KARTAGINA I
želim da budeš biljka,
konačnost preobražaja,
odgovor šapatu pored gorućeg žižka,
prolazna stopa mornara za dugovečnost zemlje,
vizantija u nedorečenosti središta
i ime jutra
koje je usporeni snimak pomaka kamena
u podrumu kuće
savladane željom prostora za obnovom
i nostalgijom ljudi koji nisu živeli u njoj
a ipak,
džozefe,
voda je hodočašće do traga prvog pokreta
a dogoreli žižak
nagoveštaj pripitomljene ruševine
i korak baštovana
KARTAGINA VI
želim da budeš novogodišnji trg,
metro prepun ljudi
ili ulica od koje sklanjaš pogled
umesto toga
tvoje telo je dvorište okrenuto naopačke,
slomljena noga stolice
u podnožju zime
zaljubljuješ se u svoj odjek
jer on više nije deo tebe.
pokušavaš da razumeš
nečitko napisan datum na dnu fotografije
taj trag u obliku metamorfoze ptice,
u obliku poslednjeg otkucaja srca
ja imam 165 miliona kvadratnih kilometara
a mogu stati u prosečnu dečiju šaku
ti si bio dete
zadivljeno petardama
jer si mislio da gledaš vatromet
KARTAGINA VII
pogledaj,
ovaj prozor je nemogućnost suočavanja
sa protivrečnostima.
tamo gde si ti, atomom podeljen od stvarnosti,
udaljen od mene nezapočetim šapatom,
to više nije prostor
i tvoje odsustvo u toplini
što se odlama u osam uglova kutije,
to je unutrašnje saglasje
izvan konačnosti fotografije
vreme unutar vremena
