detalj slike: KRK Art dizajn

BOŽJI DAR

Božanska sila je oduvek  nemerljiva.U svemu stvorenom je njen deo, klica iz koje može nicati novi svet podoban onome koji je Bog kreirao. Kad  je stvarao čoveka dao mu je sva darove neophodne ne samo za opstanak već i za umnožavanje svetova, lepote, kao i potrebu da ispolji svoju kreativnost, da se potvrdi. No, mnogi nisu svesni tih darova ili nisu dovoljno sigurni u sebe ili ta blaga u sebi ne prepoznaju i  ponekad ih zanemaruju.

Bog je to znao, ali budući da su to vrlo dragoceni darovi nije hteo da ih obelodanjuje nego je ostavio čoveku na volju da ih otkriva, neguje i umnožava. Svega toga bila je svesna gospođa Georgina Tesla i zajedno sa svojim suprugom Milutinom, koji je kao i ona bio pesnik, radila je na  negovanju njihovih talenata koje su  prenosili i deci i ukazivali na lepotu kreativnosti.

Kada je trebalo da rodi drugog sina,  osećala se nekako čudno, kao da nosi nešto neprocenjivo u sebi. Išla je gordo podignute glave i bila neopisivo lepa trudnica. Svi su govorili: Rodiće muško, šeta kao paunica.

I ona je čula te reči i znala da govore istinu. Iako je već nosila i rodila sina, ovo je bilo nešto drugačije, novo iskustvo za nju. Imala je utisak da u sebi ne nosi samo dete već i neku čudnu tajnu koja ju je opsedala. Nije o tome smela ništa reći suprugu. Bilo ju je stid što na takav način izdvaja ovu trudnoću i osećala je da je to nepravda prema ostaloj deci, ali bila je sigurna da će ovo biti sasvim drugačije dete.

Osećala je takođe je neku posebnu vezu sa njim, ne samo kao majka već nešto više, kao da ju je to dete na neki čudan način dovodilo u vezu sa samim Bogom. Na momente je bila vrlo uplašena od svojih razmišljanja, ali ih se nije mogla osloboditi.

Bila je inače duboko pobožna i verovala da je Bog voli.  Imala je i kćeri i sina, a volela je da njen Dane dobije brata. Možda je zato bila ubeđena da nosi muško dete, ali i zbog snage koju je osećala u sebi. Mogla je planinu prevrnuti toliko ju je snažila pomisao na još jedno muško srce u sebi.

Verovala je da deca koja se rađaju donose duše predaka  sjedinjene u jednu i pitala se čiju će dušu doneti njen sin. U svojoj velikoj želji da rodi zdravo i snažno dete, mislila je da će on u sebi sjediniti  sve njene hrabre i darovite pretke, da će biti junak, da će biti voljen i da će učiniti nešto veliko za čovečanstvo. Biće pesnik, maštala je, kao Homer, kao Gete, kao...

Dok je pripremala hranu za svoje ukućane prekorila bi sebe što se toliko upušta u razmišljanje o bebinoj budućnosti. Počinjala bi strahuje  i da moli Boga da sve dobro prođe, pa neka dete sutra bude bilo šta.

Suprug  Milutin bio je  vrlo pažljiv prema njoj. I on je osećao da se ona nekako previše bavila nerođenim detetom kao da joj je prvo. I skrenuo joj je pažnju na to da treba da se opusti i da očekuje pozitivan ishod.

Jedne večeri neočekivano rano iznenada su počeli trudovi. Bila je uplašena. Sama mogućnost da se nešto loše desi, da možda čak i izgubi bebu  ozbiljno ju je uzdrmala.

Počinjala je da se moli skrušeno zamerajući sebi na neskromnim željama vezanim za bebinu budućnost. Molila je samo da rodi živo i zdravo dete, ne više ni to da bude sin.

U  jednom trenutke te  duboke unesenosti u molitvu učini joj se da čuje reči koje joj Gospod upućuje: Velika si u željama i služenju i bićeš nagrađena. Biće pesnik, iako  njegovo delo neće biti pesma, pisaće samu svetlost  i daće je čovečanstvu na dar. Dobro osećaš, nosiš  nešto posebno u utrobi, budi pažljiva. Ne rađaš samo svoje dete, on  je pre svega moj i ići će putem koji sam izabrao za njega!

U velikoj ushićenosti molitvom  pustila je suze i pomislila kako njena neobuzdana mašta opet prednjači nad razumom koji je opominje na skromnost.

Mirovala je nekoliko dana i sve se sredilo. Trudnoća je nastavljena normalnim tempom.

Bližio se Vidovdan. Svi su se spominjali Kosova i velike srpske pogibije na slavnom Kosovu.  Majka Georgina je osećala težinu ploda i znala je da se porođaj bliži.

Opet su je opsedale neobuzdane želje.

Bože, daj da se moje čedo rodi na Vidovdan, daj mi junaka kadrog za teret mojih želja, molila je tiho. Mnogo izgubismo na ovaj sveti dan, daj mi najveći dar, junaka da izvida rane mom srpskom rodu, molim ti se Bože!

Noć je bila vrela i ona se teško kretala. Pripremila je večeru i ispratila porodicu na počinak. Suprug je brižno gledao u nju. Insistirao je da zajedno i oni odu na počinak.

Odbila je pod nekim izgovorom.

Htela je sama da sačeka ponoć i svog sina. Sada kad se sasvim približio čas za susret, htela je sama da ga dočeka.

 Odmarala je i maštala. Imala je čudne vizije. Videla je sevanje nekih munja koje kao da izlaze iz njegovih ruku,a potom videla je i  kako ceo svet blista a njen sin joj dovikuje:

– Majko, ti si mi dala ove snopove sjaja, mi smo zajedno u svemu ovome...ja svetlim, ja pevam tvoju pesmu...

Trudovi su se pojačavali... ona  se polako kretala i ritmički savijala olakšavajući svom sinu prolaz...Svitalo je prvo sunce kad se začuo snažan dečji plač. Ceo horizont blistao je od sjaja njegovih očiju i majčinog lica. Znala je Bog joj je ispunio želju. Svet samo treba strpljivo da sačeka njegov rast.

Došao je Vidovdan i rodio se Nikola Tesla, jedna velika tajna možda nikad do kraja odgonetnuta.

PODELITE OVAJ TEKST NA: