O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriVestiMedijiKolumnaKultura sećanja


















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Proza


ZLATAN ZUB

Neda Gavrić
detalj slike: KRK Art dizajn


ZLATAN ZUB



Kum moga dede imao je zlatan zub.
Zlatnu dušu i zlatnu ćud.
I to je bilo zlatno doba.

Selo Bočac prostiralo se ispod planine Čemernice a Čemernica se dovikivala sa Manjačom, preko puta.
Šurovala je i sa Lisinom a kada bi se popeo na sam njen vrh, kao što bi starosedeoci rekli, pogled bi dosezao od Banjaluke do Glamoča.
To selo, kao i sva okolna imala su identične navike, običaje , sudbine, tako i to kumstvo.
Kum je bio svetinja, roditelj, otac, najbolji prijatelj, ukratko sve! Kumstvo bi se, uglavnom, prenosilo sa kolena na koleno. Kako na venčanjima, tako i na krštenjima čeljadi koja su tada bila mnogobrojna.
Odrastali smo na pričama o važnosti kuma u našim životima, o poštovanju prema njima i velikom uvažavanju njihovih mišljenja pri svakoj važnijoj odluci u porodici.
Moje sećanje seže od osamdesetih godina prošlog veka. Figura kuma u mojim, dečijim očima, bio je kum moga dede, kako rekoše, stari kum.
Deda i baba sa majčine strane su slavili Svetog Jovana a posluživali Aranđelovdan. Kum je, podrazumevalo se, dolazio oba puta između slava tek ako bi se desilo nešto mnogo važno ili ne daj bože neka tragedija. Živeo je podaleko a veliko imanje i porodica iziskivali su mu danonoćni rad.
Kako su, u to vreme, zime bile "kako Bog Gospod zapoveda" , za Svetog Jovana sneg je znao zapadati i do pola metra. To i nije bilo čudo jer planina Čemernica, iznad koje je selo, ima 1339 metra nadmorske visine.
Kum je tako znao dolaziti ili peške ili sa konjem, gazeći velike smetove snega, sve sa punim rukama milošta.
Tako mu se nikada nije znalo kada će doći ali je to svakako bilo pre jedanaest ujutro jer se do podne moralo obaviti čitanje slave, koju je naravno čitao kum.
Za njega se uvek čuvalo posebno mesto na čelu stola i ništa se nije iznosilo ni posluživalo dok ne dođe kum. On se čekao za sve i svja te je s toga njegovo pojavljivanje na vratima za nas decu bio svečani čin.
Kad se pojavi na vratima, baba trči da mu pridrži kaput dok on izuje čizme a mi se svi, od najstarijeg do najmlađeg uvrstimo u red da se pozdravimo sa njim. On nam sa praga pokloni najširi i najtopliji osmeh, te nam pokaže tako svoj zlatni zub zbog kog sam ga zvala zlatni kum. Njegov stisak ruke je uvek bio od nekog značaja, kao da imaš veliku čast što se rukuješ sa njim. I imali smo.
Kum čita slavu, nazdravlja, zdravičari i blagosilja, ostali ga svi prate govoreći " Vaslava i čast!" . Za to vreme svi stojimo za stolom, sve dok svaki običaj ne prođe. Zadnji je kada baba prođe sa koljivom te sa kadionicom, kadeći svakog gosta ponaosob. Tek kada se svaki običaj ispoštuje, tek tad se sedne i ženskinje iz kuće mogu da posluže hranu.
Kum je , naravno, sve vreme centar mog dečijeg sveta. On zbija šale, prepričava anegdote i trudi se da opusti i nasmeje sve goste.
Deda celo vreme stoji iznad njega, jer običaj je da domaćin stoji celu slavu u znak poštovanja prema svetitelju kojeg slavi, slavskoj sveći koja gori iprema gostima. Verovalo se da će tako, u zdravlju, dočekati i sledeću slavu što bi rekli " na nogama".
Kum je uvek konačio jer se slavilo po tri dana tako da kući nije išao sve dok i slava ne izađe na vrata.
U međuvremenu, kada bi se razišli gosti, mi deca bi otišli da spavamo a baba i deda bi ostajali do duboko u noć pričajući sa kumom. Tada su ga valjda obaveštavali, kao i on njih, da li ima nekih problema da bi ih mogli zajedno rešavati. Tada sam čvrsto verovala da ne postoji nerešiv problem dok je kuma, on uvek pronađe neko kontsruktivno rešenje.
Kada se kum isprati kući tada je proslava zvanično završena. Mi ga isto tako svečano, kao što smo ga i dočekali, ispratimo. Sa miloštama dolazi sa njima i odlazi. Baba pakuje sve što se jelo i pilo na slavi, osim što doda još koju litru šljive rakije i posebno sušeni pršut samo za kumove.
Iako neispavan i natovaren, odlazi nasmejan. Dugo posle odlaska svetli taj njegov osmeh i onaj zlatni zub. U kući se još uvek oseti zlatna energija koju je ostavio. Ostanemo pričajući o njemu danima, baba je ćutala tog zadnjeg puta, kao da je nešto slutila.
Kum je odavno u Carstvu Nebeskom, tako i deda, tako i baba.
Sa njima kao da je nestalo sve što je vredelo u ovozemaljskom životu.
Čast, obraz, dostojanstvo i tradicija i iznad svega poštovanje.
Bliskost i čista emocija.
Još uvek slavimo slavu kako dolikuje, po svim običajima kao naši stari. Sve je kako je Gospodu milo.
Ali kumovi.
Bliskost.
Poštovanje.
Čast.
Obraz.
Čoveku nije milo.
Ni zlatnih zuba, ni zlatne duše ni zlatnog doba.
Tek poneko, tek ponekad...





PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"