POTRAGA ZA MOREM
O, sve slobode sveta, za jednu čašu vode,
i mene u njoj pri vrhu. Svetlost u zenici
da se razlije u grane kapilara, malih reka,
što s univerzumom prste drže u šaci.
Još jedna žeđ neutoljena suši stablo
u zjapi, a ono tamnije lista bez znanja
da voda iz njega hlapi. Dok rosa pod njim
blista. Šum smrti ne žubori, ljubljeno
se, ko i piće, za grlo lako hvata i sjuri
u srce. Ali žuri da poplavi biće
i presahne, čim grgoljenje zaboli.
O, sve pesme sveta, za plutanje u reci
zaborava. Tamni virovi jezera u leto,
varljiva sreća kupača. I jedna hladna
svetlost pri ropcu, oštrica mača
što razdvaja Hajnea od Lorelaj,
izgubi značaj ta slika i sve što nije
zemlji blisko, za jednu smrt dalje biva,
od onoga što u meni pliva i bori se
da nadjača vezu sa tobom, telom, sa snom
ispod pokrivača. Sa jednom rečju
što nejasna tone.
O, sva disanja pluća, za jedno more,
koje će po našim životima teći, večno,
kao oblik memorije, preteći talasi
svega što jesmo dok stojeći umivamo
lica jutrom i, sporije, otvaramo kapke
da vidimo refleksiju sebe i zaboravimo
naše oči, tok onog što se voli.
O, sve moje reči, za to more, jednom,
čudom ili lažju rasečeno ko jabuka
sred vrata, što lako guta telo, sve
moje reči, za kap što svedoči celost
i obnavljanje života. Svetlost.
NEŽNE ŽENE MOG KOSMOSA
Nežne žene mog kosmosa
imaju ruke čelične četke
i tabane od kestenja
one nose grube pantalone
kosa im se u bičevima
spušta niz ramena-bregove
neguju decu kao i jagnjad
na studeni, u ponjavama
blizu peći i pevaju dugo,
glasno i uporno pesme
svojih tuga i neprebola.
Svako biće koje ih voli
mnogo puta premetnu
kroz vatre teških reči
i žar ugljenog pogleda
dok izgovore volim te biće,
ostani u mom životu.
Ako i ne izgovore, a one
mu predu čarape i guraju ga
u krevet u nedra pod pazuh
i dugo ga njuškaju i muvaju
glavom i oštrim mislima.
I žive dugo, vrag ih zna zašto,
slobodne divokoze na stenama,
brze i ludomudre da skoče
samo onda kad ne žele da se prepuste.
A ja koja predugo gledam i trepćem
prekratko dišem i imam šake
kolibrija u koje ne može stati
ni zrno trpeljivosti, jetke gorčine
i ljubavi prema zakonu prirode,
ja ne umem da budem u životu,
samo ga prizivam -
dođi uđi prohodaj uđi dođi
kao što se oblaci dozivaju
i sve što stičem jesu tugaljivi pogledi
mojih nežnih žena, pogledi što kazuju
neprohodalo malo živinče
grančice nedozrela da podneseš
kestenje i njihovu samrtnu pesmu.
POMALO
Pomalo neveseli ljudi klone se
veleposednika reči i dugo traže
zvuk šestog samoglasnika ko
plač nerođenog deteta, pa se
često trgnu na fijuk vetra, samo
da prepoznaju još jedan zvuk biča
što goni reč „zima“ u reč „proleće“.
Onda, rado bi zaspali, ali san ne dolazi,
doba se udubi u dub te spirale što je
oblikuju tri žene različitih dobi,
(kazaljke su uvek nedorečene),
previše krugova udvoji svest,
i ona titra u svojoj kobi, žesti se
žeđu za hladnoćom koja čašom
približava telo vodi, dođe do grla
bacivši ga u tihu pesmu. Pa bude mir.
Pomalo neveseli ljudi na posao stižu
pre svih i umesto radnih planova čuju
kako lista šuma pod neboderom, a trava
poziva svetlost na kooperaciju i razmenu
resursa, u ekranu vide ikone, iz detinjstva,
kad hladnom podu ruke rastu stežući kolena
nekom dalekom metalnom pesmom
što zvecka i miriše na samu smrt.
Onda, često bi jauknuli, ali glas ne dolazi,
materin vrt zavrti se u zavrtanj što
okreće u srcu – zamrzne se prikaz,
(sećanja su precizni dželati)
piksel po piksel u njoj briše se biće
ko istinit iskaz svedoka, što ne ogovara
potrebnoj priči. Pa liči i ne liči taj damar
na ovo kretanje po ivici pločnika,
zagonetna ta jednočinka pokloni se
i u vrapcu nestane. Pa bude mir.
Pomalo neveseli ljudi smeše se,
komšinici nose kese do ulaza,
sa starim prijateljem srkuću kafu,
nehajno prazne novčanik („za čokolade“),
ispraćaju rođake i dočekuju poštare,
ko što se s duhovima opšti.
A onda, iz svega što jesmo, iz njih
prospe se neka žalostivna pesma
nepoznatih reči. Pa bude mir.