детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЗЛАТАН ЗУБ

Кум мога деде имао је златан зуб.
Златну душу и златну ћуд.
И то је било златно доба.

Село Бочац простирало се испод планине Чемернице а Чемерница се довикивала са Мањачом, преко пута.
Шуровала је и са Лисином а кадa би се попео на сам њен врх, као што би староседеоци рекли, поглед би досезао од Бањалуке до Гламоча.
То село, као и сва околна имала су идентичне навике, обичаје , судбине, тако и то кумство.
Кум је био светиња, родитељ, отац, најбољи пријатељ, укратко све! Кумство би се, углавном, преносило са колена на колено. Како на венчањима, тако и на крштењима чељади која су тада била многобројна.
Одрастали смо на причама о важности кума у нашим животима, о поштовању према њима и великом уважавању њихових мишљења при свакој важнијој одлуци у породици.
Моје сећање сеже од осамдесетих година прошлог века. Фигура кума у мојим, дечијим очима, био је кум мога деде, како рекоше, стари кум.
Деда и баба са мајчине стране су славили Светог Јована а послуживали Аранђеловдан. Кум је, подразумевало се, долазио оба пута између слава тек ако би се десило нешто много важно или не дај боже нека трагедија. Живео је подалеко а велико имање и породица изискивали су му даноноћни рад.
Како су, у то време, зиме биле "како Бог Господ заповеда" , за Светог Јована снег је знао западати и до пола метра. То и није било чудо јер планина Чемерница, изнад које је село, има 1339 метра надморске висине.
Кум је тако знао долазити или пешке или са коњем, газећи велике сметове снега, све са пуним рукама милошта.
Тако му се никада није знало када ће доћи али је то свакако било пре једанаест ујутро јер се до подне морало обавити читање славе, коју је наравно читао кум.
За њега се увек чувало посебно место на челу стола и ништа се није износило ни послуживало док не дође кум. Он се чекао за све и свја те је с тога његово појављивање на вратима за нас децу био свечани чин.
Кад се појави на вратима, баба трчи да му придржи капут док он изује чизме а ми се сви, од најстаријег до најмлађег уврстимо у ред да се поздравимо са њим. Он нам са прага поклони најшири и најтоплији осмех, те нам покаже тако свој златни зуб због ког сам га звала златни кум. Његов стисак руке је увек био од неког значаја, као да имаш велику част што се рукујеш са њим. И имали смо.
Кум чита славу, наздравља, здравичари и благосиља, остали га сви прате говорећи " Васлава и част!" . За то време сви стојимо за столом, све док сваки обичај не прође. Задњи је када баба прође са кољивом те са кадионицом, кадећи сваког госта понаособ. Тек када се сваки обичај испоштује, тек тад се седне и женскиње из куће могу да послуже храну.
Кум је , наравно, све време центар мог дечијег света. Он збија шале, препричава анегдоте и труди се да опусти и насмеје све госте.
Деда цело време стоји изнад њега, јер обичај је да домаћин стоји целу славу у знак поштовања према светитељу којег слави, славској свећи која гори ипрема гостима. Веровало се да ће тако, у здрављу, дочекати и следећу славу што би рекли " на ногама".
Кум је увек коначио јер се славило по три дана тако да кући није ишао све док и слава не изађе на врата.
У међувремену, када би се разишли гости, ми деца би отишли да спавамо а баба и деда би остајали до дубоко у ноћ причајући са кумом. Тада су га ваљда обавештавали, као и он њих, да ли има неких проблема да би их могли заједно решавати. Тада сам чврсто веровала да не постоји нерешив проблем док је кума, он увек пронађе неко контсруктивно решење.
Када се кум испрати кући тада је прослава званично завршена. Ми га исто тако свечано, као што смо га и дочекали, испратимо. Са милоштама долази са њима и одлази. Баба пакује све што се јело и пило на слави, осим што дода још коју литру шљиве ракије и посебно сушени пршут само за кумове.
Иако неиспаван и натоварен, одлази насмејан. Дуго после одласка светли тај његов осмех и онај златни зуб. У кући се још увек осети златна енергија коју је оставио. Останемо причајући о њему данима, баба је ћутала тог задњег пута, као да је нешто слутила.
Кум је одавно у Царству Небеском, тако и деда, тако и баба.
Са њима као да је нестало све што је вредело у овоземаљском животу.
Част, образ, достојанство и традиција и изнад свега поштовање.
Блискост и чиста емоција.
Још увек славимо славу како доликује, по свим обичајима као наши стари. Све је како је Господу мило.
Али кумови.
Блискост.
Поштовање.
Част.
Образ.
Човеку није мило.
Ни златних зуба, ни златне душе ни златног доба.
Тек понеко, тек понекад...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: