KRALjICA RAVNICE
Brijao je oktobarski mraz kada sam otrgnut od sna, umotan u oštro ćebe, na staroj prikolici krenuo sa ocem na njivu. Još nije svitanje zapalilo ravnicu, belasalo je po travi i sve je dobijalo boje mog nedovršenog sna, u kojem su devojke kupile semenke sa cveća na velikom imanju Lederera. To je bio moj neisanjani san u neprobuđenom danu, ali i moja dečačka mašta o devojkama i cveću, u kojem su okupane mirisom i rosom, u magličastom jutru, izmešane s laticama i polenom, devojke doticale moje snove i golicale me, ne dajući mi mira.
Prikolica je stvarala poseban ritam zvukova i drmusanja. Put do njive je bio pun rupa i uzvišenja koji su davali poseban ritam truckanju i ljuljuškanju, da sam i žmureći znao gde se nalazimo. Najveće ljuljanje je bilo ispred cvetne parcele. Tad bih se potpuno rasanio i posmatrao devojke u belim haljinama kako, kao priviđenja u magli koja se lagano diže, s pesmom na usnama, rade.
Te davne godine kukuruz je slabo rodio, u razmacima između redova se razvila zasejana bundeva. Bundeva ili, kako je još zovemo, ludaja, ruska diva, cuka, tikva... To je bila godina ludaje koja me je zadivila prvo svojim zlatnim petokrakim laticama, koje su ujutro i dok se ne razdani ličile na zvezdano more.
U našem kraju se davalo ime ženskom detetu Cuka; bundeva je hrana, poslastica, materijal za vajanje, lek, a služi i za pregradu ili ogradu, za igru i maštanje. Kolači s ludajom koje je pravila moja nana su bili omiljena poslastica cele porodice. Tanka, krckava korica je bila samo omot slatke narandžaste mase izrendisane i zaslađene ludaje. Jeli smo i cele komade, u kriškama ispečene, a kakve su tek kaše i kompoti bili... Slane, ispržene semenke smo cepkali zimi sedeći u zapećku iza zidane paorske peći dok su odrasli pričali priče. Jednom je deda pričao o nepečenim semenkama, koje konji ne smeju da pojedu, jer dobijaju jaku krv i uginu.
Svaki susret sa tom kraljicom ravnice je nov izazov, iskustvo i priča.
Stižemo na njivu, još nekoliko usporenih taktova kao kad se završava melodija, i stajemo. Kukuruz je obran, tulaj zdenut u snopove, a ludaje se razbaškarile po njivi i čekaju da ih potovarimo. Napunili smo i prevezli tri prikolice ludaja. Kukuruza je bilo duplo manje. Kod kuće smo jedva pronašli mesto za toliko ludaja, ređajući ih u veliku piramidu koju smo kasnije obložili slamom zbog mraza i zime.
Kad sam hteo da budem sam, odlazio sam na to brdo, razmišljajući o konju koji je zbog njih stradao, kolačima, putu do njive pored imanja Lederera, mirisu poljane cveća, snu koji je ostao negde u magli na njivi sa zrelim ludajama.
