детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПОТРАГА ЗА МОРЕМ

 

О, све слободе света, за једну чашу воде,

и мене у њој при врху. Светлост у зеници

да се разлије у гране капилара, малих река,

што с универзумом прсте држе у шаци.

Још једна жеђ неутољена суши стабло

у зјапи, а оно тамније листа без знања

да вода из њега хлапи. Док роса под њим

блиста. Шум смрти не жубори, љубљено

се, ко и пиће, за грло лако хвата и сјури

у срце. Али жури да поплави биће

и пресахне, чим гргољење заболи.

О, све песме света, за плутање у реци

заборава. Тамни вирови језера у лето,

варљива срећа купача. И једна хладна

светлост при ропцу, оштрица мача

што раздваја Хајнеа од Лорелај,

изгуби значај та слика и све што није

земљи блиско, за једну смрт даље бива,

од онога што у мени плива и бори се

да надјача везу са тобом, телом, са сном

испод покривача. Са једном речју

што нејасна тоне.

О, сва дисања плућа, за једно море,

које ће по нашим животима тећи, вечно,

као облик меморије, претећи таласи

свега што јесмо док стојећи умивамо

лица јутром и, спорије, отварамо капке

да видимо рефлексију себе и заборавимо

наше очи, ток оног што се воли.

О, све моје речи, за то море, једном,

чудом или лажју расечено ко јабука

сред врата, што лако гута тело, све

моје речи, за кап што сведочи целост

и обнављање живота. Светлост.

 

НЕЖНЕ ЖЕНЕ МОГ КОСМОСА

 

Нежне жене мог космоса

имају руке челичне четке

и табане од кестења

оне носе грубе панталоне

коса им се у бичевима

спушта низ рамена-брегове

негују децу као и јагњад

на студени, у поњавама

близу пећи и певају дуго,

гласно и упорно песме

својих туга и непребола.

Свако биће које их воли

много пута преметну

кроз ватре тешких речи

и жар угљеног погледа

док изговоре волим те биће,

остани у мом животу.

Ако и не изговоре, а оне

му преду чарапе и гурају га

у кревет у недра под пазух

и дуго га њушкају и мувају

главом и оштрим мислима.

И живе дуго, враг их зна зашто,

слободне дивокозе на стенама,

брзе и лудомудре да скоче

само онда кад не желе да се препусте.

А ја која предуго гледам и трепћем

прекратко дишем и имам шаке

колибрија у које не може стати

ни зрно трпељивости, јетке горчине

и љубави према закону природе,

ја не умем да будем у животу,

само га призивам -

дођи уђи проходај уђи дођи

као што се облаци дозивају

и све што стичем јесу тугаљиви погледи

мојих нежних жена, погледи што казују

непроходало мало живинче

гранчице недозрела да поднесеш

кестење и њихову самртну песму.

 

ПОМАЛО

 

Помало невесели људи клоне се

велепоседника речи и дуго траже

звук шестог самогласника ко

плач нерођеног детета, па се

често тргну на фијук ветра, само

да препознају још један звук бича

што гони реч „зима“ у реч „пролеће“.

Онда, радо би заспали, али сан не долази,

доба се удуби у дуб те спирале што је

обликују три жене различитих доби,

(казаљке су увек недоречене),

превише кругова удвоји свест,

и она титра у својој коби, жести се

жеђу за хладноћом која чашом

приближава тело води, дође до грла

бацивши га у тиху песму. Па буде мир.

Помало невесели људи на посао стижу

пре свих и уместо радних планова чују

како листа шума под небодером, а трава

позива светлост на кооперацију и размену

ресурса, у екрану виде иконе, из детињства,

кад хладном поду руке расту стежући колена

неком далеком металном песмом

што звецка и мирише на саму смрт.

Онда, често би јаукнули, али глас не долази,

материн врт заврти се у завртањ што

окреће у срцу – замрзне се приказ,

(сећања су прецизни џелати)

пиксел по пиксел у њој брише се биће

ко истинит исказ сведока, што не оговара

потребној причи. Па личи и не личи тај дамар

на ово кретање по ивици плочника,

загонетна та једночинка поклони се

и у врапцу нестане. Па буде мир.

Помало невесели људи смеше се,

комшиници носе кесе до улаза,

са старим пријатељем сркућу кафу,

нехајно празне новчаник („за чоколаде“),

испраћају рођаке и дочекују поштаре,

ко што се с духовима општи.

А онда, из свега што јесмо, из њих

проспе се нека жалостивна песма

непознатих речи. Па буде мир.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: