КАРТАГИНА I
желим да будеш биљка,
коначност преображаја,
одговор шапату поред горућег жижка,
пролазна стопа морнара за дуговечност земље,
византија у недоречености средишта
и име јутра
које је успорени снимак помака камена
у подруму куће
савладане жељом простора за обновом
и носталгијом људи који нису живели у њој
а ипак,
џозефе,
вода је ходочашће до трага првог покрета
а догорели жижак
наговештај припитомљене рушевине
и корак баштована
КАРТАГИНА VI
желим да будеш новогодишњи трг,
метро препун људи
или улица од које склањаш поглед
уместо тога
твоје тело је двориште окренуто наопачке,
сломљена нога столице
у подножју зиме
заљубљујеш се у свој одјек
јер он више није део тебе.
покушаваш да разумеш
нечитко написан датум на дну фотографије
тај траг у облику метаморфозе птице,
у облику последњег откуцаја срца
ја имам 165 милиона квадратних километара
а могу стати у просечну дечију шаку
ти си био дете
задивљено петардама
јер си мислио да гледаш ватромет
КАРТАГИНА VII
погледај,
овај прозор је немогућност суочавања
са противречностима.
тамо где си ти, атомом подељен од стварности,
удаљен од мене незапочетим шапатом,
то више није простор
и твоје одсуство у топлини
што се одлама у осам углова кутије,
то је унутрашње сагласје
изван коначности фотографије
време унутар времена
