детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДОЖИВЉАЈИ НА СВЕТСКИМ ПУТОВАЊИМА

Пољска

Непосредно пред завршетак студија на технолошком факултету у Новом Саду, добио сам позицију међународне размене студената (IAST), за феријалну праксу у фабрици чоколаде Гоплана, у Познању, Пољска.

Први дан рада почео сам 19 Јула, на дан мога рођендана, за који се нисам ни сетио, добих позив из Техничког сектора фабрике да их посетим. Очекивао сам да требају моје податке и одмах одем, покуцам на врата, а када их отворим, осам девојака громогласно повикаше: ‘’Хепи бирсдаи’’. Тотално су ме изненадиле, они су у ствари већ имали моје податке пре мога доласка. Одмах, једна иза друге, почеше да ми честитају, љубећи ме, а једна међу њима, плавуша, Домицела, несмотрено стави ми цедуљицу на длан. Тек када сам их напустио прочитам шта ми је написала: ‘’Кино Балтик, 8 гођињ’’. Разумео сам, заказала ми је рандес.

Тих дана деси се земљотрес у Скопљу, а ја, замолим да ме неко одвезе у амбуланту, где бих могао дати крв за Скопље, и учинише ми то. Истога дана, предвече, одвели су ме у Радио-станицу, где сам им испричао шта сам урадио, а како је то била емисија за вечерње вести, многи су то чули, и већ сутрадан око 80 радника фабрике Гоплана дали су такође крв за Скопље. Ето, то је случајно био мој допринос пострадалом Скопљу.

Грчка

По завршетку студија, када сам добио први годишњи одмор, са једним колегом са факуктета, отпутовао сам у Грчку. Тих година била су ограничења на количину девиза које су се могле износити из земље, па је и наш провод био сразмеран количини новца који смо имали. Ипак, посетили смо све што смо могли и били смо задовољни. За повратак у Југославију имали смо уплаћен бродски превоз до Бара у Црној Гори. Брод којим смо кренули из Пиреја био је теретни, спавали смо на палуби, у лигенштулима, са по једним добијеним ћебетом. Хранили смо се заједно са морнарима, а плаћали им за храну у динарима.

Успут смо прве ноћи пловили кроз Коринтски канал, ноћ је била топла и светла, са месечином и небом осутим милионима звезда. Утисак који се доживотно памти. На даљем путу свратили смо у Делфе, где смо разгледали тамошње историјске споменике, а затим још пристајали у Патрасу и Крфу. У Крфу је здржавање брода било мало дуже, па смо рентирали чамац, превезли се на острво Видо и ту посетили музеј Плаве гробнице. Док смо се уписивали у књигу посетилаца, нашли смо потписе Јованк и Јосипа Броза, Тита.

Од Крфа брод је ишао за Бари у Италију, где смо упловили око десет сати увече.

Ту нас нико није контролисао, мада ми нисмо ни имали италијанске визе. У Барију улица уз море препуна шетача, вече пријатна, а мириси рибе из ресторана маме посетиоце. Када су морнари извршили претоваре роба, брод је испловио негде после поноћи и усмерио се преко Јадрана за луку Бар, у Црној Гори. Стигавши ујутро, када смо морнарима плаћали доручак, наш последњи оброк, нисмо имали довољно новца, чак смо им остали дужни тринаест (13) динара. То је њима било симпатично, па су нам понудили, наградно, бесплатан превоз до Дубровника.

У Дубровнику, иако без динара у џеповима, рентирали смо приватну собу код једне госпође, која је путнике сачекивала на пристаништу. Сутрадан, кренемо на плажу да тражимо познате Новосађане, да би смо од некога позајмили новац, а прво смо свратили у ЈАТ-ову пословницу. Ту, причајући своје јаде, једна госпођа из Београда, стајала је испред нас, чула је нашу причу, окренула се и дала нам довољно новца, без да смо је и питали. Тада, куписмо авио-карте за наш први лет у животу, а чим смо стигли у Нови Сад, госпођи смо послали новац. Њен гест за мене је остао незабораван, волео бих још да сам сачувао њено име, заслужила је да буде запамћена.

Енглеска

У Енглеској сам радио научно-истраживачки рад у оквиру пост-дипломских студија. Радио сам у Институту за млинарство и пекарство (FMBRA) у Чорливуду. Те године, дође нам у посету др Исидор Хлинка, из Канаде, који је обилазио све лабораторије, и укратко се интересовао шта ко истражује. Водио га је директор института др Џорџ Елтон. У свакој лабораторији задржавали су се кратко, око пет минута, а када су стигли код мене, др Хлинки су се допали моји резултати истраживања, јер су били непосредно из његовог домена. Остао је код мене пун сат-и-по’. Видећи да нема краја, др Елтон напусти Хлинку и само му рече да дође у кабинет када заврши.

А када је дошло време мога повратка у Југославију и ја отишао код др Елтона, да се поздравимо, пренесе он мени поруку др Хлинке, да ми Хлинка нуди рад код њега у Канади, за истраживања за докторску дисертацију. Прихватим ја то са задовољством и одмах замолим Елтона да ми он напише и пошаље препоруку, знајући да ће ми требати две препоруке од истакнутих научника. Он то прихвати са задовољством и убрзо је то и извршио. Тако сам добио стипендију Канадскоg nационалног савета за науку (CNCC).

Из Енглеске сам понео незаборавно сећање на посету Јована Вукова, званог Чита, мог школског колеге из Новог Сада, који је радио у Мерцедесу у Немачкој. Долази он из Париза на Викторија стеишен, у нанулама, громби зимском капуту, са лептир машном, и испод руке носи свеж француски хлеб Багет.Чита је одувек имао своје специјалности, по којима су га све колеге памтиле.

Резервисали смо собу на четвртом спрату у југословенском клубу, у којој је још боравио један постарији господин из Скопља, који је ту боравио чекајући визу за Аустралију. Решимо ми да увече изађемо у провод, а пошто нисмо имали кључ за зграду, замоли Чита Македонца да му веже канап за ножни прст, који пробаци кроз прозор, па му рече: ‘’Када ја то будем повукао, Ти изађи да нам отвориш врата’’, и Македонац то прихвати. Вратили смо се ујутро, око три сата, Чита повуче канап пар пута и упали се светло у соби. Штос је прорадио.

Француска

У Париз, град светлости, стигао сам у поподневним сатима, возом из Лондона. И тек што сам се у хотелу Риц пресвукао, за шетњу, на изласку из хотела пресрете ме дама, дотерана, лепог стаса и изгледа и прошапта ми, на француском, што ја нисам разумео, па ми затим понови, да ми нуди секс. О тако нечему нисам ни размишљао, тотално ме је изненадила, а пошто се нисм снашао, само сам јој се захвалио и продужио. Мало даље, видим две даме чекају, а тада сам схватио ко су и шта чекају. Прилазим им, оне, такође, нуде секс. Питам их: ‘’Могу ли добити студентски дискаунт’’, на што се оне обе насмејаше и одговорише негативно. Затим ја приђох једној и хтедох да јој попипам груди, рекавши јој: ‘’Извините, али ја морам прво да осетим квалитет’’. Видеше оне да са мном неће бити посла, окренуше се, а ја продужих према Тријумфалној капији, где сам се имао срести са познаником који је самном допутовао из Лондона. Под Тријумфалном капијом сам неко време одседео на плочнику, а кад’ је мој познаик стигао отишли смо на брод на Сени, на коме смо провели вече, возећи се испод 38 мостова, уз уживање у светлостима града. Најлепше од свих атракција деловала је Ајфелова кула, на коју сам се попео следећег дана. После Ајфелове куле, навратио сам само на часак у цркву Нотр’ Дам, да осетим тишину, а по подне провео на Мон Мартру, и кратку посету Мулен Ружу. На крају следећих дана још сам успео да посетим Лувр и Сорбону Универзитет.

Перу

У Перуу сам радио три месеца, као експерт југословенске владе, за помић развоја пекарске индустрије, у установи CONAPS. Југословенски амбасадор у Перуу, господин Лука Солдић, обезбедио ми је смештај код активног генерала комаданта перуанске авијације, у влади председника Бермудеса. Апартмани су били изванредни, а исхрана врхунског квалитета, са беспрекорним сервисом.

Једнога дана, генералова супруга, сењора Ноја, замоли ме да ја кувам нешто из наше кухиње, а шта ће мушко, него пасуљ. Упитам ја сењору Ноју: ‘’Колико гостију можете очекивати?’’, на чега она одговори: ‘’Ми имамо 144 живих у роду, али кувајте пасуљ за око 20 особа’’. И купимо ми потребне намирнице, а када сам следећег јутра видео колико је пасуљ набубрио, решим да га кувам у лонцуод од 30 литара. Ипак, на ручку је било 16 гостију, плус ми домаћи. Сењора Ноја била је узбуђена и хвалила се гостима, а генерал је био доста скроман, знао је он, као војно лице шта пасуљ изазива.

Најлепше што сам доживео у Перуу била је посета Кускоу и Маћу Пићу. Обилазећи то ремек дело Инка, попео сам се на сам врх звани Хуајна Пићу, на који се пењу само најхрабрији и најлуђи. Себе сам мога сврстати у било коју категорију од те две. Повратак на доле био је много стравичније од пењања, са погледом на доле, 900 метара понора ка реци Урубамба, која је хучала, ваљајући дрвље и камење, а из џунгле су допирали крици дивљих животиња.

Враћајући се увече за Куско, док је воз пристајао на једној успутној станици, и путници излазили, видим ја једног домородца, тамне пути, како чучи поред мравињака и једе живе мраве, гута их ужурбано да му воз не побегне, а мрави су далеко крупнији од мрава које ми овде познајемо.

Незаборавно ми остаје сећање на крађу, коју смо видели на плажи. Један млади Американац нашао се са младом Перуанком, љубе се на песку, она њега надкрилила, а његове ствари ставила иза његових леђа. Они никога не примећују, њима је лепо. Наједном она, као примети да их је неко поробио, скочише и виде да су им двојица лопова однели све његове ствари. Почну они да вичу на сав глас, али узалуд, лопови су измакли. Убрзо напусти лепотица Американца, што значи да је она крађу и аранжирала, а Американац остаде сам на песку, удаљен 20 километара од града, без одеће, без хотелског кључа, без долара и докумената, сам у белом свету, без игде икога познатог. Почео је чак да плаче, али платио је огромну цену за своју лакому наивност.

Индија

Вративши се са зимовања у Бовцу, Словенија, првог дана на послу саопштено ми је да већ следећег дана морам путовати у Индију, очекује ме Нуне Бурзевски, са којим ћу имати преговоре у корпорацији Тата, о изградњи силоса за жито. Нуне је већ уговорио састанак и морам бити на време.

Сутрадан сам у Београду, на медицинском факултету примио дуплу дозу вакцине против маларије, затим визирао пасош у индијској амбасади , и исте вечери кренуо за Франкфурт, одакле сам имао директан лет за ЊуДелхи. Било је врло хладно, минус 20 степени Целзијуса. У ЊуДелхи сам стигао око 2 сата после поноћи, са Нунетом се препознао по уговореним знацима распознавања, и он ме је одвео у свој стан на спавање, пошто је већ било касно за хотел.

Ујутро, смо Нуне и ја били на време у компанији Тата, где нас је примио председник, веома импресиван млађи господин, са турбаном, који је деловао веома елегантно и пословно. Са њим је још био технички директор компаније. Он нас је после обављених разговора одвео на ручак, у ресторан где се једе прстима. Дан после тога, имали смо посету и разговоре у министарству пољопривреде у граду Чандигару, на северу, недалеко од Хималаја. Два дана касније путовали смо у Бомбај, где су нам домаћини били два инжењера из Тата фирме, а смештај смо добили у кући прослављеног филозофа Махатма Гандија. Ту кућу туристичка организација користила је за смештај виђенијих гостију, специјално гостију компаније Тата. По завршетку службеног дела рада у Бомбају, пођемо нас четворица на ручак у хотел Шератон. Видимо, испред хотела скупило се доста света, а не знамо зашто. Приђосмо ми вратима хотела, и таман да уђемо, кад видим група људи излазе и ја по инстикту, отворим врата, задржим их, правећи се да сам џентлмен, кад први човек који изађе, пружи ми руку, руковасмо се, а он ће: ‘’Ја сам председник Ирске, Мр. Патрик Хиллери’’. Ја му рекох моје име и ко сам, он ми се захвали, махну у знак поздрава и оде. На то ћу ја мојим другарима: ‘’Јесте ли видели ко мене поздрави, председник Ирске. Зна он ко је овде главни’’. Моји другари се насмејаше и Нуне направи свој коментар на ту тему.

Русија

Када сам први пут дошао у Москву, Русија, као пројектант силоса за жито у Зрењанину, разговоре о куповини опреме имали смо у совјетској извозној фирми Техмашекспорт. Директор те фирме био је Генерал Владимир Иванович Жданов, о коме ја до тада нисам знао ништа, а он је имао информације о мени, унапред, знао је да сам радио докторат у Канади и да сам путовао по Америци. Када сам ја презентирао наш пројекат и када смо обавили прве комерцијалне разговоре, директор Жданов нас је те вечери одвео у чувени ноћни клуб Арбат. Њега, као бившег војника интересовао је сваки детаљ о Америци, који је могао сазнати од мене, па је аранжирао тако да му ја седим са његове десне стране. Разговарали смо о свему и свачему, што је обојицу интересовало, а генерала Жданова, свакако највише су интересовала запажања из мојих прича о животу и раду у Канади.

Од њега сам те вечери сазнао, да је он народни херој Совјетског Савеза, и да је био комадант совјетских тенковских јединица за ослобођење Београда 1944. године. Битку су водили од 21 Септембра до 22 Октобра 1944. године, а он је командовао са преко 17.000 војника Гардијског механизованог корпуса, тенковском бригадом где су имали 160 тенкова, и где су још биле противавионска дивизија и самостални инжењеријски батаљон и још многобројна самоходна артиљеријска оруђа, оклопни аутомобили и топови и минобацачи.

Када је дошло време одласка у хотел, на спавање, генерал Жданов је по сваку цену хтео да мени придржава зимски капут док сам га облачио. Ја сам се томе опирао, јер сам био покупио тањирић са сликом и именоом Арбата и држао сам га испод рамена, па сам се бојао да ми не испадне и да се осрамотим за крађу тањира. Но, није било могуће одупрети се генералу, он је истрајао у својој намери, исказујући поштовање према мени.

Драго ми је, међутим, да сам се, те вечери, лично спријатељио са народним херојем Совјетског Савеза, да смо провели једну ноћ заједно, дружили се и испијали водку по руском систему До дна. Остао ми је у незаборавним сећањима и овом приликом посвећујем ову причу баш њему.

И још један догађај, који ми остаје у сећањима, из Русије. Када сам пројектовао млин у Босанском Шамцу, предложио сам да то буде комбиновани млин за наизменично млевење пшенице и кукуруза, први такав у свету. У Техмашекспорту смо тражили испоруку њиховог дела опреме, а у Шамцу смо већ имали део канадске и део домаће опреме. Руси су у почетку оклевали и дали су мој пројекат на проверу својој Академији наука. И готово годину дана касније, Совјетска Академија Наука, прихватила је тај пројекат и одала ми одговарајуће стручно признање за исти. Тако сам у својој стручној каријери доживео да будем забележен у аналима Совјетске Академије Наука, као пројектант првог комбинованог млина у свету.

Швајцарска

Са швајцарском фирмом Билер сарађивао сам као пројектант више година. Када смо припремаки млин за прераду кукуруза у високофруктозне сирупе и житни алкохол, у Врбасу, уговорили смо моју посету Билеровом млину у Валенцији, Шпанија. Током те посете уочио сам један детаљ, о коме они нису размишљали, а мени се учинио као могуће побољшање, па сам Билеру, по повратку у Нови Сад, послао свој предлог, писмено. Образложио сам им да би добро било поставити електричне грејаче на усисним деловима пнеуматских узвлака, транспортера за млевене производе, који би се истовремено док се транспортују и сушили. Билерови стручњаци су то размотрили и прихватили, као добро, а у свом одговору одобрили су нам 264.000 швајцарских франака, као признање за унапређење у производњи. У мом комбинату, наравно, та информација је примљена само као једна уштеда, а не као било какво моје стручно признање. На жалост, код нас је одувек владала завист према стручњацима.

Данска

И у Данској сам боравио више пута, сарађујући са фирмама Хансен Интернатионал и са Конгскилде. Једне прилике нас седморица из мог пројектног бироа у Новом Саду дођемо у Копенхаген, па затим у Конгскилде, са којима смо пројектовали мале силосе за семенску робу. Они су нам дуговали неку исплату, што је било отежано извршити, због насталих банкарских прописа у Југославији, погођених повећаном инфлацијом. Том приликом организовали су нам пецање на броду, закупили су брод са кухињом, и сви ми, заједно са стручњацима фирме Конгскилде, испловили смо у поподневним сатима у Северно море. Испловили смо све до територијалних вода Норвешке, на удаљености од око 12 до 13 километара од Осла.

Пецање је текло уз забаву и добро расположење, уз пиће. Потрајало је то до релативно касно, до потпуног смрачења, али улов је био доста добар. У бродској кухињи риба је припремљена и наша вечера потрајала је све до свитања. Неки од колега чак су били поднапити, али већина је ипак остала присебна. Сви смо понели пријатне успомене са тог излета, који нам је у сећањима остао као сећање на Данску.

Финска

Са финским фирмама Алко и Росенлев радили смо пројекте житног алкохола, за комбинат Врбас. Прву понуду коју су нам Финци дали начелно смо прихватили, техничи је одговарала, финансијски преговори трајали су дуже. За то време од стране Фиске фирме Росенлев, произвођача опреме, дошало је са новом понудом, њих седморица, твдећи да су њоме постигли извесне уштеде. Ми смо их сместили у Титову вилу, где су имали на располагању најквалитетнија пића, која су само Титу стајала на расположењу. А генерални директор Росенлева, господин Коскинен добио је Титову собу и Титов кревет. Био је одушевљен и тешко је схватао да је њему указана таква почаст, да спава у Титовом кревету. А познато је да Финци, генерално, пију доста, па су то доказали и овом приликом.

Док су они пили, ја, који сам остао са њима, као домаћин, прегледао сам нову понуду, и нашао грешку, која се састојала у прекиду континуитета процеса, са избацивањем једне ректификационе колоне. То сам прво, ујутру, саопштио Коскинену, а он својим сарадницима. Када смо имали састанак са свим сарадницима нашег комбината, поновио сам свој налаз, молећи да то Финци прво провере. Рекао сам: ‘’Уколико сам ја погрешио, извинућу се и први ћу потписати вашу понуду, а уколико сам у праву, само вас молим да исту исправите’’. Мом ставу се највише успротивио генерални директор комбината Врбас, господин Никић, чија је дужност била да заступа наше интересе. Коначно, на том скупу договорено је да разговоре наставимо у Финској. И убрзо смо нас четворо из Комбината отпутовали у Финску. За то време у Росенлеву су проверавали своју другу понуду, док смо ми боравили у Порију. Предвече, господин Коскинен нас је одвезао доста далеко на север, у ресторан уз Балтичко море. И нас двојица смо неко време, усамљени, шетали уз обалу, са које је пиркао благи поветарац, а на западу се сунце управо приближавало заласку иза ружичастих облака. Амбијент је деловао смирујуће, за које време ме је Коскинен још увек убеђивао да попустим. Поново сам му потврдио да ћу ја бити први који ћу њихову понуду прихватити, уколико се докаже да је поступак исправан.

И док смо у ресторану вечерали, Коскинен је излазио неколико пута и телефонирао својим сарадницима, који су радили на провери. Већ доста касно, прилази нам он (Коскинен), и са највећим уважавањем саопштава да су његови стручњаци потврдили да сам ја у праву, да је са њиховом поновљеном понудом прекинут континуитет процеса. Коскинен прво мени честита, као изванедном стручњаку, уз извињење, и додаје да се они враћају на прву понуду и одобравају нам дискаунт од 6 милиона финских марака (што је било равно једном милиону америчких долара). Затим ми моји сарадници честитају и настаје весеље.

Сутрадан смо се враћали за Хелсинки, колима, пролазећи кроз предивне шуме, које Финци експлоатишу уз обавезу да се увек мора посадити више нових садница него што се посече дрвећа. Саопштили су нам званични податак да Финска има 187.888 језера, која заузимају 10% територије Финске, Феноменално.

Ја сам им додао: ‘’На српском језику реч Фин има значење Леп, па на српском име Финска има значење Прелепе земље, што у истину и јесте’’. И Финци су се томе обрадовали и искрено се насмејали.У мом комбинату за очекивање је било да добијем бар честитку, али и то је изостало, завидним руководиоцима то тешко пада.

Аустрија

Четири године радио сам за Уједињене Нације за индустријски развој, UNIDO, са седиштем у Бечу, у центру званом УНО Сити (UNO CITY). Руководио сам курсом за обуку кадрова у области прехрамбене индустрије за земље у развоју, у Новом Саду. У Беч сам одлазио да заједно вршимо избор кандидата и утврдимо потребна финансијска средства. Руководилац за ту обуку у УНИДО-у била је госпођа Лоренцо, а њен заменик господин Ханзелман, који је долазио на завршни део обуке у Нови Сад, и присустовао провери стечених знања и додели сертификата.

Када су код нас у Југославији настеле велике инфлације нису се могли покривати сви трошкови са расположивим средствима, па сам ја отишао код госпође Лоренцо, да тражим повишицу. Када сам јој изнео свој став, она ме је најпре посматрала доста сумњичаво, на чега сам је упитао: ‘’Госпођо Лоренцо, јесте ли ви примили плату за прошли месец?’’, на чега ми је одговорила потврдно: ‘’Јесам’’. Затим сам је питао: ‘’Госпођо Лоренцо, а јели плату примио и ваш сарадник господин Ханзелман?’’. Тада ме је погледала са још већим чуђењем, и коначно одговорила, такође потврдно: ‘’Јесте’’, са подпитањем: ‘’А зашто то питате?’’. На то сам јој додао: ‘’Поштована госпођо Лоренцо, е, видите, а ја нисам примио моју плату!’’. Кад је то чула, мало је ћутке гледала мени у очи, па подиже телефон и позва шефицу рачуноводства, рекавши јој: ‘’Донесите ми чек на 12.000 долара’’.

И тиме сам ја остварио свој циљ, а госпођа Лоренцо остала је без даљег текста.

Италија

Када сам радио у Интерсервису, Агровојводина, на извозним пословима, отпутовао сам са Лидијом, преводиоцем за италијански језик, у Милано. Тога дана, са фирмом која је од нас редовно увозила арматуре за водовод и канализационе системе, производи из Иваншне Горице, Словенија, потписао сам седам уговора. Сваки уговор, појединачно, није представљао значајнији износ, али свих седам заједно свакако јесу. Имали смо премало слободног времена да разгледамо лепоте којим је је град Милано одувек обиловао.

Венецуела

Маргарита, острво Венецуеле, састоји се у ствари од два острва, Маканао и Ла Рестинга, спојена пешчаним спрудом, дугачким само око стотинак метара. И што је још интересантије, та два острва имају различиту климу, једно је плодно, једно пустињско. На Маргарити постоји запис да у свету не постоји лепши залазак сунца од онога на острву Маканао. А морске воде око острва, које су веома бистре, имају сталну, просечну, температуру воде 24 степена Целзиуса, и на дубинама од око 6 до 12 метара расту најлепши корали на свету. На Маргарити живе папагаји врсте Макавс, Пинвигс и Паракит, који најбоље имитирају људске гласове. Врста Паракит је у изумирању, највећи непријатељи су им туристи, који им односе јаја из гнезда. За сада, кажу, преостало их је максимално око 1000.

Маргарита има површину 943 квадратна километра, на којој живи око 300.000 становника. Острво је спојено са континенталним делом земље са електричним кабловима и водоводним цевоводом, а саобраћај се обавља авионски и са фериботима. На Маргарити смо провели дивних 14 дана, а у повратку слетали смо на острво Аруба, у Карибском мору, и надлетели водопаде Нијагаре, који из птичије перспективне делују веома импозантно.

Калифорнија

Кад надлећете Сан Франциско предиван је поглед из авиона изнад Голден Геит моста и залива у коме је усамљено острво Алкатраз, у коме је некада био затвор за најозлоглашеније преступнике закона, све док њихово издржавање није постало скупље од најскупљег хотела у свету.

Водич нас је аутобусом провезао по брдима Ноб Хилл, које овдашњи становници називају Сноб Хилл. Кроз ботаничку башту шетали смо сами, уживајући у лепотама преко седам стотина врста дрвећа и цвећа свих могућих боја и мириса. А посебну драж представљају улице Чеснат (улица кестенова) и Ломбард стрит, која има осам серпентина, оивичених цвећима свим могућих врста, боја и мириса, у којој се фотографишу сви младенци метрополе. За успомену ми је остао и догађај у трамвају, званом Чежња: Кочничар је на низбрдици позвао путнике, ако неко жели да преузме од њега управљање трамвајем, не очекујући у ствари да ће се било ко понудити, мислио је да се само нашали. А, на изненађење свих путника, ја се пријавих и пођох према кочничару. У том часу масовно, путници, претежно жене, повикаше у сав глас: ‘’ Не дајте му, молимо вас’’, и кочничар се само насмеја, а ја се вратих и махну им рукама у знак поздрава.

У Сан Франциску смо сазнали за највећи земљотрес, који се граду догодио 18 Априла 1906. године. Током тог догађаја, покидани су сви електрични водови, гасне и водоводне цеви, па је град горео четири дана и ноћи, било је немогуће гашење. Изгорело је око 4000 зграда и око 1000 људи. Била је то права катаклизма. Градом су тада харале банде варвара и међусобно су се обрачунавали. По неким од тих хазардера и дан данас неке улице носе њихова имена, а једна улица носи име Клементине, чувене простирутке, а један део града и данас се зове Варварска четврт.

Флорида

У Флориди смо боравили неколико пута. Приликом посете Спеис центру у Кејпкенавералу, обишли смо све знаменитости и видели све васионске бродове, који су кориштени на путовањима у свемитским истраживањима.

Испробали смо и симулациони лет у свемир. У специјалној кабини, заузму се седишта, вежемо се као у колима, добијемо инструкције и брод креће, уз подрхтавање, које се све више повећава како расте убрзање. Деци до испод четири године нису дозвољавали улазак, па нам је Данијел морао остати напољу са баком. Наш лет приказиван је напољу на монитору, симулирајући у потпуности одлазак у васиону, све до достизања свемирске брзине од 28.000 километара на сат. За то време Данијел је видео да у свемир одоше мама, брат и деда, и расплакао се, мислећи да се нећемо вратити. А када се симулациони брод приземљио и Данијелу је било лакше, снажно је загрлио маму када смо изашли из кабине, али је још плакао. Мало даље, одатле, видели смо и лансирне рампе, са којих се лансирају сателити.

А једне друге прилике, седмога Августа 2013. године, ја сам имао прилику да посматрам лансирање сателита у свемир. Предвече, некако уз залазак сунца, са удаљености од око 100 километара од Кејпкенаверала, из градића Перт, сасвим лепо се видело полетање свемирског брода, који је убрзо нестао у небеским пространствима.

Мичиген

У граду Кадилак, држава Мичиген, САД, у фирми Хајез Ламмерц, радио сам пројекат за система хлађење одливака аутомобилских делова. Пројекат се састојао од 180 љуљашки, на које су се слагали врели челични одливци, а љуљашке су путовале висећи на шинама, вијугајући кроз ливницу, у трајању од три сата, за један пун круг, за које време су се одлувци охладили и пристизали на истовар и утовар нових одливака. Тако је то ишло, дан - ноћ, нон-стоп, 24 сата дневно, свих седам дана недељно, непрекидно, док год је ливница радила. Пројекат сам радио у сарадњи са пројектним биром Хаддад-Морган, а опрему је правила фирма Винтех из Виндзора. Технички директор ливнице Хајез Ламмерз био је инжењер, господин Том Вуппер. Ја сам становао у хотелу Хамптон Инн, Кадилак. Током извођења монтажних радова ја сам укопао моју и Вупперову визит-карту у фундамент ливнице, рекавши да ће можда, након сто година, неко открити ко је ово радио. Монтажу смо завршили за 28 дана, два дана пре датог рока, и то без грешке. Када смо кренули пробни рад, очекивало се да може бити застоја, али, на нашу срећу, све је прошло без застоја, и Том Вуппер ми је честитао, а увече нас извео на вечеру, где смо јели ракове. Миле Марић, власник производне фирме Винтех, даровао ми је 100 долара, као награду за успешно изведени пројекат.

Круз путовање

Круз путовање ишло је од Ванкувера за Аљаску. Испловили смо бродом Волендам са кашњењем од око пола сата, прошли испод моста и поред Стенли парка, одакле је капетан Вигер ван дер Зии, усмерио брод ка северу. Са планинских врхова дувао је благи ветрић, а залазак сунца, који нам је остајао иза леђа, претежно је био прекривен облацима наранџасте боје. На палуби је било пријатно, уз звуке музике, који су допирали из дубине брода. Када смо се прво јутро пробудили, и били на пучини океана, појавиле су се прве пловеће санте леда. Капетан Вигер Зии усмерио је брод у Треиси Армс залив, али су га нагомилане санте леда онемогућиле да туда прође ка граду Јуно, па се морао оренути и пловити заобилазним путем. И док се брод лагано окретао, ми смо се дивили водопадима, који су се сливали са околних планинских врхова, високих око 200 метара, а за то време једна дивља коза пентрала се по стенама, што је одавало утисак као да шета по облацима.

У граду Јуно, нашу групу преузео је возач аутобуса 234 Џимми, који нас је одвезао на Гранд Тур и Глациер Гарденс. Глациер Гарденс, на падини Тандер Моунтаинс, има јединствено обележје у свету, са дрвећем посађеним наопачке и са цвећем посађеним у њихове жиле, што делује изванредно, а испод тог дрвећа обављају се локална венчања младенаца.

Манделхалл Глациер, други је по величини у Канади, простире се на око 13 миља у дужину и око миљу и по у ширину, а траје већ милионе година. Ту годишње нападају снегови висине око 100 стопа, који се претвара у лед, а лед се лагано креће ка заливу, где се обрушава у морске воде. А ових деценија, када влада загревање земљине кугле и лед се отопљава, годишње се Глациер скраћује за око 60 стопа (око 18 м), он полако умире.

Када нас је шофер Џимми повезао назад на брод, ја сам још неко време корачао уназад, да би што дуже уживао у лепоти глечера, том бисеру природне творевине. Сутрадан смо осванули у малом градићу Скагвеј, који има око 800 становника, и карактеришу га бројке пет: Има пет цркава са пет свештеника, пет ватрогасаца, пет полицајаца и пет доктора. Из Скагвеја нас је преузела Емили Томпсон, која нас је својим аутобусом извезла до места Фрејзер, које има свега три куће са пет становника, а ту у близини је и барака у којој је вршена контрола трагача за златом у време златне грознице у околини Клондајк долине. Даље, провезла нас је поред стерилних језера Тагиш и Тушаи, и кроз градић Каркросс, у коме смо у ресторану домаћих Индијанаца попили кафу. И у наставку стигли смо до језера Емералд, нашег крајњег домета, које обилује нестварним бојама, које се разликују од једне обале до друге и до језерског средишта, услед милионима година таложених фосила на дно, и сенки оближњих планинских врхова, окићених снежним капама. Језеро Емералд је јединствени бисер природе, који с’правом носи то име.

Од језера Емералд Емили нас је вратила до Фрејзера, и ту нас претоварила на Јукон Рут, линију железнице уског колосека Ваит Пасс. Кад’ је воз кренуо снег је био висок до врха вагона, а кад’ смо сишли у Скагвеј, тамо је било процветало пролећно цвеће. Пруга има највећи нагиб на свету, 3.9%, грађена је од 1897. до 1900. године, искључиво људском и запрежном снагом, а за то време пало им је око 6000 коња у провалије, које се данас зову Долина мртвих коња. На крају пруге, у Скагвеју, међу осталим цвећем расцветао се Незаборавак, цвет, који нас је опомињао да ово путовање никада не заборавимо, што је истински и немогуће.

Кина

Кина је земља која ме је много чиме одушевила. Пре свега жардињерама цвећа уз аутопутеве, и тиме што се аутопутеви чисте ручним метлама, што још нико не ради у свету, али њих има толико да је боље да раде нешто, него ништа. Одушевио нас је њихов бисер, њихове вазне, њихови ћилими, Теракота статуе и још безброј чега, али најимпресивнији утисак остављају градови по својој чистоћи, и уопште целокупан развој земље. На њиховим улицама за три недеље нисмо видели ни један графит на зградама, Браво народе Кине.

Када смо стигли у место Јујонггун, (ако се тако изговара), ту смо посетили Велики кинески зид. Водичи су нам рекли и показали, ко се попне до друге куле добија статус Народног хероја Кине. Ја сам се упутио усамљено и достигао до седме куле. Попео сам се до 1322 степенице. И за водиче је било скоро невероватно, али су испунили своје обећање и у моју књигу туристичких знаменитости Кине, коју сам купио у Кини, уписали су и потписали да сам званично Народни херој Кине, што су оверили својим печатом. Ето, то је успомена, која мени остаје доживотно, а мојима, ко преостане, да се и они могу сетити мојих доживљаја.

Норд Вестерн Територи, Канада

Јелоунаиф (Yellowknife) је главни административни центар Норд Вестерн Територије, северне канадске провинције. Град на први изглед оставља леп утисак, модерних грађевина и чистих улица, са доста паркова и језера, град са 20.000 становника, мешаних раса и култура. У предграђима још увек егзистирају бараке првих копача злата у руднику Џајент. Од језера највеће је Греит Слеив, величине 28.438 квадратних километара, свакако једно од најдубљих на северно-америчком континенту. У том језеру има око двадесетак кућа сојеница, чији власници не плаћају градску таксу, пошто им куће нису на земљи већ у води. У непосредној близини града има неколико већих језера, Фреим, Реинџ, Џекфиш,, Нивен и Кам. У мало даљој околини Јелоунаифа има још много језера, која са својом уређеном околином представљају изванредна излетишта, а у некима од њих се овдашњи становници почињу у пролеће купати и пре но што се лед потпуно отопи на њима. Околне шуме пуне су бобичастог воћа, а зато има и медведа. Ми смо имали прилику да се сусретнемо са два.

У граду Јелоунаифу постоји музеј Национал Херитеџ, у коме имају ресторан са специјалитетима од Бизона, заиста јединствено у свету. У граду је и прелепа зграда провинцијског парламента, саграђена у облику снежне пахуљице.

Стодесет километара од Јелоунаифа је градић Рае Езо, у коме живе искључиво Индијанци племена Ден, које смо посетили, из разлога што ја волим читати о животу Индигиниес народа и имам посебно поштовање према њима.

Град Јелоунаиф некада се звао Златни град севера, а сада је преименован у Дијамант Севера (Diamond of North), обзиром да се сада у његовој околини експлоатишу рудници дијаманата.

Цео свет је мој

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: