детаљ слике: Војкан Ђурђевић

НЕМАМ ВИШЕ ТЕЖИНУ

 

Пуцањ времена између нас

Већ дуго жонглира планете око сунца

Док се тражимо

У натприродним појавама

Испод камења рањеног гранатама

Међупланетарних војевања

У ослобођеној топлоти додира два длана

У уском простору

Између испуцалих слојева надахнућа

На платнима старих мајстора

На дну вантелесних река слутњи

Сабраних дела наших сродних жудњи

Столетних боца вина

Које нико отворити неће

У нетрулежности вечне оданости

И животу достојном чистоте неба

 

Једног јутра си себе шапнула сунцу

И ушушкала ми се у песму

Са божанском моћи оживљавања

И стиховима имуним на неистине

 

Наступиће доба када ћеш певати са птицама

Одевена у одору будућих песама

Ево растерао сам градоносне облаке прошлости

Сад стојиш пред мојом кућом

Коју су епохе распремале за тебе

У којој никада није живело двоје

Чији је темељ искрена реч

Поједностављена до своје суштине

 

Чему метафоре које те не могу објаснити

И чему оклевање пред бодљама пролазности

Уђи нека дом добије смисао светлости

Детињство у његовим очима обнови

 

Премда ми потиљак квасе

Топле сузе умирања

Што га испод капе носим

Исказујем наклон оку

Које своју љубав у твом лику освећује

И срцу које је поверовало да су твоје вене

Емоције које пулсирају

 

Твој сан је твоје краљевство

Из његових ризница полетеле су птице

Лепршањем њихових крила дишеш

 

Твоја рамена славе кроткост

На таласу светлости донетих пољубаца

Моје кичице су диригентске палице

За оркестар пигмената у твом оку

Као удобне јастуке

Речи податно простирем пред тебе

Поучне приче нас уједињују

У намере исте

 

Усхићује ме твоја присутност

Надомак левка моје душе

И могућност да се у предстојећем тренутку

Без остатка коначно улијеш у мене

Као светлост у човека немилог свету

 

 

 

УПИЈАЊЕ СВЕТЛОСТИ

 

Из преостале тишине издвајаш

Отпечаћен мирис детињства

Због чега ћу опет

Поверовати у своје рођење

Дирање светлости

Разгранава те око мене

У детињастој дубини

Непрестано растеш и миришеш

Кад мрва тебе цело биће храни

Неуморна су крила песме у мени

 

Ненаучене бљештавој писмености звезда

Некада нас је обузимао срам

Што се на мрак ослањамо

Метафизичка слобода

Непрестано нас је приближавала

Средишту раскрснице

На којој ћемо истовремено засијати

 

Сад су плодови сунца зрели

Сразмерни размењеној светлости

Међу нама

Скупа смо уочљивији на мапама

Светлосног атласа свемира

Многа пространства

У истом кораку смо премостили

И откривамо садржину светла

Којег изван нас нема

 

Ако се спушта на линије осмеха

Нежност сунчевог зрака се доказује

На длановима

Који су те одувек ишчекивали

Потврђујеш колико си лагана

И колико си девојчица

Прсти ветра са твојим коленима флертују 

Црте рамена се осмехују незабораву

Племенита нијанса твог била

Откуцава у мени

Дах јутра и предвечерја

Истом реком опипљивог светла тече

Пулс изговорених речи

Са тремом обљубљених у теби

Одмотава праисконско светло у мени

 

Док се светлости мешају у нама

Растопљене мистерије стихова

Сијају на врху твојих усана

Красе ти лице светлом

Којем сав пристајем и дивим се

 

Чујеш ли

У својим непрегледним пространствима

Одјекују

Фотони испаљени из песниковог срца

Ка теби

 

 

 

 

ДАНАС СУТРА ЈУЧЕ

 

Данас је ноћ у неком паралелном свету

Потписала и објавила

Неколико збирки мојих незнаних песама

Заборављених између великих снова

Између два живота

 

Јуче је пуштен са ланца

Пас птичар који је волео пролеће

Мрежа данас бачена на јато

Није заробила једну одбеглу птицу

 

Данас се рукује сутра са јуче

Ослобођено од јуче данас не личи на себе

Данас не уме тако надреално да бунца

Као јуче или сутра

 

Данас између твојих и мојих обала уназад тече

Река што је заборавила да жубори

И једна песма је завештала своје романе

Живе књиге настале трењем наших мисли

 

Јуче и данас обмањују сутра

Јуче је искористило само једну

Од свих могућности

Које сутра може да бира

 

Сутра ћу без колебања

На мосту и на ћуприји

Платити цех

Јер веровах обећањима насталим

У тишини између две стихије

Сутра ћу зидати храмове

Од својих неизговорених речи

Доручак ће имати укус хладног зноја

Сва ридања која сам задржао у себи

Избљуваћу по недоличној чежњи патетике

И престаће да се котрља коцка бачена

Онда када је једно сунце било најцрње небеско тело

 

Пуштам своје јуче да се жари у пламену садашњости

Своје данас задржавам у мени да гине

И ведром своду изнад нас препуштам своје сутра

 

 

 

 

ПРЕЖИВЉАВАЊЕ ПЕСМЕ

 

Је ли стварна реч која обмањује

Је ли стварно све што песма каже

И чему се чуди

А не дише

 

У понекој од речи

На почетку и на крају

Свакога има

 

Свако пред самим собом

Из свог детињства

Нека погне главу

 

Тако ћемо ојачати

Препуштени тежини властитих речи

Да их свуда понесемо

 

Вода која се никад више неће вратити је

Прељуба прошлости са будућношћу

А најлепше нас је вода додиривала

 

Кап садашњости тачка у нама

Која се у бесконачност истеже

Стрпљење да се свеопшта реч досања

Да се са њом све каже

 

И јавом оспорени снови још постоје

Сачувана невиност која није невина

Преображај лепог које више није лепо

 

Насупрот чврстих обећања

Њишу се преостале

Сенке речи у крвотоку

 

Тетовирани језици нас лажу

Раздевичен је читав свет

Искочиле су на нас авети из стихова

Удомили смо их

 

Зато што не волесмо ићи босоноги по бетону

Без речи

Газили смо кичму трави

 

Све је мање живота за живот

Мртве су речи којих се нико не сећа

Али је жива нада

Да ће их песник васкрснути

 

Усудиће се да мири песме

Са песницима

И да их развађа од света

 

Певаће

Путем којим нико неће

 

Тајанствен је избор речи

Наших очију

Кад се до корена међусобно упаре

 

Ево послушајмо

Неко је из душе у песму претакао јесен

Неко са садашњим временом уме да умре

 

Жива песма преживети може

Ниједна друга

 

 

 

СА ТОБОМ ЗАВРШАВАМ СВЕ ПЕСМЕ

 

У песми 1

Није један

Нити је два веће од један

Као у математици

И све законитости рачунања су ништавне

У надметању међу метафорама

Постоји мноштво решења

И нас двоје још нико није успео да сабере

 

Мени се не пишу песме

 

Ускоро ће три деценије

Од како сам патетику

Голим зубима задавио

 

Али руку на срце

Тек са песмом сам научио

Да говорим

Да ме коначно неко разуме

Сведочанство мог постојања је у њој

 

Не откривам разлоге

Зашто се обраћам баш теби која ме не читаш

 

Писање поезије то је волети

 

Детонација мало речи

У овој чађавој аорти осећања

Коју из петних жила призивам

 

Подрхтавање слогова

У крвотоку реченице

Експлозија пар речи у грлу оловке

 

Срце излази на уста

И жива душа се износи на одру стихова

 

Када високо изнад неспокоја

Подстицај у зглобу времена

Дроби хрскавицу свакодневнице

 

И када

Анђео чувар рукописа маште

Чврге удара у кврге душе

 

Мени се не посвећују стихови

И не помиње ме туђа песма

Залутао сам у граду

Који се зида у четири ока

На темељу чврстих токова чуђења

 

Мој дуг према теби још није измирен

И желим да се вратим у животни век

Који је постојао пре рођења

Пре свих задужења

И желим да се вратим у роман Достојевског

Који ме одавно измислио

И да поплаћам све рачуне

 

До тебе и назад

Кроз љубичасту маглу света

Једна ваздашња мисао магично осцилује

 

Отрежњена са једном речју

Не губиш се међу стиховима

Ни између редова

 

Благосиљам све што још не видим

А знам да ће нићи из твојих дубина

 

Са тобом завршавам све песме

 

Упркос неуспеху мојих птица у твојим очима

Мој си подвиг

И доказ да поезија нема неуспеле операције

 

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: