детаљ слике: КРК Арт дизајн

Исповест бившег оца

Оставио сам их кад су имали четири и две године. Сад да ме питате, не бих могао да се сетим зашто сам то урадио.

Сећам се да су ми рекли да тако треба, да ћу их тиме застрашити, уценити. Да ће ме молити да се вратим. Време је показало да су се преварили, а и ја с њима што сам их послушао. Додуше, не могу баш сву кривицу да свалим на пријатеље, признајем да ми је пријало да се осећам битан и да замишљам како ће бити кад ме буду тражили назад. Мислио сам, ако преживе пар дана без мене, биће чудо. До плате сигурно неће, она калаштура нигде не ради, а ја сам покупио сву уштеђевину из куће. У граду никог не познаје, нема ко да јој позајми. А ако се и снађе негде, па сви знамо како се такве жене сналазе, зар не? Таман да видим који јој је тај љубавник.

Прва три дана сам ваљда провео спавајући. Мрзело ме и до мензе да идем, није то као домаћа кухиња. Ништа није као свеже направљене шампите у три ујутро. Друштво ме после наговорило, кажу добра конобарица жељна акције, таман за мене. И ајде.

Ако може она, могу и ја. Показаћу ја њој.

После сам их пратио по граду. Била је лукава, није излазила нигде сама, чак ни до продавнице. Водила је децу у шетњу, а ја се правио да их не видим. Ко зна шта ми се тада мотало по глави, скоро две деценије су прошле, али ево, причам вам оно чега се сећам. Била је нека фора да их не гледам да не испаднем жељан, него да се они мени затрче а ја да се као изненадим. Она би требало да се заплаче и да ме моли да се вратим, да каже како не може без мене. И док ми деца висе са ногавица и мољакају „тата, дођи кући“, ја да се узвишено осмехнем, опростим јој све што је згрешила и вратим се назад. Имао бих услове, наравно. Не би то могло само тако да прође, мало женских сузица и све бајно. А, не! Прво оно копиле што ми је подметнула као сина да пошаље негде. Не пада ми на памет да малог гледам, камоли одгајам.

Сцена вредна Оскара, зар не? Подценио сам је, јер како сам ја спустио поглед, окружен друговима, тако се и она направила да не види мене, запричавши децу тако да ме ни они нису видели. Само смо се мимоишли на улици.

И даље ме није молила да се вратим. Нашла је негде посао као чистачица, мајка је ишла са њом, обе обореног погледа. Одмах сам знао да јој је газда љубавник. Мислим, зашто би је уопште запослио, ако је не троши, ако знате шта хоћу да кажем? Мислио сам да се напијем и све отерам до сто ђавола, али нисам могао да допустим да тако гази преко мене. Отишао сам да нападнем тог газду. Па шта ако је ожењен и има децу? Није њих водио у курвање. И знао сам да сам у праву, чим ђубре није нашло речи да се одбрани, само је остао да немоћно шири руке иза мене. А ја, био сам виши човек од свих њих, нисам га ударио, као што би свако на мом месту. Нема са мном зајебанције.

Сутрадан ми је курир донео захтев за развод. Каква смејурија, развод! Мора да се шали. Шта све женски мозак неће смислити ради манипулације, па то ти је. Баш да видим колико ће дуго моћи да блефира.

Свеједно сам се напио. Причао како ме курва срамоти. Другари су рекли, ако хоћу, могу децу да јој узмем на суду, само да докажем да је неподобна. Нема проблема, наравно да је неподобна. А децу има ко да одгаја, ено моје мајке и сестре на селу, нема шта да им фали. Ако неће да их препусти мени, одузећу јој стан. Ако неће милом, зна се како ће. Да видим како ће на улици с њима.

А она, као да је пола града зачарала. Сви потрчали да јој се удварају. Нема, чули сви каква је. Још за развод кад се чуло, као да им је позивницу послала. Јесте мало место, али колико јој стварно мушкараца треба? Зар мисли да ћу да је примим након свега?

Па, могу и ја да се инатим. Ако ће она да се курва и запоставља децу, онда ћу ја да делим слаткише другој деци. Испред њиховог прозора, нек гледају. Нисам ја лош отац, само ми она не да. То сам и рекао комшији кад је изашао да ми каже да се клоним његове деце и да пазим на своју. Гарант се и он курва са њом. И то сам му рекао. А он мени, да му није деце поред, сад би ме претукао. Да, како да не. Који кретен.

На суду сам све изгубио. Понос, достојанство, децу, стан, пола плате. Курва је свима дала, па су и досудили све у њену корист. Другачије нема смисла, зар не? А знао сам да ће тако бити, чим сам видео да је судија мушко.

Другари су ми били неизмерна подршка. Трошили смо моју уштеђевину (суд јој је и то досудио, али пази да јој не дам, шта ми могу) по кафанама и тешили се како су све жене исте. Па и јесу, шта ме тако гледате? Само на једно мисле. Тако смо и ми смислили како да јој се осветимо. Доста је било овог циркуса.

Наредно вече сам провалио у стан. Објавио да се досељавам, и нек проба да ме избаци ако сме. Пре тога је мој другар назвао телефоном, као погрешио број, и оставио отворену везу. То смо се договорили, да не може полицију да позове.

Ал не лежи враже, она довукла своје родитеље код себе, па се они нашли паметни да сметају, не дају ми да је научим памети једном за свагда. Стари се чак направио као да има инфаркт, ал ме болело дупе, нек глуми. Ни мој другар није насео на плачно мољакање да прекине везу да може хитну да зове. Баш. Исте секунде позвала би полицију.

Њена мајка одвела је децу у другу собу и тамо се закључала. Курва је истрчала напоље, по цичи зими, а ја сам остао да седим поред непомичног старца. Свака му част, ал се добро претвара.

Кроз пола сата вратила се с хитном и војном полицијом. Хтео сам да останем да виде да сам у праву кад стари само устане, али ме полицајац извео напоље. Па нека, моја ће бити задња.

Испратио ме гласан плач и лелекање.

А где сам био до сад? Затвор? Ма јок, какав затвор, јесте луди? Зар сам ја крив што је стари имао два инфаркта пре мене, па је нашао и трећи да има док сам га давио? Како је то моја одговорност? Што се мешао тамо где му није место?

Не, ја сам лепо наставио по своме, дању вршљао по магацину и мензи, ноћу с друштвом. Били су заиста саосећајни. Него, некако у време кад је нестало уштеђевине, дошло је и наређење за прекоманду. Друштво ми се до тад разишло, као жене им не дају да излазе, морају децу да пазе и слично. Шта сад, нису све жене као моја.

И отишао сам. Коначно пресекао све везе. Пробао да докажем да нисам крао из магацина, али нешто се није дало, а и шта су који мој запели за пар пиштоља и хефталица? Шта ће им све то? И тако ми не треба посао у војсци, сасвим ми је лепо у принудној пензији.

Него, сад сам овде. Стојим испред зграде већ сатима. Јесам вам показао слику сина? Скинули ми сестрићи са фејса да покажу. Пљунути ја кад сам био у тим годинама. И ћерка је лепотица, све на мене. Ево гледам, и све ми нешто топло око срца. Помало ме и стеже, јер... знам да живи сама, није се удавала, кажу све је деци дала. И они су добри, васпитани.

Али, ако закуцам на врата, хоће ли ми отворити?

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: