detalj slike: KRK Art dizajn

               

      ŽIVOT JE U SVAKOM SEGMENTU  DRAGOCEN I ČOVEK  NEMA  PRAVO  NA ODUSTAJANjE

 (MARIO BADJUK - ČUDNI LjUDI, Grafostil, 2021)

Prof. Ljubica Žikić

Prvenac profesora Maria Badjuka Čudni ljudi otima se žanrovskom određenju jer u sebi jednako objedinjuje epske, naratorske, lirske, dubokointimne, dramske, sukobi u ličnosti i esejističke elemente, rasprave o temama iz područja umetnosti i filozofije. Određenje bi, ukoliko je uopšte potrebno, moglo da bude: ni roman-esej, ni poema jedne biografije, ni dnevnik neobičnog čoveka, već sve ujedno! Redak u svom žanru, ovaj intimni zapis predstavlja duboku ispovest intelektualca, tumača književne umetnosti obolelog od za sada neizlečive bolesti. Uprkos fizičkog bola i telesnog ograničenja, autor ne posustaje u racionalnom posmatranju života, otkrivajući u novim uslovima nova etička i estetska saznanja i vrednosti vezane za sve aspekte života, koje čitaoci mogu da preuzmu kao luč u plamenu kroz mrkline na koje nailaze putujući „.od proljeća do proljeća“.Kao da se kroz permanentno obrazovanje pripremao kako suštinski prihvatiti svevremensku misao da mu ništa ljudsko ne bude strano. Oseti se ispod ovog narativa veliki znalac i odgovoran istraživač i tumač.

Upuštajući se u svet knjige, čitalac prolazi kroz kratku ekspoziciju koja ga priprema za sučeljavanje s ličnom dramom koja se naratoru već dogodila. Naime, autor iznenađuje čitaoca u prvom i drugom od 39 zapisa, naslovljenih Sve mi je jasno, i,  Srećan uprkos svemu, uvodeći ga in medias res tematske ravni: narator je oboleo od gadne bolesti koja se nastanila u telo i rascepila njegovo biće na Ja sada i On pređašnji. Ovaj pređašnji nosilac je sačuvanih uspomena, svedok i uživalac srećnog detinjstva, roditeljske ljubavi, razdragane mladosti, uzvraćenih i neuzvraćenih ljubavi,  životnih uspeha u pedagoškoj profesiji. Sadašnje Ja, narator, upravo se uspravlja i uzdiže  iz nemoći i ogorčenja nad kamenom koji mu je dodeljen, iz povlačenja,  svakodnevnog  umiranja u očaju i strahu od  nepozvane gošće koja se udomaćila u telu, odlučan da radi ono što voli, može i želi, a to je pisanje, uz bezuslovno samopoštovanje koje postavlja kao imperativ. To pretvaranje nebića u biće, boli u pesničku reč, taj razgovor započet je u našoj književnosti još u pesmama Branka Radičevića, Jovana J. Zmaja, Petra P. Njegoša, do Slobodana Rakitića. U Badjukovoj umetničkoj tvorevini, koju nazivamo romanom, sve proističe iz dijaloga Junaka s vlastitom bolešću koja je u svakom pogledu antiteza, antagonista vlastitom biću. Izostanak sporednih likova moguće je opravdati upravo činjenicom da čovek ne može da ima posrednika između vlastitog duha i tela.

  Nikako da zaobiđem ovu bolest. Naglo se okrenem i krenem na sasvim drugu stranu, eto je ispred mene. Izađem iz autobusa, čeka me. Izađem na stanici ranije, tu je, odem na mesto gde nisam bio, sa mnom je. I dok spavam, osećam kako mi gricka kosti, prokletnica.

 Tako će junak naših dana, na novoj životnoj raskrsnici, na kojoj je već bio na pragu mladosti, poput poluboga Helakla snagom uma izabrati moralno ispravne postupke, put borbe, napornog trpljenja, svesnog čina, shvatajući da je život u svakom segmentu dragocen i da čovek nema pravo na odustajanje. Odluka umnog sagledavanja života predstavlja herojski čin borbe, podvig u vidu pisanja i ostavljanja vidljivih znakova pored puta drugim putnicima, da se nađu i snađu u životnim mrklinama.

Toliko puta tumač sudbina literarnih junaka, od Gilgameša do Pavićevih Hazara, odjednom se našao u poziciji da postane junak vlastitog dela u koga sažima svoj životni protok. Taj kopernikanski obrt, da tumač bude tumačen, ispunjava znalački, jer će, poput svojih literarnih uzora, Desnice, Selimovića, Andrića i Kamija uzveličati život i sav trud koji čovek sizifovski ulaže, mučeći se i cedeći iz svakog atoma snagu da dostojanstveno istrajava pod udarcima života. Neka nas ne bole grudi, poručuje narator; lepo je učestvovati u ovozemaljskom putovanju u društvu neobičnih ljudi, raditi baš ono što volimo, upijati sunčevu svetlost koja će nam svetleti u noćima bez mesečine.

U Badjukovoj knjizi nižu se esejistički osvrti koji polazište nalaze u  području književne umetnosti i savremenog društva, u kome su poremećene ljudske vrednosti. Impulsivno, kao na predavanjima pred svojim učenicima, besprekornim jezičkim izrazom, odmerenom, nenametljivom stilizacijom, profa ispevava odu o ulozi knjige u čovekovom životu. U knjizi pronalazi snagu, sa knjigom se brani kao srednjovekovni vitez štitom protiv varvara. Sećanje na velike svetske biblioteke spada u njegove najlepše uspomene!  Odaje poštovanje velikanima književne umetnosti jer je na stranicama njihovih dela pronašao mudrost kako da rasvetli mračne prostore u kojima se našao.. Oseti da je njegov pogled bistar i dalekosežan, da je bogat,  ispunjen, jak i da osvaja nova prostranstva, rečima da korača i putuje daleko ispred svoje bolesti:

Teško me je zaustaviti i obuzdati kada imam knjigu u rukama. Zatim, o umetnosti: Umetnost, pusto ostrvo u moru života, azil je za slučajne prolaznike i one koji su joj posvetili ono što nam je najdragocjenije, sopstveni život; o temi rata u srpskoj književnosti, Puškinovom poimanju slobode, o Geteu i Bulgakovu, motivu sestrinske ljubavi kao obliku najvišeg dobra: Da imam bar jednu sestru, možda bih koliko sutra ozdravio; o ženama patnicama u delu  Bore Stankovića, o sreći, ljudskoj radoznalosti,  o životu i smrti. Pasaži o roditeljskoj ljubavi,  koja ga i sada „matorog“ hrani, i ljubavi uopšte, navode čitaoca na duboka promišljanja.

Nije bolest najteže stradanje. Boleština je mizerna i ništavna u odnosu na bol ljubavnog jada, golema patnja zbog izgubljene ljubavi, dovikuje nam junak ove knjige o neobičnim ljudima, među koje želi da se svrsta: Ima tih čudnih ljudi koji su sasvim dobronamerni u svojoj radoznalosti. Hodaju po zemlji. Zato se pored njih svi osećaju bolje. Oni teše svojim prisustvom. Voleo bih  da znam da sam takav čovek. Voleo bih da mi  neko to kaže.

Talenat uvek pronalazi sopstvenu meru. Snažno i duboko proživljeno, stišavajući emocije da ne povedu štivo u patetiku, prvenac Maria Badjuka ispisan je veštom rukom koja autora s pravom uvodi u uređeniji i lepši svet književne umetnosti, pružajući primer herojskom otporu prolaznosti i kratkovekosti. Stoički sagledava protekli život kao ostvarenu sreću, jer je radio baš ono što je voleo, govorio mladim dušama o trajnim životnim vrednostima. Njegova pobuna nije u negaciji i očajanju, već akt protiv sile smrti i zaborava. Maksima:  Čoveku treba da bude dobro s onim šta ima, treba da stoji iznad radnog stola svakog od nas, poručuje  knjiga Čudni ljudi, koja je upravo zakoračila krupnim koracima prema čitalačkoj publici.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: