детаљ слике: КРК Арт дизајн

Хаша, вечна љубав и скелет поезије Васка Попе

  Одломци 6-8 из Студије „Фосили тајне на обелиску снова“

Верица Тадић

6. ХАШИН РОЂЕНДАН

          Упркос "Препрекама" које растављају ход, одвајају руке, осакаћују вид, ово  ће, из предмета  изнедрено, магијом и чудом  одуховљено лирско биће  Васка Попе (Мала кутија) пронаћи "Пределе" у којима  живи "Опседнута ведрина", у којој  ће "Списак" нечујних ствари бити допуњаван и мењан, све док се не одухове и оживе и најситније честице. Док пролазимо кроз Попине лирске пасаже  "Далеко у нама" одјекиваће бесмртни ехо једне чисте и неугасле љубави, љубави која је красила његов и Хашин  живот. Песмама из овог циклуса, трајно и најблиставије осветљено је животно и поетско небо. 

          Поштујући онај Попинсвети закон да сваку књигу посвећује Хаши, Миленко Пајић¹ у поетско тело Мале кутије² урезује њено име. 

          Како би другачије и могло бити кад се Мала кутија родила на Хашин рођендан 10. октобра 1958. године. Толико је мудра, да је  за свој имендан изабрала баш онај датум који је песнику најмилији. Сигурно је, још пре рођења, наслутила да  ће сваки Попин стих надахнути Хашина љубав. И да и она сама без те љубави не би могла да  живи и дише.

          Ево како је и сам Пајић доживео тај први сусрет са Хашиним именом: "Била је то савршена песма састављена од једне једине речи. Звучала је као загонетка, и као осмех и као сан."Песма и име стопљени једно у друго, звуче  и као "име божанства, срне, цвета, богиње или виле" само оном ко зна да је то име " кључ, најједноставнији ([и]) најважнији за разумевање Попине поезије". Хаша је уједно (и) "шифра за спознавање дубине (песникове) љубави".

          Тајна значења, до краја неодгонетнута суштина, то је оно што песнику даје шансу да надживи себе и своје време, да буде ванвремен. То је она кућа која пролазницима стално стоји на видику, и у коју могу да сврате "бескућни погледи" из свих времена.

          У дворишту, испред те куће, одмара се коњ који целу земљу за собом вуче, иако зна да "друм краја нема". Поред њега гегуцка патка која "У боковима својим носи / Немир вода".И маслачак је ту, то "Жуто око самоће",у чијој круници каткад прено ћи "Бескућни поглед шетача". Дакле, опет су ту човек и свет који га окружује, упућени једно на друго. Пријатељи и непријатељи једно другом. "Маслачак" нуди бескућном погледу преноћиште у свом оку. Кактус није тако гостољубив. Он чак и "ваздух уједа". Кромпир се благо осмехује, јер у његовом срцу "Сунце спава". Уморна столица тражи место за одмор. Зашто и она не би "Села на туђе облине умора/ Да се одмори".

          Из тог дворишта, негованог и ствараног само за њега и Хашу, у коме су уместо стабала засађени дрвореди стихова, и у чијем се хладу сместио лежај од (о)смеха,  до нас допире песниковглас.

          Негде у мени тај глас дубоко одзвања и мени се чини да се сад мало игра, и новим распоредом стихове из циклуса "Далеко у нама"  ређа и својој  Хаши у срце записује.

          У своју душу ја их преписујем онако како их ухо моје опсесије чује.     

                   " Између очних капака

                      Стежем ти наги поглед

                      Бол у њему да здробим

                    Очију твојих да није

                     Не би било неба

                     У слепом нашем стану

                    Улице твојих погледа

                    Немају краја

                    Ласте из твојих зеница

                     На југ се не селе

                     Присутна си

                     У прозору моје сузе

                      Суза твоја тражи

                      Моје очи"

7. ИГРА ДВЕ КОСТИ: НИКО И НИШТА

          Посета Попиномдворцу поезије не може се ни замислити без игара. У играма учествују и ствари и људи. Режисер је чудо. Сценографију пишу снови. Улоге су тако подељене да сваки део људског тела буде учесник у игри. Посматрамо, дакле, у игри руке, ноге, главу, кожу...

           "Свако свуче своју кожу / Свако открије своје сазвежђе/ Које ноћ никад видело није." И тада "Неко буде ружино дрво/ Неки буду ветрове кћери/ Неки ру жокрадице". И све је сан и чудо. А сан може имати четири годишња доба и своју зелену оазу у којој се састају кости. Ослушнимо део њиховог разговора: "Дивно је то сунчати се нага / Ја никад нисам марила за месо (...) Не дај сунце да те милује/ Боље да се волимо нас две..."

После сунчања, те две кости отићи ће код мушкарца који се зове нико и његове  жене која се зове ништа.

          Питате се шта се то занимљиво може десити ако две кости оду ког мушкарца "нико" и  жене "ништа". Одговор је: опет нови  живот. Саслушајмо шта једна другој саопштава: "Остарили су без кости су/ Би ћемо им ко рођене  ћерке".

8. БЕЛУТАК-КОСТ ВРЕМЕНА

          Скелет поезије Васка Попе, сачињен је од три градивне кости, које су у ствари везници између човека и Бога, које по својим својствима можемо упоредити са глаголским облицима, пошто имају одлике трајних и прелазних стања. Рекла бих да су то следеће три кости: најпре, љ у д с к а   к о с т, као физички везник, или врста трајног глагола са  повременим променљивим фазама, у којима се испољава као прелазни  и пролазни облик. Кост остаје после нестанка. Поново се враћа у нови облик, у ново биће рођењем. Тим костима се мери, самерава. Одређује пропорција људског тела. На њима је забележена свака  ф и з и ч к а промена.

          У домену д у х о в н о г  везник између човека и Бога је мисао. Мисао и ум творе флуидни камен мудрости, који је најфинија и најдрагоценија кост. Та  к о с т   у м а  и  м и с л и  сталним мисаоним брушењем постаје све драгоценија и савршенија. Еластична је и савитљива, опслужује језик духа који је трајан. Он, за разлику од телесног облика, нема фазе умирања и одумирања. Зато може увек да се увећава, обнавља и ствара. За разлику од физичке кости,  тј. кости у нетрајном телу, чију пролазност  привремено опслужује и која не мора да памти пролазну  фазу тела чији је облик одржавала,  к о с т    м и с л и   и   у м а   памћењем кумулира енергетски и духовни потенцијал.   

          За белутак у поезији Васка Попе, и камен уопште,  рекли бисмо да је

к о с т   п р и р од е, у чијем  простору опстајава у свим  временима. То је она кост која се мрви, а да притом не губи своја основна својства. Коштана супстанца овог камена је, по својој природи, дељива али неуништива. И кост природе мења своје облике. Користи се за различите намене. За градњу објеката, за уметничка дела, и за надгробне споменике. И она, дакле, повезује смрт и  живот. Стражари над душама које су промениле свет. Онима који настањују овај свет служи за много потреба. Има много употребних вредности, како у грађевинарству, тако и у многим другим областима.

          Од ког би се другог материјала могле направити  трајније књиге, у којима би се чувале речи Завета? Десет Божијих заповести исписано је на каменим плочама. Шта рећи о пирамидама?

          У есејистичком опусу о белутку, Миленко Пајић ову врсту камена види као "спори свет минерала" у којима се таложе судбине света и  живе душе предака. "Лак је за одржавање. Уме сам да се чува. Готово да нема непријатеља." Ма како да је тврд и да делује хладно, он у себи чува топлину. "Два белутка у љубавном загрљају часком укрешу варницу. А од варнице до пожара није далеко..."

          Белутак је најсјајнија и најтранија кост времена и простора, природе уопште. Он је у простору оно што је људска кост мисли и ума у макрокосмичким релацијама. Попа је, дакле, кости простора и времена спојио у заједничку кичму земље и неба, са централна три  пршљена који у себи носе срж  свеопште суштине и на најлепши начин повезао природу и људе, човека и Бога, небо и земљу. Зато у његовој поетској визији два белутка, која нам понекад личе на "две камене сузе", сутра већ могу бити "Две веселе јамице (...) На образима дана". Ако се загледамо дубље у прошлост,  препознаћемо у њима "Две бомбоне (...) На језику вечности".

          Ако је белутак  најсјанија и најтрајнија кост времена, зашто Мала кутија не би могла бити један од облика костију духа? У њој се, трајно, могу чувати драгуљи ума.

___________

1. Васко Попа: „Мала кутија“ (избор песама и поговор Миленко Пајић), Нолит Београд & Жиравац, Пожега, 2004.

2. Руководећи се истим принципом посматрања и осматрања кретања енергија из омекшаних ткива, далијевски расточених и размекшаних толико да се из њихове супстанце могу правити „сиреви времена и простора“, Миленко Пајић обликује и слаже поетске драгуље Васка Попе у нову Малу кутију, коју је осмислио тако да се флуидни одблесци поетских кругова из разних Попиних књига спајају у срцу једне, нове: Мале кутије.

3. Миленко Пајић ( Београд,  1950 – Пожега 2015), био је српски писац и ликовни уметник.

 Заступљен је у антологијама савремене српске фантастичне и постмодерне прозе и поезије у прози.

Организовао је десет самосталних и више колективних изложби у југословенским и страним галеријама. Објавио је 19 књига и приредио више издања  из разноврсних и експерименталних књижевних жанрова.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: