детаљ слике: КРК Арт дизајн

БОЖЈИ ДАР

Божанска сила је одувек  немерљива.У свему створеном је њен део, клица из које може ницати нови свет подобан ономе који је Бог креирао. Кад  је стварао човека дао му је сва дарове неопходне не само за опстанак већ и за умножавање светова, лепоте, као и потребу да испољи своју креативност, да се потврди. Но, многи нису свесни тих дарова или нису довољно сигурни у себе или та блага у себи не препознају и  понекад их занемарују.

Бог је то знао, али будући да су то врло драгоцени дарови није хтео да их обелодањује него је оставио човеку на вољу да их открива, негује и умножава. Свега тога била је свесна госпођа Георгина Тесла и заједно са својим супругом Милутином, који је као и она био песник, радила је на  неговању њихових талената које су  преносили и деци и указивали на лепоту креативности.

Када је требало да роди другог сина,  осећала се некако чудно, као да носи нешто непроцењиво у себи. Ишла је гордо подигнуте главе и била неописиво лепа трудница. Сви су говорили: Родиће мушко, шета као пауница.

И она је чула те речи и знала да говоре истину. Иако је већ носила и родила сина, ово је било нешто другачије, ново искуство за њу. Имала је утисак да у себи не носи само дете већ и неку чудну тајну која ју је опседала. Није о томе смела ништа рећи супругу. Било ју је стид што на такав начин издваја ову трудноћу и осећала је да је то неправда према осталој деци, али била је сигурна да ће ово бити сасвим другачије дете.

Осећала је такође је неку посебну везу са њим, не само као мајка већ нешто више, као да ју је то дете на неки чудан начин доводило у везу са самим Богом. На моменте је била врло уплашена од својих размишљања, али их се није могла ослободити.

Била је иначе дубоко побожна и веровала да је Бог воли.  Имала је и кћери и сина, а волела је да њен Дане добије брата. Можда је зато била убеђена да носи мушко дете, али и због снаге коју је осећала у себи. Могла је планину преврнути толико ју је снажила помисао на још једно мушко срце у себи.

Веровала је да деца која се рађају доносе душе предака  сједињене у једну и питала се чију ће душу донети њен син. У својој великој жељи да роди здраво и снажно дете, мислила је да ће он у себи сјединити  све њене храбре и даровите претке, да ће бити јунак, да ће бити вољен и да ће учинити нешто велико за човечанство. Биће песник, маштала је, као Хомер, као Гете, као...

Док је припремала храну за своје укућане прекорила би себе што се толико упушта у размишљање о бебиној будућности. Почињала би страхује  и да моли Бога да све добро прође, па нека дете сутра буде било шта.

Супруг  Милутин био је  врло пажљив према њој. И он је осећао да се она некако превише бавила нерођеним дететом као да јој је прво. И скренуо јој је пажњу на то да треба да се опусти и да очекује позитиван исход.

Једне вечери неочекивано рано изненада су почели трудови. Била је уплашена. Сама могућност да се нешто лоше деси, да можда чак и изгуби бебу  озбиљно ју је уздрмала.

Почињала је да се моли скрушено замерајући себи на нескромним жељама везаним за бебину будућност. Молила је само да роди живо и здраво дете, не више ни то да буде син.

У  једном тренутке те  дубоке унесености у молитву учини јој се да чује речи које јој Господ упућује: Велика си у жељама и служењу и бићеш награђена. Биће песник, иако  његово дело неће бити песма, писаће саму светлост  и даће је човечанству на дар. Добро осећаш, носиш  нешто посебно у утроби, буди пажљива. Не рађаш само своје дете, он  је пре свега мој и ићи ће путем који сам изабрао за њега!

У великој усхићености молитвом  пустила је сузе и помислила како њена необуздана машта опет предњачи над разумом који је опомиње на скромност.

Мировала је неколико дана и све се средило. Трудноћа је настављена нормалним темпом.

Ближио се Видовдан. Сви су се спомињали Косова и велике српске погибије на славном Косову.  Мајка Георгина је осећала тежину плода и знала је да се порођај ближи.

Опет су је опседале необуздане жеље.

Боже, дај да се моје чедо роди на Видовдан, дај ми јунака кадрог за терет мојих жеља, молила је тихо. Много изгубисмо на овај свети дан, дај ми највећи дар, јунака да извида ране мом српском роду, молим ти се Боже!

Ноћ је била врела и она се тешко кретала. Припремила је вечеру и испратила породицу на починак. Супруг је брижно гледао у њу. Инсистирао је да заједно и они оду на починак.

Одбила је под неким изговором.

Хтела је сама да сачека поноћ и свог сина. Сада кад се сасвим приближио час за сусрет, хтела је сама да га дочека.

 Одмарала је и маштала. Имала је чудне визије. Видела је севање неких муња које као да излазе из његових руку,а потом видела је и  како цео свет блиста а њен син јој довикује:

– Мајко, ти си ми дала ове снопове сјаја, ми смо заједно у свему овоме...ја светлим, ја певам твоју песму...

Трудови су се појачавали... она  се полако кретала и ритмички савијала олакшавајући свом сину пролаз...Свитало је прво сунце кад се зачуо снажан дечји плач. Цео хоризонт блистао је од сјаја његових очију и мајчиног лица. Знала је Бог јој је испунио жељу. Свет само треба стрпљиво да сачека његов раст.

Дошао је Видовдан и родио се Никола Тесла, једна велика тајна можда никад до краја одгонетнута.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: