš veliku čast što se rukuješ sa njim. I imali smo. Kum čita slavu, nazdravlja, zdravičari i blagosilja, ostali ga svi prate govoreći " Vaslava i čast!" . Za to vreme svi stojimo za stolom, sve dok svaki običaj ne prođe. Zadnji je kada baba prođe sa koljivom te sa kadionicom, kadeći svakog gosta ponaosob. Tek kada se svaki običaj ispoštuje, tek tad se sedne i ženskinje iz kuće mogu da posluže hranu. Kum je , naravno, sve vreme centar mog dečijeg sveta. On zbija šale, prepričava anegdote i trudi se da opusti i nasmeje sve goste. Deda celo vreme stoji iznad njega, jer običaj je da domaćin stoji celu slavu u znak poštovanja prema svetitelju kojeg slavi, slavskoj sveći koja gori iprema gostima. Verovalo se da će tako, u zdravlju, dočekati i sledeću slavu što bi rekli " na nogama". Kum je uvek konačio jer se slavilo po tri dana tako da kući nije išao sve dok i slava ne izađe na vrata. U međuvremenu, kada bi se razišli gosti, mi deca bi otišli da spavamo a baba i deda bi ostajali do duboko u noć pričajući sa kumom. Tada su ga valjda obaveštavali, kao i on njih, da li ima nekih problema da bi ih mogli zajedno rešavati. Tada sam čvrsto verovala da ne postoji nerešiv problem dok je kuma, on uvek pronađe neko kontsruktivno rešenje. Kada se kum isprati kući tada je proslava zvanično završena. Mi ga isto tako svečano, kao što smo ga i dočekali, ispratimo. Sa miloštama dolazi sa njima i odlazi. Baba pakuje sve što se jelo i pilo na slavi, osim što doda još koju litru šljive rakije i posebno sušeni pršut samo za kumove. Iako neispavan i natovaren, odlazi nasmejan. Dugo posle odlaska svetli taj njegov osmeh i onaj zlatni zub. U kući se još uvek oseti zlatna energija koju je ostavio. Ostanemo pričajući o njemu danima, baba je ćutala tog zadnjeg puta, kao da je nešto slutila. Kum je odavno u Carstvu Nebeskom, tako i deda, tako i baba. Sa njima kao da je nestalo sve što je vredelo u ovozemaljskom životu. Čast, obraz, dostojanstvo i tradicija i iznad svega poštovanje. Bliskost i čista emocija. Još uvek slavimo slavu kako dolikuje, po svim običajima kao naši stari. Sve je kako je Gospodu milo. Ali kumovi. Bliskost. Poštovanje. Čast. Obraz. Čoveku nije milo. Ni zlatnih zuba, ni zlatne duše ni zlatnog doba. Tek poneko, tek ponekad...
|