detalj slike: KRK Art dizajn

Haša, večna ljubav i skelet poezije Vaska Pope

  Odlomci 6-8 iz Studije „Fosili tajne na obelisku snova“

Verica Tadić

6. HAŠIN ROĐENDAN

          Uprkos "Preprekama" koje rastavljaju hod, odvajaju ruke, osakaćuju vid, ovo  će, iz predmeta  iznedreno, magijom i čudom  oduhovljeno lirsko biće  Vaska Pope (Mala kutija) pronaći "Predele" u kojima  živi "Opsednuta vedrina", u kojoj  će "Spisak" nečujnih stvari biti dopunjavan i menjan, sve dok se ne oduhove i ožive i najsitnije čestice. Dok prolazimo kroz Popine lirske pasaže  "Daleko u nama" odjekivaće besmrtni eho jedne čiste i neugasle ljubavi, ljubavi koja je krasila njegov i Hašin  život. Pesmama iz ovog ciklusa, trajno i najblistavije osvetljeno je životno i poetsko nebo. 

          Poštujući onaj Popinsveti zakon da svaku knjigu posvećuje Haši, Milenko Pajić¹ u poetsko telo Male kutije² urezuje njeno ime. 

          Kako bi drugačije i moglo biti kad se Mala kutija rodila na Hašin rođendan 10. oktobra 1958. godine. Toliko je mudra, da je  za svoj imendan izabrala baš onaj datum koji je pesniku najmiliji. Sigurno je, još pre rođenja, naslutila da  će svaki Popin stih nadahnuti Hašina ljubav. I da i ona sama bez te ljubavi ne bi mogla da  živi i diše.

          Evo kako je i sam Pajić doživeo taj prvi susret sa Hašinim imenom: "Bila je to savršena pesma sastavljena od jedne jedine reči. Zvučala je kao zagonetka, i kao osmeh i kao san."Pesma i ime stopljeni jedno u drugo, zvuče  i kao "ime božanstva, srne, cveta, boginje ili vile" samo onom ko zna da je to ime " ključ, najjednostavniji ([i]) najvažniji za razumevanje Popine poezije". Haša je ujedno (i) "šifra za spoznavanje dubine (pesnikove) ljubavi".

          Tajna značenja, do kraja neodgonetnuta suština, to je ono što pesniku daje šansu da nadživi sebe i svoje vreme, da bude vanvremen. To je ona kuća koja prolaznicima stalno stoji na vidiku, i u koju mogu da svrate "beskućni pogledi" iz svih vremena.

          U dvorištu, ispred te kuće, odmara se konj koji celu zemlju za sobom vuče, iako zna da "drum kraja nema". Pored njega gegucka patka koja "U bokovima svojim nosi / Nemir voda".I maslačak je tu, to "Žuto oko samoće",u čijoj krunici katkad preno ći "Beskućni pogled šetača". Dakle, opet su tu čovek i svet koji ga okružuje, upućeni jedno na drugo. Prijatelji i neprijatelji jedno drugom. "Maslačak" nudi beskućnom pogledu prenoćište u svom oku. Kaktus nije tako gostoljubiv. On čak i "vazduh ujeda". Krompir se blago osmehuje, jer u njegovom srcu "Sunce spava". Umorna stolica traži mesto za odmor. Zašto i ona ne bi "Sela na tuđe obline umora/ Da se odmori".

          Iz tog dvorišta, negovanog i stvaranog samo za njega i Hašu, u kome su umesto stabala zasađeni drvoredi stihova, i u čijem se hladu smestio ležaj od (o)smeha,  do nas dopire pesnikovglas.

          Negde u meni taj glas duboko odzvanja i meni se čini da se sad malo igra, i novim rasporedom stihove iz ciklusa "Daleko u nama"  ređa i svojoj  Haši u srce zapisuje.

          U svoju dušu ja ih prepisujem onako kako ih uho moje opsesije čuje.     

                   " Između očnih kapaka

                      Stežem ti nagi pogled

                      Bol u njemu da zdrobim

                    Očiju tvojih da nije

                     Ne bi bilo neba

                     U slepom našem stanu

                    Ulice tvojih pogleda

                    Nemaju kraja

                    Laste iz tvojih zenica

                     Na jug se ne sele

                     Prisutna si

                     U prozoru moje suze

                      Suza tvoja traži

                      Moje oči"

7. IGRA DVE KOSTI: NIKO I NIŠTA

          Poseta Popinomdvorcu poezije ne može se ni zamisliti bez igara. U igrama učestvuju i stvari i ljudi. Režiser je čudo. Scenografiju pišu snovi. Uloge su tako podeljene da svaki deo ljudskog tela bude učesnik u igri. Posmatramo, dakle, u igri ruke, noge, glavu, kožu...

           "Svako svuče svoju kožu / Svako otkrije svoje sazvežđe/ Koje noć nikad videlo nije." I tada "Neko bude ružino drvo/ Neki budu vetrove kćeri/ Neki ru žokradice". I sve je san i čudo. A san može imati četiri godišnja doba i svoju zelenu oazu u kojoj se sastaju kosti. Oslušnimo deo njihovog razgovora: "Divno je to sunčati se naga / Ja nikad nisam marila za meso (...) Ne daj sunce da te miluje/ Bolje da se volimo nas dve..."

Posle sunčanja, te dve kosti otići će kod muškarca koji se zove niko i njegove  žene koja se zove ništa.

          Pitate se šta se to zanimljivo može desiti ako dve kosti odu kog muškarca "niko" i  žene "ništa". Odgovor je: opet novi  život. Saslušajmo šta jedna drugoj saopštava: "Ostarili su bez kosti su/ Bi ćemo im ko rođene  ćerke".

8. BELUTAK-KOST VREMENA

          Skelet poezije Vaska Pope, sačinjen je od tri gradivne kosti, koje su u stvari veznici između čoveka i Boga, koje po svojim svojstvima možemo uporediti sa glagolskim oblicima, pošto imaju odlike trajnih i prelaznih stanja. Rekla bih da su to sledeće tri kosti: najpre, lj u d s k a   k o s t, kao fizički veznik, ili vrsta trajnog glagola sa  povremenim promenljivim fazama, u kojima se ispoljava kao prelazni  i prolazni oblik. Kost ostaje posle nestanka. Ponovo se vraća u novi oblik, u novo biće rođenjem. Tim kostima se meri, samerava. Određuje proporcija ljudskog tela. Na njima je zabeležena svaka  f i z i č k a promena.

          U domenu d u h o v n o g  veznik između čoveka i Boga je misao. Misao i um tvore fluidni kamen mudrosti, koji je najfinija i najdragocenija kost. Ta  k o s t   u m a  i  m i s l i  stalnim misaonim brušenjem postaje sve dragocenija i savršenija. Elastična je i savitljiva, opslužuje jezik duha koji je trajan. On, za razliku od telesnog oblika, nema faze umiranja i odumiranja. Zato može uvek da se uvećava, obnavlja i stvara. Za razliku od fizičke kosti,  tj. kosti u netrajnom telu, čiju prolaznost  privremeno opslužuje i koja ne mora da pamti prolaznu  fazu tela čiji je oblik održavala,  k o s t    m i s l i   i   u m a   pamćenjem kumulira energetski i duhovni potencijal.   

          Za belutak u poeziji Vaska Pope, i kamen uopšte,  rekli bismo da je

k o s t   p r i r od e, u čijem  prostoru opstajava u svim  vremenima. To je ona kost koja se mrvi, a da pritom ne gubi svoja osnovna svojstva. Koštana supstanca ovog kamena je, po svojoj prirodi, deljiva ali neuništiva. I kost prirode menja svoje oblike. Koristi se za različite namene. Za gradnju objekata, za umetnička dela, i za nadgrobne spomenike. I ona, dakle, povezuje smrt i  život. Stražari nad dušama koje su promenile svet. Onima koji nastanjuju ovaj svet služi za mnogo potreba. Ima mnogo upotrebnih vrednosti, kako u građevinarstvu, tako i u mnogim drugim oblastima.

          Od kog bi se drugog materijala mogle napraviti  trajnije knjige, u kojima bi se čuvale reči Zaveta? Deset Božijih zapovesti ispisano je na kamenim pločama. Šta reći o piramidama?

          U esejističkom opusu o belutku, Milenko Pajić ovu vrstu kamena vidi kao "spori svet minerala" u kojima se talože sudbine sveta i  žive duše predaka. "Lak je za održavanje. Ume sam da se čuva. Gotovo da nema neprijatelja." Ma kako da je tvrd i da deluje hladno, on u sebi čuva toplinu. "Dva belutka u ljubavnom zagrljaju časkom ukrešu varnicu. A od varnice do požara nije daleko..."

          Belutak je najsjajnija i najtranija kost vremena i prostora, prirode uopšte. On je u prostoru ono što je ljudska kost misli i uma u makrokosmičkim relacijama. Popa je, dakle, kosti prostora i vremena spojio u zajedničku kičmu zemlje i neba, sa centralna tri  pršljena koji u sebi nose srž  sveopšte suštine i na najlepši način povezao prirodu i ljude, čoveka i Boga, nebo i zemlju. Zato u njegovoj poetskoj viziji dva belutka, koja nam ponekad liče na "dve kamene suze", sutra već mogu biti "Dve vesele jamice (...) Na obrazima dana". Ako se zagledamo dublje u prošlost,  prepoznaćemo u njima "Dve bombone (...) Na jeziku večnosti".

          Ako je belutak  najsjanija i najtrajnija kost vremena, zašto Mala kutija ne bi mogla biti jedan od oblika kostiju duha? U njoj se, trajno, mogu čuvati dragulji uma.

___________

1. Vasko Popa: „Mala kutija“ (izbor pesama i pogovor Milenko Pajić), Nolit Beograd & Žiravac, Požega, 2004.

2. Rukovodeći se istim principom posmatranja i osmatranja kretanja energija iz omekšanih tkiva, dalijevski rastočenih i razmekšanih toliko da se iz njihove supstance mogu praviti „sirevi vremena i prostora“, Milenko Pajić oblikuje i slaže poetske dragulje Vaska Pope u novu Malu kutiju, koju je osmislio tako da se fluidni odblesci poetskih krugova iz raznih Popinih knjiga spajaju u srcu jedne, nove: Male kutije.

3. Milenko Pajić ( Beograd,  1950 – Požega 2015), bio je srpski pisac i likovni umetnik.

 Zastupljen je u antologijama savremene srpske fantastične i postmoderne proze i poezije u prozi.

Organizovao je deset samostalnih i više kolektivnih izložbi u jugoslovenskim i stranim galerijama. Objavio je 19 knjiga i priredio više izdanja  iz raznovrsnih i eksperimentalnih književnih žanrova.

PODELITE OVAJ TEKST NA: