СОФИЈА И ЂИНИНО ШТЕНЕ
Зимус је Ђина постала мајка. Оштенила је четири мешанца. Дуго их је скривала испод нагомиланих дасака у дворишту. Могли смо да чујемо само њихово цвиљење.
Крајем децембра, када је сунце готовоо сасвим отопило снег, топло смо се обукле и изашле исред куће. Чим смо прекорачиле праг, Софија је узвикнула:
„Ана, ено беба куца!“
Чучећи смо прилазиле месту где су испод дасака провиривале мајушне псеће главе. Софија је обухватила мој длан и примакла га влажној њушкици. Миловала сам топло тело псетанцета и говорила:
„Ђинине куце још увек сисају. И ти си сисала млеко своје маме када си била беба.“
„Ја сам била као мала куца!“, узвикнула је Софија одушевљено, али је њен глас уплашио штене, које је задрхтало од страха.
„Морамо бити тихе, куце треба да се навикну на нас, да схвате да их волимо, да смо им другари.“
„Ја волим куце, и Ђину пуно волим“, прошаптала је.
Из куће смо изнеле храну за Ђину.
„Ђина мора лепо да ручка да би имала млека за бебе. И куце, као и људи, треба да ручкају да би биле здраве, да порасту и да их не заболи стомак,“ подучавала сам Софију, која је гутала сваку моју реч.
Док је Ђина јела, њена штенад су, једно по једно, напуштала склониште и кренула да истражују свет. Пружале смо руке ка њима, додиривале их и ослушкивале танане гласове.
Наједном је Софија подигла једно псетанце и недуго затим бацила га на бетон. Од страха сам почела да вичем:
„Софија, знаш ли шта си урадила? Куцу то много боли. То није играчка!“
Почела сам да плачем. И Софија је плакала. Укућани су се окупили око нас и штенета. Када смо се уверили да није повређено, одвела сам Софију у своју собу. Узела сам са полице мало плишано куче. Загрлила сам га и рекла:
„До сада си се играла само са куцама које нису живе, које су само играчке и њих не боли када падну. Можемо и даље да се играмо, да их замишљамо како говоре, трче, како иду код лекара или кувају ручак. Али, праве животиње могу да ходају без наше помоћи, заиста лају и цвиле када их нешто боли. Видела си: куце су топле, гледају у нас и све осећају, баш као и ми. Тако ће и ова беба куца желети да се мази, пријаће јој кад је загрлимо, биће захвална и срећна ако је угрејемо и нахранимо. А кад падне, болеће је баш као и тебе.“
Софија је пажљиво слушала.
Касније, док смо заједно прале руке, флашица са течним сапуном јој је случајно исклизнула из руку на плочице. Сагла се да је подигне и рекла:
„Ана, флашица није куца, њу не боли када падне.“
„Тако је!“, ускликнух од поноса и радости што је научила још једну лекцију о љубави и доброти.
