детаљ слике: КРК Арт дизајн

Вау Арс - издизање изнад локалних ограда

У циклусу интервјуа који су објављени на порталу Књижевне радионице Кордун, љубитељи књижевности ближе упознају наше ствараоце и путују кроз светове уметника. Читаоци путују и кроз градове. Овога пута одлазимо у град под кулом - Вршац, у којем живи и ради Верица Преда ПреВера и група уметника окупљених под окриљем удружењаВау Арс.

Верица Преда је ауторка збирке песама Глосаријум (не)приметних слика, али приметно и неуморно афирмише уметнике, било да су песници, сликари, глумци и на добар начин презентује локалну сцену у ширем контексту.

Верица Преда ПреВера - песникиња

Разговарала: Бранка Селаковић, КР Кордун, Београд - Вршац, 18.03.2022

Све је већи број песника на нашој сцени, а због масовне продукције многа дела остану непримећена. Какво је Ваше мишљење?

Једном давно, у прошлом веку, принц поезије Бранко Миљковић  пророчки је написао: Поезију ће сви писати... Живимо у времену хиперпродукције и свега оног квази што је описао Владимир Мајаковски у поеми Облак у панталонама. Хиперпродукција је заузела све углове живота. Све чешће се кич промовише као уметност. Све је више књига без садржаја, без читалаца, које се штампају искључиво зарад самопромоције, а чија је база друштвена мрежа. Све чешће се потврђује мишљење да је некада песник тражио парче слободе за читаоца, а данас егоцентрични тренутак. Промоције песничких књига све чешће су претворене у сликање за фб-публику. Велики број конкурса за зборнике и ткз. песнички фестивали и окупљања, претворили су се у вашар таштине и форму испред суштине. Добра поезија и квалитетан поетски израз често остају непримећени из више разлога. Најпре, нису додворачки. Чак стидљиво излазе у јавност. Промоције су често незанимљиве и стереотипне. Стиче се утисак да издавачи нису довољно заинтересовани за промоцију песничке књиге. Профит испред културе и уметничког контекста. Често, добар поетски рукопис остаје у сенци агресивног маркетинга ткз. песника, који имају довољно материјалних средстава да своје име промовишу кроз добро плаћене рецензије. Чињеница је да је већина ствари у култури девалвирана. То показује и честа пракса да награде не добијају радови већ имена/појединци (често сакупљачи лајкова, признања и похвала...) на основу „заслуга” или система: „ја теби – ти мени”. По логици ствари, награда треба писцу и његовом делу да донесе афирмацију, али то се у 99 одсто случајева не дешава. Писац добије награду и остаје анониман, а његова књига непрочитана, раздељена онима који у њену садржину и не завире. Све је чешћа појава да се поетске манифестације организују како би појединци нахранили своју сујету, добили простор у локалним медијима, своје дане без обавеза искористили за дружења, били „главни”... Најчешћи сусрети организују се поводом промоција разноразних тематских зборника у којима су заступљени они „песници” који су свој одабир платили не малим износом котизације, у којима се песме и аутори не селектују. Све чешће смо сведоци разних манипулација од стране таквих организатора. У зборницима се све чешће објављују они који себе називају великим песницима/писцима, а да не познају основе правописа српскога језика, који не знају шта је стилска фигура, да хаику песма није просто проширена реченица, да се речца „не” уз глаголе пише одвојено, који нису чули, нити знају за Матицу српску, нити ушли у неку библиотеку... Чини ми се да је издаваштво у неком тренутку изгубило смисао, јер је престало да буде културна делатност и преобразило се у трговину која без милости иде логиком новца и чистог профита, у којој највише губе озбиљни ствараоци.  Наравно, не генерализујем. Вероватно је и ово слика и прилика садашњег тренутка и пада вредности у свим сегментима живота.

На који начин поезији може да се врати негдашњи сјај и већа присутност песника у медијима, али и њихових дела у књижарама?

Управо добро осмишљеним маркетингом. Један од основних циљева у маркетингу уметности јесте навести људе да успоставе одговарајући облик повезаности са уметником, а да при томе оствари и најбољи финансијски резултат. Потребно је и стратешко планирање. Издавачка делатност би морала да претрпи озбиљне промене. Самоиздаваштво без контроле баца сенку на квалитет. Ништа не може преко ноћи. Медији, институције културе и образовања имају кључну улогу. Неопходно је приближити поезију младима на модернији, иновативнији начин, користећи ресурсе савремене  технологије и средства комуникације. Прекинути уврежено мишљење да је поезија неприхватљива, неразумљива и недоступна. Разбити мит о томе да је поезија елитистичка играчка за богате, професоре књижевности или појединце. Створити такву климу у којој ће свако осетити бенефите поезије, а поезија је димензија која доноси смирење и дисање, одговоре и оснаживање. У поезији се свако добро осећа: и онај који је ствара и онај који је конзумира. Конзумирање поезије нема контраиндикације и када се читалац предозира.

Шта недостаје књижевној сцени у Вршцу?

Као и свуда поезија је подстанар у сваком граду... Поезија је често посматрана као клошар који проси, кога избегавају, од кога окрећу главу или га гурају на маргину,  увек јој недостаје подршка институција. Ниједан уметник, па ни особа која своје утиске и врисак инспирације утискује у белину хартије нема потпуно разумевање своје средине. Често је обрнуто: више спутава поезију.

На челу сте удружења Вршачка афирмација уметника ''Арс''. Која је била иницијална идеја за оснивање удружења и на којим пољима делујете?

ВАУ АРС је настао 2016. године на иницијативу супруга који је разумео моју идеју да се треба ИЗДИЋИ ИЗНАД ЛОКАЛНИХ ОГРАДА И МЕНТАЛИТЕТА! Уметничка дела и изрази шире универзалне вредности и бришу границе, јер људи из целог света апсорбују рефлексије стимулисаних људских чула, ума и духа, јер за уметнички доживљај није потребан превод. Овај универзални језик успева да удружи људе из најразличитијих крајева света и прослави њихове различитости... Уметност је ХРАНА И ЛЕПОТА ДУШЕ! Стварајући и конзумирајући уметност у било ком облику, постајемо бољи, задовољнији, срећнији... Уметност има снагу само кад јој се приступа целој. Пратећи ту мисао, овој идеји су се придружили Србислав Бошковић, Николина Нина Бабић и Драгиша Преда и одлучили да открију ту снагу, афирмишући сваки њен сегмент (књижевност, сликарство, музика, филм...) заједно са младим уметницима (и онима који се тако осећају), тежећи античком идеалу целине Уметности. ВАУ АРС афирмише узајамни саоднос уметника и њихову размену искустава. Сарадњу са другим

удружењима у циљу доприносa заједници и култури, али и сарадњe са нашом дијаспором. Наша мисија јесте иницирање здраве дечије креативности кроз радионице, афирмација младих, талентованих уметника и оних који своје уметничке импулсе стидљиво крију или се повлаче због малих људи који глуме велике богове, спутавајући да се нечији таленат афирмише и развија. Поносни смо на Креативну глумионицу Смехуљци и школицу цртања АРСмоменат, све њихове награде, признања у земљи и иностранству. Посебно поносни на хуманитарне приредбе и догађаје на којима су учествовали најмлађи ВАУАРСовци. Наш слоган СТВАРАЊЕМ ДИШЕМО, прихватила је шира уметничка средина. Подршку нашој мисији дало је много афирмисаних уметника и удружења, јер АРС није утопија, већ новорођена стварност. Поглед у трепавицама замршеним у облацима и облицима. АРС је метафора стваралаштва и стваралаца, седмо небо, брод и лука, свемир у стомаку. АРС је отворен длан и за дати и за узети, за узајамност, рад, акцију, осмех, позитиван одговор трајању. АРС је сила конструкције, две праве увијене у кику бесконачности у нама самима, путоказ на макадаму смисла. АРС је мисао, стих, текст, потез кичицом, глас који корача по нотном запису, мелодија, пиксел, снимак, све оно што смо хтели изговорити и што ћемо тек рећи, нечујно, шапатом, гестом, громогласно, осмехом, али никад окренутим леђима и подигнутом обрвом. АРС је велико, радосно ВАУ Уметности. ВАУ АРС! ВАУ АРС је уточиште душе у коме нема националних, верских, полних, идеолошких  и других ограда.

Ентузијастична група окупљена под окриљем удружења активна је на многим пољима. Који су најзначајнији пројекти које сте реализовали?

Уметност је више од оног што се види голим оком. Да, извођачке и визуелне уметности треба да буду забавне, али иза сваке креативне тежње постоји дубљи концепт без којег би се заједница скупила и умрла: уметност нас подсећа на нашу моћ да уводимо новине. Чин стварања је суштина наше сврхе и од суштинског је значаја за прогрес човечанства. The Importance of the Art in a Comunity, Craig W. Johnson.

Полазећи од ове дефиниције, веома сам срећна што је публика врло брзо и лако прихватила афирмацију и промоцију уметничког трептаја појединца на начин како је презентује ВАУ АРС. Одавно смо престали бројати, промоције, представе, изложбе, трибине, радио емисије, перформансе и догађаје  које смо до сада организовали. Поносни смо на  пројекте МЕДИАРС, НиноДраг ЗАЈЕДНИЧАРЕЊЕ, НД РАДИОПИС, НД РАНАЦ, ВАУАРС ИзаЗОВ, АРСсцена-поетски театар, АРСокрет, Фестивал АРСОВИЈА НА ВИСИНАМА, на монодраму Хроника договорене смрти поводом 60 година од трагичне смрти Бранка Миљковића, изведена у КЦ Чукарица, на издања која су  угледала светлост дана кроз едиције Световизор, Првокњижје и Корице и још много тога. У ствари, сваки дан је почетак нечег новог, креативног и другачијег, што истовремено храни душу. Поносни смо на реализовање бројних хуманитарних активности, чињеницу да смо на многе пренели љубав према поезији и уметности уопште, као и на то да је много квалитетних  и запостављених уметника пронашло  уточиште и надахнуће у ВАУ АРС-у.

Читајући Вашу књигу ''Глосаријум'' не могу да се отмем утиску да волите не само да се играте речима и откривате нове, већ и да Вам је важна необична форма.

У једном фином шуму образа и вилица, корења и валова који крцкају., како каже Никита Станеску у песми Земаљска синтакса, Верица Преда је обична, једноставна жена, мајка, супруга, државни службеник, пријатељ... трагач свега лепог у том истом шуму и рефлексијама... дароватељ најбоље верзије саме себе људима који је окружују... у потрази за материјалним, понекад застане и одлута у сопствени свет богате маште... Од малих ногу усмеравана сам на књигу и читање. Отац је говорио да ћу у књигама пронаћи одговоре који ће задовољити моју радозналост, а била сам и превише радознала. Врата одређених сазнања отварала су се девојчици у малом селу близу границе са Румунијом захваљујући наставницима који су откривали моје занимање за

уметност и креативност, лепо писање, музику... али, има ту и наслеђа са мајчине стране која је освајала награде на литералним такмичењима. Своје прве утиске, обликоване у поетску мисао, ставила сам на папир давне 1983. Од тада, лирски одјеци равнице и перцепција стварности и емоција, исказују се кроз стихове за одрасле, децу, хаику стихове и како је то рекао књижевни критичар Радомир Мићуновић у осврту за часопис Енигматске новине-поезија и енигматика: ПреВера експериментише стиховима попут математичке комбинаторике, где песма није херметички затворена, већ елоквентно флертује са читаоцем. Сматрам да је поезија тродимензионално гледање на стварност.  На њу се не може гледати из једног угла и линеарног контекста. Можда због тога и на такав начин записујем. Пишем под утиском, личним или утиском нечијег утиска. Такав утисак „излети“ из мене, без размишљања, тако да се и сама изненадим новонасталој песми која садржи више песама/поетских утисака који се могу читати на више начина, унакрсно, тако да живе неку своју одвојену причу, а опет су, иако личе на разуђене лирске трептаје, једна целина. Трудим се да искључим баналност. Баналност брише поетску нит. Поезија је за мене врисак инспирације и сажетак емоције - храна за душу... ослобађање... било да је стварам или да је конзумирам... кроз игру речи које хватају у коло, претачу у стихове, стихови у строфе, вежбамо своје успаване интелектне домете, разбуђујемо машту, шаљемо поруке, исправљамо, исказујемо емоције. Рефлексивно-лирски садржај Глосаријума (не)приметних слика, је збирка циклично организованих стихова, са троделно графичким решењима појединих песама, кроз које писац усмерава читаоце на мноштво перспектива и разбијање досадног читања. Глосаријум је, како у осврту на њега пише Николина Нина Бабић цела стиховна „прича“ комплетног развоја једног песничког субјекта, дата кроз његово ткиво, дах, утисак и врисак. Он, који је истовремено и животан и мисаон, проматра са обе стране света и дозива нас, читаоце, да ту перспективу самосвести откријемо у себи самима. Сваки поетски запис мора доносити нешто ново, другачије, свежије. Утисци читаоца потврђују да је ПреВера ту свежину и иновативност донела. Радујем се сазнању што су (у времену девалвиране стварности) моје кратке осликане мисли/стихови са поруком и видео поетски перформанси,  прихваћени и код  ФБ-публике  и турбо - фолк генерације.

Глосаријум неприметних слика - Верица Преда ПреВера

Дуго сте чекали да објавите књигу. Због чега и када читаоци могу да очекују нову?

Да, можда је моја прва  књига чекала право време, управо онај тренутак који је везан за  Ваше прво питање. Да сам прихватила понуду да издавач штампа моје поетске импулсе тако што ћу прихватити да се песме претворе у линеаран облик – „у разумљивији рукопис за широку песничку публику“, да сам прихватила да мој песнички рукопис буде песнички просек, да сам прихватила да се промовише „ПреВерино лепо лице“, вероватно бих одавно била власник књиге коју ни мољци не би кусали. Дуго времена моји стихови нису наилазили на потпуно разумевање. Дуго је било више спутавања него подршке. Трептаји моје душе су окарактерисани као „недовршене песме“. Сударали су се са локалним менталитетом који није  прихватао савременији, модернији израз и  свако истицање самосвесне песникиње која кроз уметничко стварање исказује критичку мисао и  конструктивну идеју. Једна се жена усудила да буде другачија, да се  судари са свима онима који су уљуљкани у сопствену зону конфора (менталну, материјалну, политичку...), навикнути на површну комуникацију, емотивну удаљеност, вербална надметања, цинизам  и да својом поезијом иницира померање свести и позитивне промене. У тим моментима, на тренутак је пољуљана моја песничка сигурност, све док на додели песничке награде у Београду, у библиотеци која носи име Моме Димића,  нисам упознала Радомира Мићуновића и Живка Николића који су ПреВериним „недовршеним стиховима“ дали крила. Након тога,  Глосаријум се храбро открио читалачкој публици. Свим писцима саветујем да не журе, не стварају инстант песме и не штампају инстант књиге, ако желе да живе кроз песме и кад нестану из овоземљске димензије. Није важно у ком тренутко ће нечије дело угледати светлост, већ какав ће траг оставити за собом и колико ће живети. Квалитет испред квантитета. Највећу подршку мом стварању пружа породица. Они су покретачи те енергије која ме носи и уз чију помоћ превазилазим ситне пакости средине у којој живим. Такође и дугогодишњи пријатељи, чланови удружења ВАУ АРС на чијем сам челу, али и они који воле моје стихове и прате рад ВАУ АРС-а. У загрљају овакве енергије све се олује и кошаве смирују, а стихови који настану у таквим условима стекну посебну снагу и вредност. Након Глосаријума рођена је двојезична, коауторска збирка Ромима на дар, настала као реализација освојене награде на Међународном конкурсу  Ašunen Romale - Slušajte ljudi и промовисана на 63. Међународном сајму књига у Београду и водич за родитеље ОСИ У круговима доброте, али и много поема, прича које су објављене у књижевној периодици на многим тачкама планете. Ускоро ћу своје читаоце обрадовати новим песничким збиркама: Post skriptum која је посвећена ПреВериним песничким инспирацијама, Васку Попи и Никити Станескуу, Текст и Подтекст-Друго читање посвећено Бранку Миљковићу и хаику песме посвећене Радомиру Мићуновићу, са радним насловом Утисци и отисци-тражење сушти. Светлост дана ови ће рукописи свакако угледати у предаху између многобројних активности у удружењу и свакодневих обавеза.

Имате ли песничке узоре и којим делима се увек враћате?

Хмм... све је почело са песницима из читанки и лектира, руском поезијом, захваљујући разредној која је предавала руски језик. Онда сам почела откривати стихове песника чији су се лирски импулси нашли у белим Свескама Матице Српске. Временом сам осетила да се поетика Никите Станескуа, Васка Попе, Бранка Миљковића и Виславе Шимборске уплиће у крвоток и греје озебле мисли. Много је песника чијим се стиховима враћам, тешко је навести неколицину. Свакодневно откривам нове/савремене песнике који стварају упечатљиве песме. Враћам се оним песницима  чије речи ресетују. Враћам се ауторима чије поетске слике доносе смирење.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: