SOFIJA I ĐININO ŠTENE
Zimus je Đina postala majka. Oštenila je četiri mešanca. Dugo ih je skrivala ispod nagomilanih dasaka u dvorištu. Mogli smo da čujemo samo njihovo cviljenje.
Krajem decembra, kada je sunce gotovoo sasvim otopilo sneg, toplo smo se obukle i izašle isred kuće. Čim smo prekoračile prag, Sofija je uzviknula:
„Ana, eno beba kuca!“
Čučeći smo prilazile mestu gde su ispod dasaka provirivale majušne pseće glave. Sofija je obuhvatila moj dlan i primakla ga vlažnoj njuškici. Milovala sam toplo telo psetanceta i govorila:
„Đinine kuce još uvek sisaju. I ti si sisala mleko svoje mame kada si bila beba.“
„Ja sam bila kao mala kuca!“, uzviknula je Sofija oduševljeno, ali je njen glas uplašio štene, koje je zadrhtalo od straha.
„Moramo biti tihe, kuce treba da se naviknu na nas, da shvate da ih volimo, da smo im drugari.“
„Ja volim kuce, i Đinu puno volim“, prošaptala je.
Iz kuće smo iznele hranu za Đinu.
„Đina mora lepo da ručka da bi imala mleka za bebe. I kuce, kao i ljudi, treba da ručkaju da bi bile zdrave, da porastu i da ih ne zaboli stomak,“ podučavala sam Sofiju, koja je gutala svaku moju reč.
Dok je Đina jela, njena štenad su, jedno po jedno, napuštala sklonište i krenula da istražuju svet. Pružale smo ruke ka njima, dodirivale ih i osluškivale tanane glasove.
Najednom je Sofija podigla jedno psetance i nedugo zatim bacila ga na beton. Od straha sam počela da vičem:
„Sofija, znaš li šta si uradila? Kucu to mnogo boli. To nije igračka!“
Počela sam da plačem. I Sofija je plakala. Ukućani su se okupili oko nas i šteneta. Kada smo se uverili da nije povređeno, odvela sam Sofiju u svoju sobu. Uzela sam sa police malo plišano kuče. Zagrlila sam ga i rekla:
„Do sada si se igrala samo sa kucama koje nisu žive, koje su samo igračke i njih ne boli kada padnu. Možemo i dalje da se igramo, da ih zamišljamo kako govore, trče, kako idu kod lekara ili kuvaju ručak. Ali, prave životinje mogu da hodaju bez naše pomoći, zaista laju i cvile kada ih nešto boli. Videla si: kuce su tople, gledaju u nas i sve osećaju, baš kao i mi. Tako će i ova beba kuca želeti da se mazi, prijaće joj kad je zagrlimo, biće zahvalna i srećna ako je ugrejemo i nahranimo. A kad padne, boleće je baš kao i tebe.“
Sofija je pažljivo slušala.
Kasnije, dok smo zajedno prale ruke, flašica sa tečnim sapunom joj je slučajno iskliznula iz ruku na pločice. Sagla se da je podigne i rekla:
„Ana, flašica nije kuca, nju ne boli kada padne.“
„Tako je!“, uskliknuh od ponosa i radosti što je naučila još jednu lekciju o ljubavi i dobroti.
