О ТЕКИЈИ СА ЉУБАВЉУ

 

Постоји једно место у мојој глави, мало, малецко, на географској карти се тешко налази, стотинак душа броји, стисло се подно брда уз саму обалу Дунава, зове се Текија. У мом срцу постоје две Текије, отимају се за моју љубав, једна већ деценијама лежи потопљена на дну Дунава и друга у којој пишем ове редове. Јуни, лета господњег 2013г. Шетам полако новосаграђеним кејом крај Дунава у Текији. Сутон је, онај тренутак између дана и ноћи, кад се мисао умори од свакодневице па покуша да побегне и нађе место у неком сећању. Док ми мисли лутају, поглед ми пада на део осушеног корита Дунава. Застајем у пола корака затечена оним што видим, а видим део црквеног звоника и неке полуразрушене зидове. Окрећем се око себе беспомоћно, никога нема у близини а хтела бих да питам да ли је то моја Текија одавно потопљена изронила. Мисли почињу да јуре, сударају се и питам саму себе зашто бајке не постоје, зашто Текија није Феникс па да се опет појави онаква какву је памтим и волим. Био је новембар, сив и хладан, кад ме је отац повео да последњи пут видим Текију. Ишла сам држећи га за руку ћутећи, ћутао је и он. Око нас тишина коју је само ветар повремено прекидао ударајући већ црним оголелим гранама. Понека врана би заграктала тражећи кров на који би слетела, а њих већ није било. У почетку се само шушкало и причало са пола гласа у поверењу да ће Дунав бити преграђен а да Текија мора бити потопљена. Приче су се из кућа пренеле у кафане и постајале све гласније, једни су тврдили да је то немогуће а други доказивали супротно. Уследио је званични позив Текијанцима, збор бирача у задружном дому ради важног саопштења. Кренули су сви слутећи невољу која их чека. Штуро саопштење у коме им је обећавана лепша будућност, бољи живот и већ изграђени станови за све њих у другом граду. Мук, а онда из галаме која је настала издвајале су се само две реченице:" Не идемо у други град и не дамо да се Текија потопи". Викали су и претили мештани, и разишле су се две стране чврсто остајући свака при својој одлуци.А онда је вода почела полако да улази у улице, пење се уз степенице кућа и у ноћима без сна слушали су клокотање воде која их је окруживала. Упорно одбијајући да се иселе и не верујући да једна варош може тек тако да нестане, избацивали су кофама воду из својих соба која је већ плавила њихов намештај. Скеле постављене између кућа постале су њихове нове улице. Дунав је ипак био јачи као и одлука коју је неко донео не питајући их. Ужас и паника су захватили Текијанце, и кренуле су колске запреге натоварене покућством путем према брду на коме ће бити изграђена њихова нова Текија. Не гледајући једни у друге, журно и ћутећи скидали су црепове са својих кућа,, онда су на ред дошли прозори и врата. И то је било све што су стигли да отму од Дунава и времена које им је дато за исељење. Остали су без своје вароши у којој су рођени, у којој су се заљубљивали, из које су одлазили у далеки свет увек јој се враћајући. Поделила им се душа и срце, једно је остало у старој Текији а оно друго куцало је за живот у новој Текији. Слиле су се у мени тог новембарског дана све моје мале дечије туге. Питам оца: "Зашто је Текија потопљена"? Не гледа ме и само кратко одговори:"Тако је морало да буде", а мој отац је знао одговоре на сва питања која бих му поставила. На лицу мог лепог оца појавила се нова бора. Видим сузу у његовом оку, пушта је да склизне низ образ и ја плачем заједно са њим. Плачемо безгласно држећи се за руке окружени тишином једне вароши која нестаје. Таласи тупо ударају у зидове кућа, вода испуњава собе, пење се до прозора којих нема, до кровова којих нема, испуњава улице и Дунав више није река. То је сад језеро на чијем дну је остала моја Текија, а ту није крај још је много не испричаних прича о Текији...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: