detalj slike: Vojkan Đurđević

NEMAM VIŠE TEŽINU

 

Pucanj vremena između nas

Već dugo žonglira planete oko sunca

Dok se tražimo

U natprirodnim pojavama

Ispod kamenja ranjenog granatama

Međuplanetarnih vojevanja

U oslobođenoj toploti dodira dva dlana

U uskom prostoru

Između ispucalih slojeva nadahnuća

Na platnima starih majstora

Na dnu vantelesnih reka slutnji

Sabranih dela naših srodnih žudnji

Stoletnih boca vina

Koje niko otvoriti neće

U netruležnosti večne odanosti

I životu dostojnom čistote neba

 

Jednog jutra si sebe šapnula suncu

I ušuškala mi se u pesmu

Sa božanskom moći oživljavanja

I stihovima imunim na neistine

 

Nastupiće doba kada ćeš pevati sa pticama

Odevena u odoru budućih pesama

Evo rasterao sam gradonosne oblake prošlosti

Sad stojiš pred mojom kućom

Koju su epohe raspremale za tebe

U kojoj nikada nije živelo dvoje

Čiji je temelj iskrena reč

Pojednostavljena do svoje suštine

 

Čemu metafore koje te ne mogu objasniti

I čemu oklevanje pred bodljama prolaznosti

Uđi neka dom dobije smisao svetlosti

Detinjstvo u njegovim očima obnovi

 

Premda mi potiljak kvase

Tople suze umiranja

Što ga ispod kape nosim

Iskazujem naklon oku

Koje svoju ljubav u tvom liku osvećuje

I srcu koje je poverovalo da su tvoje vene

Emocije koje pulsiraju

 

Tvoj san je tvoje kraljevstvo

Iz njegovih riznica poletele su ptice

Lepršanjem njihovih krila dišeš

 

Tvoja ramena slave krotkost

Na talasu svetlosti donetih poljubaca

Moje kičice su dirigentske palice

Za orkestar pigmenata u tvom oku

Kao udobne jastuke

Reči podatno prostirem pred tebe

Poučne priče nas ujedinjuju

U namere iste

 

Ushićuje me tvoja prisutnost

Nadomak levka moje duše

I mogućnost da se u predstojećem trenutku

Bez ostatka konačno uliješ u mene

Kao svetlost u čoveka nemilog svetu

 

 

 

UPIJANjE SVETLOSTI

 

Iz preostale tišine izdvajaš

Otpečaćen miris detinjstva

Zbog čega ću opet

Poverovati u svoje rođenje

Diranje svetlosti

Razgranava te oko mene

U detinjastoj dubini

Neprestano rasteš i mirišeš

Kad mrva tebe celo biće hrani

Neumorna su krila pesme u meni

 

Nenaučene blještavoj pismenosti zvezda

Nekada nas je obuzimao sram

Što se na mrak oslanjamo

Metafizička sloboda

Neprestano nas je približavala

Središtu raskrsnice

Na kojoj ćemo istovremeno zasijati

 

Sad su plodovi sunca zreli

Srazmerni razmenjenoj svetlosti

Među nama

Skupa smo uočljiviji na mapama

Svetlosnog atlasa svemira

Mnoga prostranstva

U istom koraku smo premostili

I otkrivamo sadržinu svetla

Kojeg izvan nas nema

 

Ako se spušta na linije osmeha

Nežnost sunčevog zraka se dokazuje

Na dlanovima

Koji su te oduvek iščekivali

Potvrđuješ koliko si lagana

I koliko si devojčica

Prsti vetra sa tvojim kolenima flertuju 

Crte ramena se osmehuju nezaboravu

Plemenita nijansa tvog bila

Otkucava u meni

Dah jutra i predvečerja

Istom rekom opipljivog svetla teče

Puls izgovorenih reči

Sa tremom obljubljenih u tebi

Odmotava praiskonsko svetlo u meni

 

Dok se svetlosti mešaju u nama

Rastopljene misterije stihova

Sijaju na vrhu tvojih usana

Krase ti lice svetlom

Kojem sav pristajem i divim se

 

Čuješ li

U svojim nepreglednim prostranstvima

Odjekuju

Fotoni ispaljeni iz pesnikovog srca

Ka tebi

 

 

 

 

DANAS SUTRA JUČE

 

Danas je noć u nekom paralelnom svetu

Potpisala i objavila

Nekoliko zbirki mojih neznanih pesama

Zaboravljenih između velikih snova

Između dva života

 

Juče je pušten sa lanca

Pas ptičar koji je voleo proleće

Mreža danas bačena na jato

Nije zarobila jednu odbeglu pticu

 

Danas se rukuje sutra sa juče

Oslobođeno od juče danas ne liči na sebe

Danas ne ume tako nadrealno da bunca

Kao juče ili sutra

 

Danas između tvojih i mojih obala unazad teče

Reka što je zaboravila da žubori

I jedna pesma je zaveštala svoje romane

Žive knjige nastale trenjem naših misli

 

Juče i danas obmanjuju sutra

Juče je iskoristilo samo jednu

Od svih mogućnosti

Koje sutra može da bira

 

Sutra ću bez kolebanja

Na mostu i na ćupriji

Platiti ceh

Jer verovah obećanjima nastalim

U tišini između dve stihije

Sutra ću zidati hramove

Od svojih neizgovorenih reči

Doručak će imati ukus hladnog znoja

Sva ridanja koja sam zadržao u sebi

Izbljuvaću po nedoličnoj čežnji patetike

I prestaće da se kotrlja kocka bačena

Onda kada je jedno sunce bilo najcrnje nebesko telo

 

Puštam svoje juče da se žari u plamenu sadašnjosti

Svoje danas zadržavam u meni da gine

I vedrom svodu iznad nas prepuštam svoje sutra

 

 

 

 

PREŽIVLjAVANjE PESME

 

Je li stvarna reč koja obmanjuje

Je li stvarno sve što pesma kaže

I čemu se čudi

A ne diše

 

U ponekoj od reči

Na početku i na kraju

Svakoga ima

 

Svako pred samim sobom

Iz svog detinjstva

Neka pogne glavu

 

Tako ćemo ojačati

Prepušteni težini vlastitih reči

Da ih svuda ponesemo

 

Voda koja se nikad više neće vratiti je

Preljuba prošlosti sa budućnošću

A najlepše nas je voda dodirivala

 

Kap sadašnjosti tačka u nama

Koja se u beskonačnost isteže

Strpljenje da se sveopšta reč dosanja

Da se sa njom sve kaže

 

I javom osporeni snovi još postoje

Sačuvana nevinost koja nije nevina

Preobražaj lepog koje više nije lepo

 

Nasuprot čvrstih obećanja

Njišu se preostale

Senke reči u krvotoku

 

Tetovirani jezici nas lažu

Razdevičen je čitav svet

Iskočile su na nas aveti iz stihova

Udomili smo ih

 

Zato što ne volesmo ići bosonogi po betonu

Bez reči

Gazili smo kičmu travi

 

Sve je manje života za život

Mrtve su reči kojih se niko ne seća

Ali je živa nada

Da će ih pesnik vaskrsnuti

 

Usudiće se da miri pesme

Sa pesnicima

I da ih razvađa od sveta

 

Pevaće

Putem kojim niko neće

 

Tajanstven je izbor reči

Naših očiju

Kad se do korena međusobno upare

 

Evo poslušajmo

Neko je iz duše u pesmu pretakao jesen

Neko sa sadašnjim vremenom ume da umre

 

Živa pesma preživeti može

Nijedna druga

 

 

 

SA TOBOM ZAVRŠAVAM SVE PESME

 

U pesmi 1

Nije jedan

Niti je dva veće od jedan

Kao u matematici

I sve zakonitosti računanja su ništavne

U nadmetanju među metaforama

Postoji mnoštvo rešenja

I nas dvoje još niko nije uspeo da sabere

 

Meni se ne pišu pesme

 

Uskoro će tri decenije

Od kako sam patetiku

Golim zubima zadavio

 

Ali ruku na srce

Tek sa pesmom sam naučio

Da govorim

Da me konačno neko razume

Svedočanstvo mog postojanja je u njoj

 

Ne otkrivam razloge

Zašto se obraćam baš tebi koja me ne čitaš

 

Pisanje poezije to je voleti

 

Detonacija malo reči

U ovoj čađavoj aorti osećanja

Koju iz petnih žila prizivam

 

Podrhtavanje slogova

U krvotoku rečenice

Eksplozija par reči u grlu olovke

 

Srce izlazi na usta

I živa duša se iznosi na odru stihova

 

Kada visoko iznad nespokoja

Podsticaj u zglobu vremena

Drobi hrskavicu svakodnevnice

 

I kada

Anđeo čuvar rukopisa mašte

Čvrge udara u kvrge duše

 

Meni se ne posvećuju stihovi

I ne pominje me tuđa pesma

Zalutao sam u gradu

Koji se zida u četiri oka

Na temelju čvrstih tokova čuđenja

 

Moj dug prema tebi još nije izmiren

I želim da se vratim u životni vek

Koji je postojao pre rođenja

Pre svih zaduženja

I želim da se vratim u roman Dostojevskog

Koji me odavno izmislio

I da poplaćam sve račune

 

Do tebe i nazad

Kroz ljubičastu maglu sveta

Jedna vazdašnja misao magično osciluje

 

Otrežnjena sa jednom rečju

Ne gubiš se među stihovima

Ni između redova

 

Blagosiljam sve što još ne vidim

A znam da će nići iz tvojih dubina

 

Sa tobom završavam sve pesme

 

Uprkos neuspehu mojih ptica u tvojim očima

Moj si podvig

I dokaz da poezija nema neuspele operacije

 

 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: