detalj slike: KRK Art dizajn

Ispovest bivšeg oca

Ostavio sam ih kad su imali četiri i dve godine. Sad da me pitate, ne bih mogao da se setim zašto sam to uradio.

Sećam se da su mi rekli da tako treba, da ću ih time zastrašiti, uceniti. Da će me moliti da se vratim. Vreme je pokazalo da su se prevarili, a i ja s njima što sam ih poslušao. Doduše, ne mogu baš svu krivicu da svalim na prijatelje, priznajem da mi je prijalo da se osećam bitan i da zamišljam kako će biti kad me budu tražili nazad. Mislio sam, ako prežive par dana bez mene, biće čudo. Do plate sigurno neće, ona kalaštura nigde ne radi, a ja sam pokupio svu ušteđevinu iz kuće. U gradu nikog ne poznaje, nema ko da joj pozajmi. A ako se i snađe negde, pa svi znamo kako se takve žene snalaze, zar ne? Taman da vidim koji joj je taj ljubavnik.

Prva tri dana sam valjda proveo spavajući. Mrzelo me i do menze da idem, nije to kao domaća kuhinja. Ništa nije kao sveže napravljene šampite u tri ujutro. Društvo me posle nagovorilo, kažu dobra konobarica željna akcije, taman za mene. I ajde.

Ako može ona, mogu i ja. Pokazaću ja njoj.

Posle sam ih pratio po gradu. Bila je lukava, nije izlazila nigde sama, čak ni do prodavnice. Vodila je decu u šetnju, a ja se pravio da ih ne vidim. Ko zna šta mi se tada motalo po glavi, skoro dve decenije su prošle, ali evo, pričam vam ono čega se sećam. Bila je neka fora da ih ne gledam da ne ispadnem željan, nego da se oni meni zatrče a ja da se kao iznenadim. Ona bi trebalo da se zaplače i da me moli da se vratim, da kaže kako ne može bez mene. I dok mi deca vise sa nogavica i moljakaju „tata, dođi kući“, ja da se uzvišeno osmehnem, oprostim joj sve što je zgrešila i vratim se nazad. Imao bih uslove, naravno. Ne bi to moglo samo tako da prođe, malo ženskih suzica i sve bajno. A, ne! Prvo ono kopile što mi je podmetnula kao sina da pošalje negde. Ne pada mi na pamet da malog gledam, kamoli odgajam.

Scena vredna Oskara, zar ne? Podcenio sam je, jer kako sam ja spustio pogled, okružen drugovima, tako se i ona napravila da ne vidi mene, zapričavši decu tako da me ni oni nisu videli. Samo smo se mimoišli na ulici.

I dalje me nije molila da se vratim. Našla je negde posao kao čistačica, majka je išla sa njom, obe oborenog pogleda. Odmah sam znao da joj je gazda ljubavnik. Mislim, zašto bi je uopšte zaposlio, ako je ne troši, ako znate šta hoću da kažem? Mislio sam da se napijem i sve oteram do sto đavola, ali nisam mogao da dopustim da tako gazi preko mene. Otišao sam da napadnem tog gazdu. Pa šta ako je oženjen i ima decu? Nije njih vodio u kurvanje. I znao sam da sam u pravu, čim đubre nije našlo reči da se odbrani, samo je ostao da nemoćno širi ruke iza mene. A ja, bio sam viši čovek od svih njih, nisam ga udario, kao što bi svako na mom mestu. Nema sa mnom zajebancije.

Sutradan mi je kurir doneo zahtev za razvod. Kakva smejurija, razvod! Mora da se šali. Šta sve ženski mozak neće smisliti radi manipulacije, pa to ti je. Baš da vidim koliko će dugo moći da blefira.

Svejedno sam se napio. Pričao kako me kurva sramoti. Drugari su rekli, ako hoću, mogu decu da joj uzmem na sudu, samo da dokažem da je nepodobna. Nema problema, naravno da je nepodobna. A decu ima ko da odgaja, eno moje majke i sestre na selu, nema šta da im fali. Ako neće da ih prepusti meni, oduzeću joj stan. Ako neće milom, zna se kako će. Da vidim kako će na ulici s njima.

A ona, kao da je pola grada začarala. Svi potrčali da joj se udvaraju. Nema, čuli svi kakva je. Još za razvod kad se čulo, kao da im je pozivnicu poslala. Jeste malo mesto, ali koliko joj stvarno muškaraca treba? Zar misli da ću da je primim nakon svega?

Pa, mogu i ja da se inatim. Ako će ona da se kurva i zapostavlja decu, onda ću ja da delim slatkiše drugoj deci. Ispred njihovog prozora, nek gledaju. Nisam ja loš otac, samo mi ona ne da. To sam i rekao komšiji kad je izašao da mi kaže da se klonim njegove dece i da pazim na svoju. Garant se i on kurva sa njom. I to sam mu rekao. A on meni, da mu nije dece pored, sad bi me pretukao. Da, kako da ne. Koji kreten.

Na sudu sam sve izgubio. Ponos, dostojanstvo, decu, stan, pola plate. Kurva je svima dala, pa su i dosudili sve u njenu korist. Drugačije nema smisla, zar ne? A znao sam da će tako biti, čim sam video da je sudija muško.

Drugari su mi bili neizmerna podrška. Trošili smo moju ušteđevinu (sud joj je i to dosudio, ali pazi da joj ne dam, šta mi mogu) po kafanama i tešili se kako su sve žene iste. Pa i jesu, šta me tako gledate? Samo na jedno misle. Tako smo i mi smislili kako da joj se osvetimo. Dosta je bilo ovog cirkusa.

Naredno veče sam provalio u stan. Objavio da se doseljavam, i nek proba da me izbaci ako sme. Pre toga je moj drugar nazvao telefonom, kao pogrešio broj, i ostavio otvorenu vezu. To smo se dogovorili, da ne može policiju da pozove.

Al ne leži vraže, ona dovukla svoje roditelje kod sebe, pa se oni našli pametni da smetaju, ne daju mi da je naučim pameti jednom za svagda. Stari se čak napravio kao da ima infarkt, al me bolelo dupe, nek glumi. Ni moj drugar nije naseo na plačno moljakanje da prekine vezu da može hitnu da zove. Baš. Iste sekunde pozvala bi policiju.

Njena majka odvela je decu u drugu sobu i tamo se zaključala. Kurva je istrčala napolje, po ciči zimi, a ja sam ostao da sedim pored nepomičnog starca. Svaka mu čast, al se dobro pretvara.

Kroz pola sata vratila se s hitnom i vojnom policijom. Hteo sam da ostanem da vide da sam u pravu kad stari samo ustane, ali me policajac izveo napolje. Pa neka, moja će biti zadnja.

Ispratio me glasan plač i lelekanje.

A gde sam bio do sad? Zatvor? Ma jok, kakav zatvor, jeste ludi? Zar sam ja kriv što je stari imao dva infarkta pre mene, pa je našao i treći da ima dok sam ga davio? Kako je to moja odgovornost? Što se mešao tamo gde mu nije mesto?

Ne, ja sam lepo nastavio po svome, danju vršljao po magacinu i menzi, noću s društvom. Bili su zaista saosećajni. Nego, nekako u vreme kad je nestalo ušteđevine, došlo je i naređenje za prekomandu. Društvo mi se do tad razišlo, kao žene im ne daju da izlaze, moraju decu da paze i slično. Šta sad, nisu sve žene kao moja.

I otišao sam. Konačno presekao sve veze. Probao da dokažem da nisam krao iz magacina, ali nešto se nije dalo, a i šta su koji moj zapeli za par pištolja i heftalica? Šta će im sve to? I tako mi ne treba posao u vojsci, sasvim mi je lepo u prinudnoj penziji.

Nego, sad sam ovde. Stojim ispred zgrade već satima. Jesam vam pokazao sliku sina? Skinuli mi sestrići sa fejsa da pokažu. Pljunuti ja kad sam bio u tim godinama. I ćerka je lepotica, sve na mene. Evo gledam, i sve mi nešto toplo oko srca. Pomalo me i steže, jer... znam da živi sama, nije se udavala, kažu sve je deci dala. I oni su dobri, vaspitani.

Ali, ako zakucam na vrata, hoće li mi otvoriti?

PODELITE OVAJ TEKST NA: