КРАЉИЦА РАВНИЦЕ
Бријао је октобарски мраз када сам отргнут од сна, умотан у оштро ћебе, на старој приколици кренуо са оцем на њиву. Још није свитање запалило равницу, беласало је по трави и све је добијало боје мог недовршеног сна, у којем су девојке купиле семенке са цвећа на великом имању Ледерера. То је био мој неисањани сан у непробуђеном дану, али и моја дечачка машта о девојкама и цвећу, у којем су окупане мирисом и росом, у магличастом јутру, измешане с латицама и поленом, девојке дотицале моје снове и голицале ме, не дајући ми мира.
Приколица је стварала посебан ритам звукова и дрмусања. Пут до њиве је био пун рупа и узвишења који су давали посебан ритам труцкању и љуљушкању, да сам и жмурећи знао где се налазимо. Највеће љуљање је било испред цветне парцеле. Тад бих се потпуно расанио и посматрао девојке у белим хаљинама како, као привиђења у магли која се лагано диже, с песмом на уснама, раде.
Те давне године кукуруз је слабо родио, у размацима између редова се развила засејана бундева. Бундева или, како је још зовемо, лудаја, руска дива, цука, тиква... То је била година лудаје која ме је задивила прво својим златним петокраким латицама, које су ујутро и док се не раздани личиле на звездано море.
У нашем крају се давало име женском детету Цука; бундева је храна, посластица, материјал за вајање, лек, а служи и за преграду или ограду, за игру и маштање. Колачи с лудајом које је правила моја нана су били омиљена посластица целе породице. Танка, крцкава корица је била само омот слатке наранџасте масе изрендисане и заслађене лудаје. Јели смо и целе комаде, у кришкама испечене, а какве су тек каше и компоти били... Слане, испржене семенке смо цепкали зими седећи у запећку иза зидане паорске пећи док су одрасли причали приче. Једном је деда причао о непеченим семенкама, које коњи не смеју да поједу, јер добијају јаку крв и угину.
Сваки сусрет са том краљицом равнице је нов изазов, искуство и прича.
Стижемо на њиву, још неколико успорених тактова као кад се завршава мелодија, и стајемо. Кукуруз је обран, тулај зденут у снопове, а лудаје се разбашкариле по њиви и чекају да их потоваримо. Напунили смо и превезли три приколице лудаја. Кукуруза је било дупло мање. Код куће смо једва пронашли место за толико лудаја, ређајући их у велику пирамиду коју смо касније обложили сламом због мраза и зиме.
Кад сам хтео да будем сам, одлазио сам на то брдо, размишљајући о коњу који је због њих страдао, колачима, путу до њиве поред имања Ледерера, мирису пољане цвећа, сну који је остао негде у магли на њиви са зрелим лудајама.
