detalj slike: KRK Art dizajn

Vau Ars - izdizanje iznad lokalnih ograda

U ciklusu intervjua koji su objavljeni na portalu Književne radionice Kordun, ljubitelji književnosti bliže upoznaju naše stvaraoce i putuju kroz svetove umetnika. Čitaoci putuju i kroz gradove. Ovoga puta odlazimo u grad pod kulom - Vršac, u kojem živi i radi Verica Preda PreVera i grupa umetnika okupljenih pod okriljem udruženjaVau Ars.

Verica Preda je autorka zbirke pesama Glosarijum (ne)primetnih slika, ali primetno i neumorno afirmiše umetnike, bilo da su pesnici, slikari, glumci i na dobar način prezentuje lokalnu scenu u širem kontekstu.

Верица Преда ПреВера - песникиња

Razgovarala: Branka Selaković, KR Kordun, Beograd - Vršac, 18.03.2022

Sve je veći broj pesnika na našoj sceni, a zbog masovne produkcije mnoga dela ostanu neprimećena. Kakvo je Vaše mišljenje?

Jednom davno, u prošlom veku, princ poezije Branko Miljković  proročki je napisao: Poeziju će svi pisati... Živimo u vremenu hiperprodukcije i svega onog kvazi što je opisao Vladimir Majakovski u poemi Oblak u pantalonama. Hiperprodukcija je zauzela sve uglove života. Sve češće se kič promoviše kao umetnost. Sve je više knjiga bez sadržaja, bez čitalaca, koje se štampaju isključivo zarad samopromocije, a čija je baza društvena mreža. Sve češće se potvrđuje mišljenje da je nekada pesnik tražio parče slobode za čitaoca, a danas egocentrični trenutak. Promocije pesničkih knjiga sve češće su pretvorene u slikanje za fb-publiku. Veliki broj konkursa za zbornike i tkz. pesnički festivali i okupljanja, pretvorili su se u vašar taštine i formu ispred suštine. Dobra poezija i kvalitetan poetski izraz često ostaju neprimećeni iz više razloga. Najpre, nisu dodvorački. Čak stidljivo izlaze u javnost. Promocije su često nezanimljive i stereotipne. Stiče se utisak da izdavači nisu dovoljno zainteresovani za promociju pesničke knjige. Profit ispred kulture i umetničkog konteksta. Često, dobar poetski rukopis ostaje u senci agresivnog marketinga tkz. pesnika, koji imaju dovoljno materijalnih sredstava da svoje ime promovišu kroz dobro plaćene recenzije. Činjenica je da je većina stvari u kulturi devalvirana. To pokazuje i česta praksa da nagrade ne dobijaju radovi već imena/pojedinci (često sakupljači lajkova, priznanja i pohvala...) na osnovu „zasluga” ili sistema: „ja tebi – ti meni”. Po logici stvari, nagrada treba piscu i njegovom delu da donese afirmaciju, ali to se u 99 odsto slučajeva ne dešava. Pisac dobije nagradu i ostaje anoniman, a njegova knjiga nepročitana, razdeljena onima koji u njenu sadržinu i ne zavire. Sve je češća pojava da se poetske manifestacije organizuju kako bi pojedinci nahranili svoju sujetu, dobili prostor u lokalnim medijima, svoje dane bez obaveza iskoristili za druženja, bili „glavni”... Najčešći susreti organizuju se povodom promocija raznoraznih tematskih zbornika u kojima su zastupljeni oni „pesnici” koji su svoj odabir platili ne malim iznosom kotizacije, u kojima se pesme i autori ne selektuju. Sve češće smo svedoci raznih manipulacija od strane takvih organizatora. U zbornicima se sve češće objavljuju oni koji sebe nazivaju velikim pesnicima/piscima, a da ne poznaju osnove pravopisa srpskoga jezika, koji ne znaju šta je stilska figura, da haiku pesma nije prosto proširena rečenica, da se rečca „ne” uz glagole piše odvojeno, koji nisu čuli, niti znaju za Maticu srpsku, niti ušli u neku biblioteku... Čini mi se da je izdavaštvo u nekom trenutku izgubilo smisao, jer je prestalo da bude kulturna delatnost i preobrazilo se u trgovinu koja bez milosti ide logikom novca i čistog profita, u kojoj najviše gube ozbiljni stvaraoci.  Naravno, ne generalizujem. Verovatno je i ovo slika i prilika sadašnjeg trenutka i pada vrednosti u svim segmentima života.

Na koji način poeziji može da se vrati negdašnji sjaj i veća prisutnost pesnika u medijima, ali i njihovih dela u knjižarama?

Upravo dobro osmišljenim marketingom. Jedan od osnovnih ciljeva u marketingu umetnosti jeste navesti ljude da uspostave odgovarajući oblik povezanosti sa umetnikom, a da pri tome ostvari i najbolji finansijski rezultat. Potrebno je i strateško planiranje. Izdavačka delatnost bi morala da pretrpi ozbiljne promene. Samoizdavaštvo bez kontrole baca senku na kvalitet. Ništa ne može preko noći. Mediji, institucije kulture i obrazovanja imaju ključnu ulogu. Neophodno je približiti poeziju mladima na moderniji, inovativniji način, koristeći resurse savremene  tehnologije i sredstva komunikacije. Prekinuti uvreženo mišljenje da je poezija neprihvatljiva, nerazumljiva i nedostupna. Razbiti mit o tome da je poezija elitistička igračka za bogate, profesore književnosti ili pojedince. Stvoriti takvu klimu u kojoj će svako osetiti benefite poezije, a poezija je dimenzija koja donosi smirenje i disanje, odgovore i osnaživanje. U poeziji se svako dobro oseća: i onaj koji je stvara i onaj koji je konzumira. Konzumiranje poezije nema kontraindikacije i kada se čitalac predozira.

Šta nedostaje književnoj sceni u Vršcu?

Kao i svuda poezija je podstanar u svakom gradu... Poezija je često posmatrana kao klošar koji prosi, koga izbegavaju, od koga okreću glavu ili ga guraju na marginu,  uvek joj nedostaje podrška institucija. Nijedan umetnik, pa ni osoba koja svoje utiske i vrisak inspiracije utiskuje u belinu hartije nema potpuno razumevanje svoje sredine. Često je obrnuto: više sputava poeziju.

Na čelu ste udruženja Vršačka afirmacija umetnika ''Ars''. Koja je bila inicijalna ideja za osnivanje udruženja i na kojim poljima delujete?

VAU ARS je nastao 2016. godine na inicijativu supruga koji je razumeo moju ideju da se treba IZDIĆI IZNAD LOKALNIH OGRADA I MENTALITETA! Umetnička dela i izrazi šire univerzalne vrednosti i brišu granice, jer ljudi iz celog sveta apsorbuju refleksije stimulisanih ljudskih čula, uma i duha, jer za umetnički doživljaj nije potreban prevod. Ovaj univerzalni jezik uspeva da udruži ljude iz najrazličitijih krajeva sveta i proslavi njihove različitosti... Umetnost je HRANA I LEPOTA DUŠE! Stvarajući i konzumirajući umetnost u bilo kom obliku, postajemo bolji, zadovoljniji, srećniji... Umetnost ima snagu samo kad joj se pristupa celoj. Prateći tu misao, ovoj ideji su se pridružili Srbislav Bošković, Nikolina Nina Babić i Dragiša Preda i odlučili da otkriju tu snagu, afirmišući svaki njen segment (književnost, slikarstvo, muzika, film...) zajedno sa mladim umetnicima (i onima koji se tako osećaju), težeći antičkom idealu celine Umetnosti. VAU ARS afirmiše uzajamni saodnos umetnika i njihovu razmenu iskustava. Saradnju sa drugim

udruženjima u cilju doprinosa zajednici i kulturi, ali i saradnje sa našom dijasporom. Naša misija jeste iniciranje zdrave dečije kreativnosti kroz radionice, afirmacija mladih, talentovanih umetnika i onih koji svoje umetničke impulse stidljivo kriju ili se povlače zbog malih ljudi koji glume velike bogove, sputavajući da se nečiji talenat afirmiše i razvija. Ponosni smo na Kreativnu glumionicu Smehuljci i školicu crtanja ARSmomenat, sve njihove nagrade, priznanja u zemlji i inostranstvu. Posebno ponosni na humanitarne priredbe i događaje na kojima su učestvovali najmlađi VAUARSovci. Naš slogan STVARANjEM DIŠEMO, prihvatila je šira umetnička sredina. Podršku našoj misiji dalo je mnogo afirmisanih umetnika i udruženja, jer ARS nije utopija, već novorođena stvarnost. Pogled u trepavicama zamršenim u oblacima i oblicima. ARS je metafora stvaralaštva i stvaralaca, sedmo nebo, brod i luka, svemir u stomaku. ARS je otvoren dlan i za dati i za uzeti, za uzajamnost, rad, akciju, osmeh, pozitivan odgovor trajanju. ARS je sila konstrukcije, dve prave uvijene u kiku beskonačnosti u nama samima, putokaz na makadamu smisla. ARS je misao, stih, tekst, potez kičicom, glas koji korača po notnom zapisu, melodija, piksel, snimak, sve ono što smo hteli izgovoriti i što ćemo tek reći, nečujno, šapatom, gestom, gromoglasno, osmehom, ali nikad okrenutim leđima i podignutom obrvom. ARS je veliko, radosno VAU Umetnosti. VAU ARS! VAU ARS je utočište duše u kome nema nacionalnih, verskih, polnih, ideoloških  i drugih ograda.

Entuzijastična grupa okupljena pod okriljem udruženja aktivna je na mnogim poljima. Koji su najznačajniji projekti koje ste realizovali?

Umetnost je više od onog što se vidi golim okom. Da, izvođačke i vizuelne umetnosti treba da budu zabavne, ali iza svake kreativne težnje postoji dublji koncept bez kojeg bi se zajednica skupila i umrla: umetnost nas podseća na našu moć da uvodimo novine. Čin stvaranja je suština naše svrhe i od suštinskog je značaja za progres čovečanstva. The Importance of the Art in a Comunity, Craig W. Johnson.

Polazeći od ove definicije, veoma sam srećna što je publika vrlo brzo i lako prihvatila afirmaciju i promociju umetničkog treptaja pojedinca na način kako je prezentuje VAU ARS. Odavno smo prestali brojati, promocije, predstave, izložbe, tribine, radio emisije, performanse i događaje  koje smo do sada organizovali. Ponosni smo na  projekte MEDIARS, NinoDrag ZAJEDNIČARENjE, ND RADIOPIS, ND RANAC, VAUARS IzaZOV, ARSscena-poetski teatar, ARSokret, Festival ARSOVIJA NA VISINAMA, na monodramu Hronika dogovorene smrti povodom 60 godina od tragične smrti Branka Miljkovića, izvedena u KC Čukarica, na izdanja koja su  ugledala svetlost dana kroz edicije Svetovizor, Prvoknjižje i Korice i još mnogo toga. U stvari, svaki dan je početak nečeg novog, kreativnog i drugačijeg, što istovremeno hrani dušu. Ponosni smo na realizovanje brojnih humanitarnih aktivnosti, činjenicu da smo na mnoge preneli ljubav prema poeziji i umetnosti uopšte, kao i na to da je mnogo kvalitetnih  i zapostavljenih umetnika pronašlo  utočište i nadahnuće u VAU ARS-u.

Čitajući Vašu knjigu ''Glosarijum'' ne mogu da se otmem utisku da volite ne samo da se igrate rečima i otkrivate nove, već i da Vam je važna neobična forma.

U jednom finom šumu obraza i vilica, korenja i valova koji krckaju., kako kaže Nikita Stanesku u pesmi Zemaljska sintaksa, Verica Preda je obična, jednostavna žena, majka, supruga, državni službenik, prijatelj... tragač svega lepog u tom istom šumu i refleksijama... darovatelj najbolje verzije same sebe ljudima koji je okružuju... u potrazi za materijalnim, ponekad zastane i odluta u sopstveni svet bogate mašte... Od malih nogu usmeravana sam na knjigu i čitanje. Otac je govorio da ću u knjigama pronaći odgovore koji će zadovoljiti moju radoznalost, a bila sam i previše radoznala. Vrata određenih saznanja otvarala su se devojčici u malom selu blizu granice sa Rumunijom zahvaljujući nastavnicima koji su otkrivali moje zanimanje za

umetnost i kreativnost, lepo pisanje, muziku... ali, ima tu i nasleđa sa majčine strane koja je osvajala nagrade na literalnim takmičenjima. Svoje prve utiske, oblikovane u poetsku misao, stavila sam na papir davne 1983. Od tada, lirski odjeci ravnice i percepcija stvarnosti i emocija, iskazuju se kroz stihove za odrasle, decu, haiku stihove i kako je to rekao književni kritičar Radomir Mićunović u osvrtu za časopis Enigmatske novine-poezija i enigmatika: PreVera eksperimentiše stihovima poput matematičke kombinatorike, gde pesma nije hermetički zatvorena, već elokventno flertuje sa čitaocem. Smatram da je poezija trodimenzionalno gledanje na stvarnost.  Na nju se ne može gledati iz jednog ugla i linearnog konteksta. Možda zbog toga i na takav način zapisujem. Pišem pod utiskom, ličnim ili utiskom nečijeg utiska. Takav utisak „izleti“ iz mene, bez razmišljanja, tako da se i sama iznenadim novonastaloj pesmi koja sadrži više pesama/poetskih utisaka koji se mogu čitati na više načina, unakrsno, tako da žive neku svoju odvojenu priču, a opet su, iako liče na razuđene lirske treptaje, jedna celina. Trudim se da isključim banalnost. Banalnost briše poetsku nit. Poezija je za mene vrisak inspiracije i sažetak emocije - hrana za dušu... oslobađanje... bilo da je stvaram ili da je konzumiram... kroz igru reči koje hvataju u kolo, pretaču u stihove, stihovi u strofe, vežbamo svoje uspavane intelektne domete, razbuđujemo maštu, šaljemo poruke, ispravljamo, iskazujemo emocije. Refleksivno-lirski sadržaj Glosarijuma (ne)primetnih slika, je zbirka ciklično organizovanih stihova, sa trodelno grafičkim rešenjima pojedinih pesama, kroz koje pisac usmerava čitaoce na mnoštvo perspektiva i razbijanje dosadnog čitanja. Glosarijum je, kako u osvrtu na njega piše Nikolina Nina Babić cela stihovna „priča“ kompletnog razvoja jednog pesničkog subjekta, data kroz njegovo tkivo, dah, utisak i vrisak. On, koji je istovremeno i životan i misaon, promatra sa obe strane sveta i doziva nas, čitaoce, da tu perspektivu samosvesti otkrijemo u sebi samima. Svaki poetski zapis mora donositi nešto novo, drugačije, svežije. Utisci čitaoca potvrđuju da je PreVera tu svežinu i inovativnost donela. Radujem se saznanju što su (u vremenu devalvirane stvarnosti) moje kratke oslikane misli/stihovi sa porukom i video poetski performansi,  prihvaćeni i kod  FB-publike  i turbo - folk generacije.

Глосаријум неприметних слика - Верица Преда ПреВера

Dugo ste čekali da objavite knjigu. Zbog čega i kada čitaoci mogu da očekuju novu?

Da, možda je moja prva  knjiga čekala pravo vreme, upravo onaj trenutak koji je vezan za  Vaše prvo pitanje. Da sam prihvatila ponudu da izdavač štampa moje poetske impulse tako što ću prihvatiti da se pesme pretvore u linearan oblik – „u razumljiviji rukopis za široku pesničku publiku“, da sam prihvatila da moj pesnički rukopis bude pesnički prosek, da sam prihvatila da se promoviše „PreVerino lepo lice“, verovatno bih odavno bila vlasnik knjige koju ni moljci ne bi kusali. Dugo vremena moji stihovi nisu nailazili na potpuno razumevanje. Dugo je bilo više sputavanja nego podrške. Treptaji moje duše su okarakterisani kao „nedovršene pesme“. Sudarali su se sa lokalnim mentalitetom koji nije  prihvatao savremeniji, moderniji izraz i  svako isticanje samosvesne pesnikinje koja kroz umetničko stvaranje iskazuje kritičku misao i  konstruktivnu ideju. Jedna se žena usudila da bude drugačija, da se  sudari sa svima onima koji su uljuljkani u sopstvenu zonu konfora (mentalnu, materijalnu, političku...), naviknuti na površnu komunikaciju, emotivnu udaljenost, verbalna nadmetanja, cinizam  i da svojom poezijom inicira pomeranje svesti i pozitivne promene. U tim momentima, na trenutak je poljuljana moja pesnička sigurnost, sve dok na dodeli pesničke nagrade u Beogradu, u biblioteci koja nosi ime Mome Dimića,  nisam upoznala Radomira Mićunovića i Živka Nikolića koji su PreVerinim „nedovršenim stihovima“ dali krila. Nakon toga,  Glosarijum se hrabro otkrio čitalačkoj publici. Svim piscima savetujem da ne žure, ne stvaraju instant pesme i ne štampaju instant knjige, ako žele da žive kroz pesme i kad nestanu iz ovozemljske dimenzije. Nije važno u kom trenutko će nečije delo ugledati svetlost, već kakav će trag ostaviti za sobom i koliko će živeti. Kvalitet ispred kvantiteta. Najveću podršku mom stvaranju pruža porodica. Oni su pokretači te energije koja me nosi i uz čiju pomoć prevazilazim sitne pakosti sredine u kojoj živim. Takođe i dugogodišnji prijatelji, članovi udruženja VAU ARS na čijem sam čelu, ali i oni koji vole moje stihove i prate rad VAU ARS-a. U zagrljaju ovakve energije sve se oluje i košave smiruju, a stihovi koji nastanu u takvim uslovima steknu posebnu snagu i vrednost. Nakon Glosarijuma rođena je dvojezična, koautorska zbirka Romima na dar, nastala kao realizacija osvojene nagrade na Međunarodnom konkursu  Ašunen Romale - Slušajte ljudi i promovisana na 63. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu i vodič za roditelje OSI U krugovima dobrote, ali i mnogo poema, priča koje su objavljene u književnoj periodici na mnogim tačkama planete. Uskoro ću svoje čitaoce obradovati novim pesničkim zbirkama: Post skriptum koja je posvećena PreVerinim pesničkim inspiracijama, Vasku Popi i Nikiti Staneskuu, Tekst i Podtekst-Drugo čitanje posvećeno Branku Miljkoviću i haiku pesme posvećene Radomiru Mićunoviću, sa radnim naslovom Utisci i otisci-traženje sušti. Svetlost dana ovi će rukopisi svakako ugledati u predahu između mnogobrojnih aktivnosti u udruženju i svakodnevih obaveza.

Imate li pesničke uzore i kojim delima se uvek vraćate?

Hmm... sve je počelo sa pesnicima iz čitanki i lektira, ruskom poezijom, zahvaljujući razrednoj koja je predavala ruski jezik. Onda sam počela otkrivati stihove pesnika čiji su se lirski impulsi našli u belim Sveskama Matice Srpske. Vremenom sam osetila da se poetika Nikite Staneskua, Vaska Pope, Branka Miljkovića i Vislave Šimborske upliće u krvotok i greje ozeble misli. Mnogo je pesnika čijim se stihovima vraćam, teško je navesti nekolicinu. Svakodnevno otkrivam nove/savremene pesnike koji stvaraju upečatljive pesme. Vraćam se onim pesnicima  čije reči resetuju. Vraćam se autorima čije poetske slike donose smirenje.

PODELITE OVAJ TEKST NA: