O TEKIJI SA LjUBAVLjU

 

Postoji jedno mesto u mojoj glavi, malo, malecko, na geografskoj karti se teško nalazi, stotinak duša broji, stislo se podno brda uz samu obalu Dunava, zove se Tekija. U mom srcu postoje dve Tekije, otimaju se za moju ljubav, jedna već decenijama leži potopljena na dnu Dunava i druga u kojoj pišem ove redove. Juni, leta gospodnjeg 2013g. Šetam polako novosagrađenim kejom kraj Dunava u Tekiji. Suton je, onaj trenutak između dana i noći, kad se misao umori od svakodnevice pa pokuša da pobegne i nađe mesto u nekom sećanju. Dok mi misli lutaju, pogled mi pada na deo osušenog korita Dunava. Zastajem u pola koraka zatečena onim što vidim, a vidim deo crkvenog zvonika i neke polurazrušene zidove. Okrećem se oko sebe bespomoćno, nikoga nema u blizini a htela bih da pitam da li je to moja Tekija odavno potopljena izronila. Misli počinju da jure, sudaraju se i pitam samu sebe zašto bajke ne postoje, zašto Tekija nije Feniks pa da se opet pojavi onakva kakvu je pamtim i volim. Bio je novembar, siv i hladan, kad me je otac poveo da poslednji put vidim Tekiju. Išla sam držeći ga za ruku ćuteći, ćutao je i on. Oko nas tišina koju je samo vetar povremeno prekidao udarajući već crnim ogolelim granama. Poneka vrana bi zagraktala tražeći krov na koji bi sletela, a njih već nije bilo. U početku se samo šuškalo i pričalo sa pola glasa u poverenju da će Dunav biti pregrađen a da Tekija mora biti potopljena. Priče su se iz kuća prenele u kafane i postajale sve glasnije, jedni su tvrdili da je to nemoguće a drugi dokazivali suprotno. Usledio je zvanični poziv Tekijancima, zbor birača u zadružnom domu radi važnog saopštenja. Krenuli su svi sluteći nevolju koja ih čeka. Šturo saopštenje u kome im je obećavana lepša budućnost, bolji život i već izgrađeni stanovi za sve njih u drugom gradu. Muk, a onda iz galame koja je nastala izdvajale su se samo dve rečenice:" Ne idemo u drugi grad i ne damo da se Tekija potopi". Vikali su i pretili meštani, i razišle su se dve strane čvrsto ostajući svaka pri svojoj odluci.A onda je voda počela polako da ulazi u ulice, penje se uz stepenice kuća i u noćima bez sna slušali su klokotanje vode koja ih je okruživala. Uporno odbijajući da se isele i ne verujući da jedna varoš može tek tako da nestane, izbacivali su kofama vodu iz svojih soba koja je već plavila njihov nameštaj. Skele postavljene između kuća postale su njihove nove ulice. Dunav je ipak bio jači kao i odluka koju je neko doneo ne pitajući ih. Užas i panika su zahvatili Tekijance, i krenule su kolske zaprege natovarene pokućstvom putem prema brdu na kome će biti izgrađena njihova nova Tekija. Ne gledajući jedni u druge, žurno i ćuteći skidali su crepove sa svojih kuća,, onda su na red došli prozori i vrata. I to je bilo sve što su stigli da otmu od Dunava i vremena koje im je dato za iseljenje. Ostali su bez svoje varoši u kojoj su rođeni, u kojoj su se zaljubljivali, iz koje su odlazili u daleki svet uvek joj se vraćajući. Podelila im se duša i srce, jedno je ostalo u staroj Tekiji a ono drugo kucalo je za život u novoj Tekiji. Slile su se u meni tog novembarskog dana sve moje male dečije tuge. Pitam oca: "Zašto je Tekija potopljena"? Ne gleda me i samo kratko odgovori:"Tako je moralo da bude", a moj otac je znao odgovore na sva pitanja koja bih mu postavila. Na licu mog lepog oca pojavila se nova bora. Vidim suzu u njegovom oku, pušta je da sklizne niz obraz i ja plačem zajedno sa njim. Plačemo bezglasno držeći se za ruke okruženi tišinom jedne varoši koja nestaje. Talasi tupo udaraju u zidove kuća, voda ispunjava sobe, penje se do prozora kojih nema, do krovova kojih nema, ispunjava ulice i Dunav više nije reka. To je sad jezero na čijem dnu je ostala moja Tekija, a tu nije kraj još je mnogo ne ispričanih priča o Tekiji...

PODELITE OVAJ TEKST NA: