detalj slike: KRK Art dizajn

DOŽIVLjAJI NA SVETSKIM PUTOVANjIMA

Poljska

Neposredno pred završetak studija na tehnološkom fakultetu u Novom Sadu, dobio sam poziciju međunarodne razmene studenata (IAST), za ferijalnu praksu u fabrici čokolade Goplana, u Poznanju, Poljska.

Prvi dan rada počeo sam 19 Jula, na dan moga rođendana, za koji se nisam ni setio, dobih poziv iz Tehničkog sektora fabrike da ih posetim. Očekivao sam da trebaju moje podatke i odmah odem, pokucam na vrata, a kada ih otvorim, osam devojaka gromoglasno povikaše: ‘’Hepi birsdai’’. Totalno su me iznenadile, oni su u stvari već imali moje podatke pre moga dolaska. Odmah, jedna iza druge, počeše da mi čestitaju, ljubeći me, a jedna među njima, plavuša, Domicela, nesmotreno stavi mi ceduljicu na dlan. Tek kada sam ih napustio pročitam šta mi je napisala: ‘’Kino Baltik, 8 gođinj’’. Razumeo sam, zakazala mi je randes.

Tih dana desi se zemljotres u Skoplju, a ja, zamolim da me neko odveze u ambulantu, gde bih mogao dati krv za Skoplje, i učiniše mi to. Istoga dana, predveče, odveli su me u Radio-stanicu, gde sam im ispričao šta sam uradio, a kako je to bila emisija za večernje vesti, mnogi su to čuli, i već sutradan oko 80 radnika fabrike Goplana dali su takođe krv za Skoplje. Eto, to je slučajno bio moj doprinos postradalom Skoplju.

Grčka

Po završetku studija, kada sam dobio prvi godišnji odmor, sa jednim kolegom sa fakukteta, otputovao sam u Grčku. Tih godina bila su ograničenja na količinu deviza koje su se mogle iznositi iz zemlje, pa je i naš provod bio srazmeran količini novca koji smo imali. Ipak, posetili smo sve što smo mogli i bili smo zadovoljni. Za povratak u Jugoslaviju imali smo uplaćen brodski prevoz do Bara u Crnoj Gori. Brod kojim smo krenuli iz Pireja bio je teretni, spavali smo na palubi, u ligenštulima, sa po jednim dobijenim ćebetom. Hranili smo se zajedno sa mornarima, a plaćali im za hranu u dinarima.

Usput smo prve noći plovili kroz Korintski kanal, noć je bila topla i svetla, sa mesečinom i nebom osutim milionima zvezda. Utisak koji se doživotno pamti. Na daljem putu svratili smo u Delfe, gde smo razgledali tamošnje istorijske spomenike, a zatim još pristajali u Patrasu i Krfu. U Krfu je zdržavanje broda bilo malo duže, pa smo rentirali čamac, prevezli se na ostrvo Vido i tu posetili muzej Plave grobnice. Dok smo se upisivali u knjigu posetilaca, našli smo potpise Jovank i Josipa Broza, Tita.

Od Krfa brod je išao za Bari u Italiju, gde smo uplovili oko deset sati uveče.

Tu nas niko nije kontrolisao, mada mi nismo ni imali italijanske vize. U Bariju ulica uz more prepuna šetača, veče prijatna, a mirisi ribe iz restorana mame posetioce. Kada su mornari izvršili pretovare roba, brod je isplovio negde posle ponoći i usmerio se preko Jadrana za luku Bar, u Crnoj Gori. Stigavši ujutro, kada smo mornarima plaćali doručak, naš poslednji obrok, nismo imali dovoljno novca, čak smo im ostali dužni trinaest (13) dinara. To je njima bilo simpatično, pa su nam ponudili, nagradno, besplatan prevoz do Dubrovnika.

U Dubrovniku, iako bez dinara u džepovima, rentirali smo privatnu sobu kod jedne gospođe, koja je putnike sačekivala na pristaništu. Sutradan, krenemo na plažu da tražimo poznate Novosađane, da bi smo od nekoga pozajmili novac, a prvo smo svratili u JAT-ovu poslovnicu. Tu, pričajući svoje jade, jedna gospođa iz Beograda, stajala je ispred nas, čula je našu priču, okrenula se i dala nam dovoljno novca, bez da smo je i pitali. Tada, kupismo avio-karte za naš prvi let u životu, a čim smo stigli u Novi Sad, gospođi smo poslali novac. Njen gest za mene je ostao nezaboravan, voleo bih još da sam sačuvao njeno ime, zaslužila je da bude zapamćena.

Engleska

U Engleskoj sam radio naučno-istraživački rad u okviru post-diplomskih studija. Radio sam u Institutu za mlinarstvo i pekarstvo (FMBRA) u Čorlivudu. Te godine, dođe nam u posetu dr Isidor Hlinka, iz Kanade, koji je obilazio sve laboratorije, i ukratko se interesovao šta ko istražuje. Vodio ga je direktor instituta dr Džordž Elton. U svakoj laboratoriji zadržavali su se kratko, oko pet minuta, a kada su stigli kod mene, dr Hlinki su se dopali moji rezultati istraživanja, jer su bili neposredno iz njegovog domena. Ostao je kod mene pun sat-i-po’. Videći da nema kraja, dr Elton napusti Hlinku i samo mu reče da dođe u kabinet kada završi.

A kada je došlo vreme moga povratka u Jugoslaviju i ja otišao kod dr Eltona, da se pozdravimo, prenese on meni poruku dr Hlinke, da mi Hlinka nudi rad kod njega u Kanadi, za istraživanja za doktorsku disertaciju. Prihvatim ja to sa zadovoljstvom i odmah zamolim Eltona da mi on napiše i pošalje preporuku, znajući da će mi trebati dve preporuke od istaknutih naučnika. On to prihvati sa zadovoljstvom i ubrzo je to i izvršio. Tako sam dobio stipendiju Kanadskog nacionalnog saveta za nauku (CNCC).

Iz Engleske sam poneo nezaboravno sećanje na posetu Jovana Vukova, zvanog Čita, mog školskog kolege iz Novog Sada, koji je radio u Mercedesu u Nemačkoj. Dolazi on iz Pariza na Viktorija steišen, u nanulama, grombi zimskom kaputu, sa leptir mašnom, i ispod ruke nosi svež francuski hleb Baget.Čita je oduvek imao svoje specijalnosti, po kojima su ga sve kolege pamtile.

Rezervisali smo sobu na četvrtom spratu u jugoslovenskom klubu, u kojoj je još boravio jedan postariji gospodin iz Skoplja, koji je tu boravio čekajući vizu za Australiju. Rešimo mi da uveče izađemo u provod, a pošto nismo imali ključ za zgradu, zamoli Čita Makedonca da mu veže kanap za nožni prst, koji probaci kroz prozor, pa mu reče: ‘’Kada ja to budem povukao, Ti izađi da nam otvoriš vrata’’, i Makedonac to prihvati. Vratili smo se ujutro, oko tri sata, Čita povuče kanap par puta i upali se svetlo u sobi. Štos je proradio.

Francuska

U Pariz, grad svetlosti, stigao sam u popodnevnim satima, vozom iz Londona. I tek što sam se u hotelu Ric presvukao, za šetnju, na izlasku iz hotela presrete me dama, doterana, lepog stasa i izgleda i prošapta mi, na francuskom, što ja nisam razumeo, pa mi zatim ponovi, da mi nudi seks. O tako nečemu nisam ni razmišljao, totalno me je iznenadila, a pošto se nism snašao, samo sam joj se zahvalio i produžio. Malo dalje, vidim dve dame čekaju, a tada sam shvatio ko su i šta čekaju. Prilazim im, one, takođe, nude seks. Pitam ih: ‘’Mogu li dobiti studentski diskaunt’’, na što se one obe nasmejaše i odgovoriše negativno. Zatim ja priđoh jednoj i htedoh da joj popipam grudi, rekavši joj: ‘’Izvinite, ali ja moram prvo da osetim kvalitet’’. Videše one da sa mnom neće biti posla, okrenuše se, a ja produžih prema Trijumfalnoj kapiji, gde sam se imao sresti sa poznanikom koji je samnom doputovao iz Londona. Pod Trijumfalnom kapijom sam neko vreme odsedeo na pločniku, a kad’ je moj poznaik stigao otišli smo na brod na Seni, na kome smo proveli veče, vozeći se ispod 38 mostova, uz uživanje u svetlostima grada. Najlepše od svih atrakcija delovala je Ajfelova kula, na koju sam se popeo sledećeg dana. Posle Ajfelove kule, navratio sam samo na časak u crkvu Notr’ Dam, da osetim tišinu, a po podne proveo na Mon Martru, i kratku posetu Mulen Ružu. Na kraju sledećih dana još sam uspeo da posetim Luvr i Sorbonu Univerzitet.

Peru

U Peruu sam radio tri meseca, kao ekspert jugoslovenske vlade, za pomić razvoja pekarske industrije, u ustanovi CONAPS. Jugoslovenski ambasador u Peruu, gospodin Luka Soldić, obezbedio mi je smeštaj kod aktivnog generala komadanta peruanske avijacije, u vladi predsednika Bermudesa. Apartmani su bili izvanredni, a ishrana vrhunskog kvaliteta, sa besprekornim servisom.

Jednoga dana, generalova supruga, senjora Noja, zamoli me da ja kuvam nešto iz naše kuhinje, a šta će muško, nego pasulj. Upitam ja senjoru Noju: ‘’Koliko gostiju možete očekivati?’’, na čega ona odgovori: ‘’Mi imamo 144 živih u rodu, ali kuvajte pasulj za oko 20 osoba’’. I kupimo mi potrebne namirnice, a kada sam sledećeg jutra video koliko je pasulj nabubrio, rešim da ga kuvam u loncuod od 30 litara. Ipak, na ručku je bilo 16 gostiju, plus mi domaći. Senjora Noja bila je uzbuđena i hvalila se gostima, a general je bio dosta skroman, znao je on, kao vojno lice šta pasulj izaziva.

Najlepše što sam doživeo u Peruu bila je poseta Kuskou i Maću Piću. Obilazeći to remek delo Inka, popeo sam se na sam vrh zvani Huajna Piću, na koji se penju samo najhrabriji i najluđi. Sebe sam moga svrstati u bilo koju kategoriju od te dve. Povratak na dole bio je mnogo stravičnije od penjanja, sa pogledom na dole, 900 metara ponora ka reci Urubamba, koja je hučala, valjajući drvlje i kamenje, a iz džungle su dopirali krici divljih životinja.

Vraćajući se uveče za Kusko, dok je voz pristajao na jednoj usputnoj stanici, i putnici izlazili, vidim ja jednog domorodca, tamne puti, kako čuči pored mravinjaka i jede žive mrave, guta ih užurbano da mu voz ne pobegne, a mravi su daleko krupniji od mrava koje mi ovde poznajemo.

Nezaboravno mi ostaje sećanje na krađu, koju smo videli na plaži. Jedan mladi Amerikanac našao se sa mladom Peruankom, ljube se na pesku, ona njega nadkrilila, a njegove stvari stavila iza njegovih leđa. Oni nikoga ne primećuju, njima je lepo. Najednom ona, kao primeti da ih je neko porobio, skočiše i vide da su im dvojica lopova odneli sve njegove stvari. Počnu oni da viču na sav glas, ali uzalud, lopovi su izmakli. Ubrzo napusti lepotica Amerikanca, što znači da je ona krađu i aranžirala, a Amerikanac ostade sam na pesku, udaljen 20 kilometara od grada, bez odeće, bez hotelskog ključa, bez dolara i dokumenata, sam u belom svetu, bez igde ikoga poznatog. Počeo je čak da plače, ali platio je ogromnu cenu za svoju lakomu naivnost.

Indija

Vrativši se sa zimovanja u Bovcu, Slovenija, prvog dana na poslu saopšteno mi je da već sledećeg dana moram putovati u Indiju, očekuje me Nune Burzevski, sa kojim ću imati pregovore u korporaciji Tata, o izgradnji silosa za žito. Nune je već ugovorio sastanak i moram biti na vreme.

Sutradan sam u Beogradu, na medicinskom fakultetu primio duplu dozu vakcine protiv malarije, zatim vizirao pasoš u indijskoj ambasadi , i iste večeri krenuo za Frankfurt, odakle sam imao direktan let za NjuDelhi. Bilo je vrlo hladno, minus 20 stepeni Celzijusa. U NjuDelhi sam stigao oko 2 sata posle ponoći, sa Nunetom se prepoznao po ugovorenim znacima raspoznavanja, i on me je odveo u svoj stan na spavanje, pošto je već bilo kasno za hotel.

Ujutro, smo Nune i ja bili na vreme u kompaniji Tata, gde nas je primio predsednik, veoma impresivan mlađi gospodin, sa turbanom, koji je delovao veoma elegantno i poslovno. Sa njim je još bio tehnički direktor kompanije. On nas je posle obavljenih razgovora odveo na ručak, u restoran gde se jede prstima. Dan posle toga, imali smo posetu i razgovore u ministarstvu poljoprivrede u gradu Čandigaru, na severu, nedaleko od Himalaja. Dva dana kasnije putovali smo u Bombaj, gde su nam domaćini bili dva inženjera iz Tata firme, a smeštaj smo dobili u kući proslavljenog filozofa Mahatma Gandija. Tu kuću turistička organizacija koristila je za smeštaj viđenijih gostiju, specijalno gostiju kompanije Tata. Po završetku službenog dela rada u Bombaju, pođemo nas četvorica na ručak u hotel Šeraton. Vidimo, ispred hotela skupilo se dosta sveta, a ne znamo zašto. Priđosmo mi vratima hotela, i taman da uđemo, kad vidim grupa ljudi izlaze i ja po instiktu, otvorim vrata, zadržim ih, praveći se da sam džentlmen, kad prvi čovek koji izađe, pruži mi ruku, rukovasmo se, a on će: ‘’Ja sam predsednik Irske, Mr. Patrik Hilleri’’. Ja mu rekoh moje ime i ko sam, on mi se zahvali, mahnu u znak pozdrava i ode. Na to ću ja mojim drugarima: ‘’Jeste li videli ko mene pozdravi, predsednik Irske. Zna on ko je ovde glavni’’. Moji drugari se nasmejaše i Nune napravi svoj komentar na tu temu.

Rusija

Kada sam prvi put došao u Moskvu, Rusija, kao projektant silosa za žito u Zrenjaninu, razgovore o kupovini opreme imali smo u sovjetskoj izvoznoj firmi Tehmašeksport. Direktor te firme bio je General Vladimir Ivanovič Ždanov, o kome ja do tada nisam znao ništa, a on je imao informacije o meni, unapred, znao je da sam radio doktorat u Kanadi i da sam putovao po Americi. Kada sam ja prezentirao naš projekat i kada smo obavili prve komercijalne razgovore, direktor Ždanov nas je te večeri odveo u čuveni noćni klub Arbat. Njega, kao bivšeg vojnika interesovao je svaki detalj o Americi, koji je mogao saznati od mene, pa je aranžirao tako da mu ja sedim sa njegove desne strane. Razgovarali smo o svemu i svačemu, što je obojicu interesovalo, a generala Ždanova, svakako najviše su interesovala zapažanja iz mojih priča o životu i radu u Kanadi.

Od njega sam te večeri saznao, da je on narodni heroj Sovjetskog Saveza, i da je bio komadant sovjetskih tenkovskih jedinica za oslobođenje Beograda 1944. godine. Bitku su vodili od 21 Septembra do 22 Oktobra 1944. godine, a on je komandovao sa preko 17.000 vojnika Gardijskog mehanizovanog korpusa, tenkovskom brigadom gde su imali 160 tenkova, i gde su još bile protivavionska divizija i samostalni inženjerijski bataljon i još mnogobrojna samohodna artiljerijska oruđa, oklopni automobili i topovi i minobacači.

Kada je došlo vreme odlaska u hotel, na spavanje, general Ždanov je po svaku cenu hteo da meni pridržava zimski kaput dok sam ga oblačio. Ja sam se tome opirao, jer sam bio pokupio tanjirić sa slikom i imenoom Arbata i držao sam ga ispod ramena, pa sam se bojao da mi ne ispadne i da se osramotim za krađu tanjira. No, nije bilo moguće odupreti se generalu, on je istrajao u svojoj nameri, iskazujući poštovanje prema meni.

Drago mi je, međutim, da sam se, te večeri, lično sprijateljio sa narodnim herojem Sovjetskog Saveza, da smo proveli jednu noć zajedno, družili se i ispijali vodku po ruskom sistemu Do dna. Ostao mi je u nezaboravnim sećanjima i ovom prilikom posvećujem ovu priču baš njemu.

I još jedan događaj, koji mi ostaje u sećanjima, iz Rusije. Kada sam projektovao mlin u Bosanskom Šamcu, predložio sam da to bude kombinovani mlin za naizmenično mlevenje pšenice i kukuruza, prvi takav u svetu. U Tehmašeksportu smo tražili isporuku njihovog dela opreme, a u Šamcu smo već imali deo kanadske i deo domaće opreme. Rusi su u početku oklevali i dali su moj projekat na proveru svojoj Akademiji nauka. I gotovo godinu dana kasnije, Sovjetska Akademija Nauka, prihvatila je taj projekat i odala mi odgovarajuće stručno priznanje za isti. Tako sam u svojoj stručnoj karijeri doživeo da budem zabeležen u analima Sovjetske Akademije Nauka, kao projektant prvog kombinovanog mlina u svetu.

Švajcarska

Sa švajcarskom firmom Biler sarađivao sam kao projektant više godina. Kada smo pripremaki mlin za preradu kukuruza u visokofruktozne sirupe i žitni alkohol, u Vrbasu, ugovorili smo moju posetu Bilerovom mlinu u Valenciji, Španija. Tokom te posete uočio sam jedan detalj, o kome oni nisu razmišljali, a meni se učinio kao moguće poboljšanje, pa sam Bileru, po povratku u Novi Sad, poslao svoj predlog, pismeno. Obrazložio sam im da bi dobro bilo postaviti električne grejače na usisnim delovima pneumatskih uzvlaka, transportera za mlevene proizvode, koji bi se istovremeno dok se transportuju i sušili. Bilerovi stručnjaci su to razmotrili i prihvatili, kao dobro, a u svom odgovoru odobrili su nam 264.000 švajcarskih franaka, kao priznanje za unapređenje u proizvodnji. U mom kombinatu, naravno, ta informacija je primljena samo kao jedna ušteda, a ne kao bilo kakvo moje stručno priznanje. Na žalost, kod nas je oduvek vladala zavist prema stručnjacima.

Danska

I u Danskoj sam boravio više puta, sarađujući sa firmama Hansen International i sa Kongskilde. Jedne prilike nas sedmorica iz mog projektnog biroa u Novom Sadu dođemo u Kopenhagen, pa zatim u Kongskilde, sa kojima smo projektovali male silose za semensku robu. Oni su nam dugovali neku isplatu, što je bilo otežano izvršiti, zbog nastalih bankarskih propisa u Jugoslaviji, pogođenih povećanom inflacijom. Tom prilikom organizovali su nam pecanje na brodu, zakupili su brod sa kuhinjom, i svi mi, zajedno sa stručnjacima firme Kongskilde, isplovili smo u popodnevnim satima u Severno more. Isplovili smo sve do teritorijalnih voda Norveške, na udaljenosti od oko 12 do 13 kilometara od Osla.

Pecanje je teklo uz zabavu i dobro raspoloženje, uz piće. Potrajalo je to do relativno kasno, do potpunog smračenja, ali ulov je bio dosta dobar. U brodskoj kuhinji riba je pripremljena i naša večera potrajala je sve do svitanja. Neki od kolega čak su bili podnapiti, ali većina je ipak ostala prisebna. Svi smo poneli prijatne uspomene sa tog izleta, koji nam je u sećanjima ostao kao sećanje na Dansku.

Finska

Sa finskim firmama Alko i Rosenlev radili smo projekte žitnog alkohola, za kombinat Vrbas. Prvu ponudu koju su nam Finci dali načelno smo prihvatili, tehniči je odgovarala, finansijski pregovori trajali su duže. Za to vreme od strane Fiske firme Rosenlev, proizvođača opreme, došalo je sa novom ponudom, njih sedmorica, tvdeći da su njome postigli izvesne uštede. Mi smo ih smestili u Titovu vilu, gde su imali na raspolaganju najkvalitetnija pića, koja su samo Titu stajala na raspoloženju. A generalni direktor Rosenleva, gospodin Koskinen dobio je Titovu sobu i Titov krevet. Bio je oduševljen i teško je shvatao da je njemu ukazana takva počast, da spava u Titovom krevetu. A poznato je da Finci, generalno, piju dosta, pa su to dokazali i ovom prilikom.

Dok su oni pili, ja, koji sam ostao sa njima, kao domaćin, pregledao sam novu ponudu, i našao grešku, koja se sastojala u prekidu kontinuiteta procesa, sa izbacivanjem jedne rektifikacione kolone. To sam prvo, ujutru, saopštio Koskinenu, a on svojim saradnicima. Kada smo imali sastanak sa svim saradnicima našeg kombinata, ponovio sam svoj nalaz, moleći da to Finci prvo provere. Rekao sam: ‘’Ukoliko sam ja pogrešio, izvinuću se i prvi ću potpisati vašu ponudu, a ukoliko sam u pravu, samo vas molim da istu ispravite’’. Mom stavu se najviše usprotivio generalni direktor kombinata Vrbas, gospodin Nikić, čija je dužnost bila da zastupa naše interese. Konačno, na tom skupu dogovoreno je da razgovore nastavimo u Finskoj. I ubrzo smo nas četvoro iz Kombinata otputovali u Finsku. Za to vreme u Rosenlevu su proveravali svoju drugu ponudu, dok smo mi boravili u Poriju. Predveče, gospodin Koskinen nas je odvezao dosta daleko na sever, u restoran uz Baltičko more. I nas dvojica smo neko vreme, usamljeni, šetali uz obalu, sa koje je pirkao blagi povetarac, a na zapadu se sunce upravo približavalo zalasku iza ružičastih oblaka. Ambijent je delovao smirujuće, za koje vreme me je Koskinen još uvek ubeđivao da popustim. Ponovo sam mu potvrdio da ću ja biti prvi koji ću njihovu ponudu prihvatiti, ukoliko se dokaže da je postupak ispravan.

I dok smo u restoranu večerali, Koskinen je izlazio nekoliko puta i telefonirao svojim saradnicima, koji su radili na proveri. Već dosta kasno, prilazi nam on (Koskinen), i sa najvećim uvažavanjem saopštava da su njegovi stručnjaci potvrdili da sam ja u pravu, da je sa njihovom ponovljenom ponudom prekinut kontinuitet procesa. Koskinen prvo meni čestita, kao izvanednom stručnjaku, uz izvinjenje, i dodaje da se oni vraćaju na prvu ponudu i odobravaju nam diskaunt od 6 miliona finskih maraka (što je bilo ravno jednom milionu američkih dolara). Zatim mi moji saradnici čestitaju i nastaje veselje.

Sutradan smo se vraćali za Helsinki, kolima, prolazeći kroz predivne šume, koje Finci eksploatišu uz obavezu da se uvek mora posaditi više novih sadnica nego što se poseče drveća. Saopštili su nam zvanični podatak da Finska ima 187.888 jezera, koja zauzimaju 10% teritorije Finske, Fenomenalno.

Ja sam im dodao: ‘’Na srpskom jeziku reč Fin ima značenje Lep, pa na srpskom ime Finska ima značenje Prelepe zemlje, što u istinu i jeste’’. I Finci su se tome obradovali i iskreno se nasmejali.U mom kombinatu za očekivanje je bilo da dobijem bar čestitku, ali i to je izostalo, zavidnim rukovodiocima to teško pada.

Austrija

Četiri godine radio sam za Ujedinjene Nacije za industrijski razvoj, UNIDO, sa sedištem u Beču, u centru zvanom UNO Siti (UNO CITY). Rukovodio sam kursom za obuku kadrova u oblasti prehrambene industrije za zemlje u razvoju, u Novom Sadu. U Beč sam odlazio da zajedno vršimo izbor kandidata i utvrdimo potrebna finansijska sredstva. Rukovodilac za tu obuku u UNIDO-u bila je gospođa Lorenco, a njen zamenik gospodin Hanzelman, koji je dolazio na završni deo obuke u Novi Sad, i prisustovao proveri stečenih znanja i dodeli sertifikata.

Kada su kod nas u Jugoslaviji nastele velike inflacije nisu se mogli pokrivati svi troškovi sa raspoloživim sredstvima, pa sam ja otišao kod gospođe Lorenco, da tražim povišicu. Kada sam joj izneo svoj stav, ona me je najpre posmatrala dosta sumnjičavo, na čega sam je upitao: ‘’Gospođo Lorenco, jeste li vi primili platu za prošli mesec?’’, na čega mi je odgovorila potvrdno: ‘’Jesam’’. Zatim sam je pitao: ‘’Gospođo Lorenco, a jeli platu primio i vaš saradnik gospodin Hanzelman?’’. Tada me je pogledala sa još većim čuđenjem, i konačno odgovorila, takođe potvrdno: ‘’Jeste’’, sa podpitanjem: ‘’A zašto to pitate?’’. Na to sam joj dodao: ‘’Poštovana gospođo Lorenco, e, vidite, a ja nisam primio moju platu!’’. Kad je to čula, malo je ćutke gledala meni u oči, pa podiže telefon i pozva šeficu računovodstva, rekavši joj: ‘’Donesite mi ček na 12.000 dolara’’.

I time sam ja ostvario svoj cilj, a gospođa Lorenco ostala je bez daljeg teksta.

Italija

Kada sam radio u Interservisu, Agrovojvodina, na izvoznim poslovima, otputovao sam sa Lidijom, prevodiocem za italijanski jezik, u Milano. Toga dana, sa firmom koja je od nas redovno uvozila armature za vodovod i kanalizacione sisteme, proizvodi iz Ivanšne Gorice, Slovenija, potpisao sam sedam ugovora. Svaki ugovor, pojedinačno, nije predstavljao značajniji iznos, ali svih sedam zajedno svakako jesu. Imali smo premalo slobodnog vremena da razgledamo lepote kojim je je grad Milano oduvek obilovao.

Venecuela

Margarita, ostrvo Venecuele, sastoji se u stvari od dva ostrva, Makanao i La Restinga, spojena peščanim sprudom, dugačkim samo oko stotinak metara. I što je još interesantije, ta dva ostrva imaju različitu klimu, jedno je plodno, jedno pustinjsko. Na Margariti postoji zapis da u svetu ne postoji lepši zalazak sunca od onoga na ostrvu Makanao. A morske vode oko ostrva, koje su veoma bistre, imaju stalnu, prosečnu, temperaturu vode 24 stepena Celziusa, i na dubinama od oko 6 do 12 metara rastu najlepši korali na svetu. Na Margariti žive papagaji vrste Makavs, Pinvigs i Parakit, koji najbolje imitiraju ljudske glasove. Vrsta Parakit je u izumiranju, najveći neprijatelji su im turisti, koji im odnose jaja iz gnezda. Za sada, kažu, preostalo ih je maksimalno oko 1000.

Margarita ima površinu 943 kvadratna kilometra, na kojoj živi oko 300.000 stanovnika. Ostrvo je spojeno sa kontinentalnim delom zemlje sa električnim kablovima i vodovodnim cevovodom, a saobraćaj se obavlja avionski i sa feribotima. Na Margariti smo proveli divnih 14 dana, a u povratku sletali smo na ostrvo Aruba, u Karibskom moru, i nadleteli vodopade Nijagare, koji iz ptičije perspektivne deluju veoma impozantno.

Kalifornija

Kad nadlećete San Francisko predivan je pogled iz aviona iznad Golden Geit mosta i zaliva u kome je usamljeno ostrvo Alkatraz, u kome je nekada bio zatvor za najozloglašenije prestupnike zakona, sve dok njihovo izdržavanje nije postalo skuplje od najskupljeg hotela u svetu.

Vodič nas je autobusom provezao po brdima Nob Hill, koje ovdašnji stanovnici nazivaju Snob Hill. Kroz botaničku baštu šetali smo sami, uživajući u lepotama preko sedam stotina vrsta drveća i cveća svih mogućih boja i mirisa. A posebnu draž predstavljaju ulice Česnat (ulica kestenova) i Lombard strit, koja ima osam serpentina, oivičenih cvećima svim mogućih vrsta, boja i mirisa, u kojoj se fotografišu svi mladenci metropole. Za uspomenu mi je ostao i događaj u tramvaju, zvanom Čežnja: Kočničar je na nizbrdici pozvao putnike, ako neko želi da preuzme od njega upravljanje tramvajem, ne očekujući u stvari da će se bilo ko ponuditi, mislio je da se samo našali. A, na iznenađenje svih putnika, ja se prijavih i pođoh prema kočničaru. U tom času masovno, putnici, pretežno žene, povikaše u sav glas: ‘’ Ne dajte mu, molimo vas’’, i kočničar se samo nasmeja, a ja se vratih i mahnu im rukama u znak pozdrava.

U San Francisku smo saznali za najveći zemljotres, koji se gradu dogodio 18 Aprila 1906. godine. Tokom tog događaja, pokidani su svi električni vodovi, gasne i vodovodne cevi, pa je grad goreo četiri dana i noći, bilo je nemoguće gašenje. Izgorelo je oko 4000 zgrada i oko 1000 ljudi. Bila je to prava kataklizma. Gradom su tada harale bande varvara i međusobno su se obračunavali. Po nekim od tih hazardera i dan danas neke ulice nose njihova imena, a jedna ulica nosi ime Klementine, čuvene prostirutke, a jedan deo grada i danas se zove Varvarska četvrt.

Florida

U Floridi smo boravili nekoliko puta. Prilikom posete Speis centru u Kejpkenaveralu, obišli smo sve znamenitosti i videli sve vasionske brodove, koji su korišteni na putovanjima u svemitskim istraživanjima.

Isprobali smo i simulacioni let u svemir. U specijalnoj kabini, zauzmu se sedišta, vežemo se kao u kolima, dobijemo instrukcije i brod kreće, uz podrhtavanje, koje se sve više povećava kako raste ubrzanje. Deci do ispod četiri godine nisu dozvoljavali ulazak, pa nam je Danijel morao ostati napolju sa bakom. Naš let prikazivan je napolju na monitoru, simulirajući u potpunosti odlazak u vasionu, sve do dostizanja svemirske brzine od 28.000 kilometara na sat. Za to vreme Danijel je video da u svemir odoše mama, brat i deda, i rasplakao se, misleći da se nećemo vratiti. A kada se simulacioni brod prizemljio i Danijelu je bilo lakše, snažno je zagrlio mamu kada smo izašli iz kabine, ali je još plakao. Malo dalje, odatle, videli smo i lansirne rampe, sa kojih se lansiraju sateliti.

A jedne druge prilike, sedmoga Avgusta 2013. godine, ja sam imao priliku da posmatram lansiranje satelita u svemir. Predveče, nekako uz zalazak sunca, sa udaljenosti od oko 100 kilometara od Kejpkenaverala, iz gradića Pert, sasvim lepo se videlo poletanje svemirskog broda, koji je ubrzo nestao u nebeskim prostranstvima.

Mičigen

U gradu Kadilak, država Mičigen, SAD, u firmi Hajez Lammerc, radio sam projekat za sistema hlađenje odlivaka automobilskih delova. Projekat se sastojao od 180 ljuljaški, na koje su se slagali vreli čelični odlivci, a ljuljaške su putovale viseći na šinama, vijugajući kroz livnicu, u trajanju od tri sata, za jedan pun krug, za koje vreme su se odluvci ohladili i pristizali na istovar i utovar novih odlivaka. Tako je to išlo, dan - noć, non-stop, 24 sata dnevno, svih sedam dana nedeljno, neprekidno, dok god je livnica radila. Projekat sam radio u saradnji sa projektnim birom Haddad-Morgan, a opremu je pravila firma Vinteh iz Vindzora. Tehnički direktor livnice Hajez Lammerz bio je inženjer, gospodin Tom Vupper. Ja sam stanovao u hotelu Hampton Inn, Kadilak. Tokom izvođenja montažnih radova ja sam ukopao moju i Vupperovu vizit-kartu u fundament livnice, rekavši da će možda, nakon sto godina, neko otkriti ko je ovo radio. Montažu smo završili za 28 dana, dva dana pre datog roka, i to bez greške. Kada smo krenuli probni rad, očekivalo se da može biti zastoja, ali, na našu sreću, sve je prošlo bez zastoja, i Tom Vupper mi je čestitao, a uveče nas izveo na večeru, gde smo jeli rakove. Mile Marić, vlasnik proizvodne firme Vinteh, darovao mi je 100 dolara, kao nagradu za uspešno izvedeni projekat.

Kruz putovanje

Kruz putovanje išlo je od Vankuvera za Aljasku. Isplovili smo brodom Volendam sa kašnjenjem od oko pola sata, prošli ispod mosta i pored Stenli parka, odakle je kapetan Viger van der Zii, usmerio brod ka severu. Sa planinskih vrhova duvao je blagi vetrić, a zalazak sunca, koji nam je ostajao iza leđa, pretežno je bio prekriven oblacima narandžaste boje. Na palubi je bilo prijatno, uz zvuke muzike, koji su dopirali iz dubine broda. Kada smo se prvo jutro probudili, i bili na pučini okeana, pojavile su se prve ploveće sante leda. Kapetan Viger Zii usmerio je brod u Treisi Arms zaliv, ali su ga nagomilane sante leda onemogućile da tuda prođe ka gradu Juno, pa se morao orenuti i ploviti zaobilaznim putem. I dok se brod lagano okretao, mi smo se divili vodopadima, koji su se slivali sa okolnih planinskih vrhova, visokih oko 200 metara, a za to vreme jedna divlja koza pentrala se po stenama, što je odavalo utisak kao da šeta po oblacima.

U gradu Juno, našu grupu preuzeo je vozač autobusa 234 Džimmi, koji nas je odvezao na Grand Tur i Glacier Gardens. Glacier Gardens, na padini Tander Mountains, ima jedinstveno obeležje u svetu, sa drvećem posađenim naopačke i sa cvećem posađenim u njihove žile, što deluje izvanredno, a ispod tog drveća obavljaju se lokalna venčanja mladenaca.

Mandelhall Glacier, drugi je po veličini u Kanadi, prostire se na oko 13 milja u dužinu i oko milju i po u širinu, a traje već milione godina. Tu godišnje napadaju snegovi visine oko 100 stopa, koji se pretvara u led, a led se lagano kreće ka zalivu, gde se obrušava u morske vode. A ovih decenija, kada vlada zagrevanje zemljine kugle i led se otopljava, godišnje se Glacier skraćuje za oko 60 stopa (oko 18 m), on polako umire.

Kada nas je šofer Džimmi povezao nazad na brod, ja sam još neko vreme koračao unazad, da bi što duže uživao u lepoti glečera, tom biseru prirodne tvorevine. Sutradan smo osvanuli u malom gradiću Skagvej, koji ima oko 800 stanovnika, i karakterišu ga brojke pet: Ima pet crkava sa pet sveštenika, pet vatrogasaca, pet policajaca i pet doktora. Iz Skagveja nas je preuzela Emili Tompson, koja nas je svojim autobusom izvezla do mesta Frejzer, koje ima svega tri kuće sa pet stanovnika, a tu u blizini je i baraka u kojoj je vršena kontrola tragača za zlatom u vreme zlatne groznice u okolini Klondajk doline. Dalje, provezla nas je pored sterilnih jezera Tagiš i Tušai, i kroz gradić Karkross, u kome smo u restoranu domaćih Indijanaca popili kafu. I u nastavku stigli smo do jezera Emerald, našeg krajnjeg dometa, koje obiluje nestvarnim bojama, koje se razlikuju od jedne obale do druge i do jezerskog središta, usled milionima godina taloženih fosila na dno, i senki obližnjih planinskih vrhova, okićenih snežnim kapama. Jezero Emerald je jedinstveni biser prirode, koji s’pravom nosi to ime.

Od jezera Emerald Emili nas je vratila do Frejzera, i tu nas pretovarila na Jukon Rut, liniju železnice uskog koloseka Vait Pass. Kad’ je voz krenuo sneg je bio visok do vrha vagona, a kad’ smo sišli u Skagvej, tamo je bilo procvetalo prolećno cveće. Pruga ima najveći nagib na svetu, 3.9%, građena je od 1897. do 1900. godine, isključivo ljudskom i zaprežnom snagom, a za to vreme palo im je oko 6000 konja u provalije, koje se danas zovu Dolina mrtvih konja. Na kraju pruge, u Skagveju, među ostalim cvećem rascvetao se Nezaboravak, cvet, koji nas je opominjao da ovo putovanje nikada ne zaboravimo, što je istinski i nemoguće.

Kina

Kina je zemlja koja me je mnogo čime oduševila. Pre svega žardinjerama cveća uz autoputeve, i time što se autoputevi čiste ručnim metlama, što još niko ne radi u svetu, ali njih ima toliko da je bolje da rade nešto, nego ništa. Oduševio nas je njihov biser, njihove vazne, njihovi ćilimi, Terakota statue i još bezbroj čega, ali najimpresivniji utisak ostavljaju gradovi po svojoj čistoći, i uopšte celokupan razvoj zemlje. Na njihovim ulicama za tri nedelje nismo videli ni jedan grafit na zgradama, Bravo narode Kine.

Kada smo stigli u mesto Jujonggun, (ako se tako izgovara), tu smo posetili Veliki kineski zid. Vodiči su nam rekli i pokazali, ko se popne do druge kule dobija status Narodnog heroja Kine. Ja sam se uputio usamljeno i dostigao do sedme kule. Popeo sam se do 1322 stepenice. I za vodiče je bilo skoro neverovatno, ali su ispunili svoje obećanje i u moju knjigu turističkih znamenitosti Kine, koju sam kupio u Kini, upisali su i potpisali da sam zvanično Narodni heroj Kine, što su overili svojim pečatom. Eto, to je uspomena, koja meni ostaje doživotno, a mojima, ko preostane, da se i oni mogu setiti mojih doživljaja.

Nord Vestern Teritori, Kanada

Jelounaif (Yellowknife) je glavni administrativni centar Nord Vestern Teritorije, severne kanadske provincije. Grad na prvi izgled ostavlja lep utisak, modernih građevina i čistih ulica, sa dosta parkova i jezera, grad sa 20.000 stanovnika, mešanih rasa i kultura. U predgrađima još uvek egzistiraju barake prvih kopača zlata u rudniku Džajent. Od jezera najveće je Greit Sleiv, veličine 28.438 kvadratnih kilometara, svakako jedno od najdubljih na severno-američkom kontinentu. U tom jezeru ima oko dvadesetak kuća sojenica, čiji vlasnici ne plaćaju gradsku taksu, pošto im kuće nisu na zemlji već u vodi. U neposrednoj blizini grada ima nekoliko većih jezera, Freim, Reindž, Džekfiš,, Niven i Kam. U malo daljoj okolini Jelounaifa ima još mnogo jezera, koja sa svojom uređenom okolinom predstavljaju izvanredna izletišta, a u nekima od njih se ovdašnji stanovnici počinju u proleće kupati i pre no što se led potpuno otopi na njima. Okolne šume pune su bobičastog voća, a zato ima i medveda. Mi smo imali priliku da se susretnemo sa dva.

U gradu Jelounaifu postoji muzej Nacional Heritedž, u kome imaju restoran sa specijalitetima od Bizona, zaista jedinstveno u svetu. U gradu je i prelepa zgrada provincijskog parlamenta, sagrađena u obliku snežne pahuljice.

Stodeset kilometara od Jelounaifa je gradić Rae Ezo, u kome žive isključivo Indijanci plemena Den, koje smo posetili, iz razloga što ja volim čitati o životu Indiginies naroda i imam posebno poštovanje prema njima.

Grad Jelounaif nekada se zvao Zlatni grad severa, a sada je preimenovan u Dijamant Severa (Diamond of North), obzirom da se sada u njegovoj okolini eksploatišu rudnici dijamanata.

Ceo svet je moj

PODELITE OVAJ TEKST NA: