детаљ слике: КРК Арт дизајн

               

      ЖИВОТ ЈЕ У СВАКОМ СЕГМЕНТУ  ДРАГОЦЕН И ЧОВЕК  НЕМА  ПРАВО  НА ОДУСТАЈАЊЕ

 (МАРИО БАДЈУК - ЧУДНИ ЉУДИ, Графостил, 2021)

Проф. Љубица Жикић

Првенац професора Мариа Бадјука Чудни људи отима се жанровском одређењу јер у себи једнако обједињује епске, нараторске, лирске, дубокоинтимне, драмске, сукоби у личности и есејистичке елементе, расправе о темама из подручја уметности и филозофије. Одређење би, уколико је уопште потребно, могло да буде: ни роман-есеј, ни поема једне биографије, ни дневник необичног човека, већ све уједно! Редак у свом жанру, овај интимни запис представља дубоку исповест интелектуалца, тумача књижевне уметности оболелог од за сада неизлечиве болести. Упркос физичког бола и телесног ограничења, аутор не посустаје у рационалном посматрању живота, откривајући у новим условима нова етичка и естетска сазнања и вредности везане за све аспекте живота, које читаоци могу да преузму као луч у пламену кроз мрклине на које наилазе путујући „.од прољећа до прољећа“.Као да се кроз перманентно образовање припремао како суштински прихватити свевременску мисао да му ништа људско не буде страно. Осети се испод овог наратива велики зналац и одговоран истраживач и тумач.

Упуштајући се у свет књиге, читалац пролази кроз кратку експозицију која га припрема за сучељавање с личном драмом која се наратору већ догодила. Наиме, аутор изненађује читаоца у првом и другом од 39 записа, насловљених Све ми је јасно, и,  Срећан упркос свему, уводећи га in medias res тематске равни: наратор је оболео од гадне болести која се настанила у тело и расцепила његово биће на Ја сада и Он пређашњи. Овај пређашњи носилац је сачуваних успомена, сведок и уживалац срећног детињства, родитељске љубави, раздрагане младости, узвраћених и неузвраћених љубави,  животних успеха у педагошкој професији. Садашње Ја, наратор, управо се усправља и уздиже  из немоћи и огорчења над каменом који му је додељен, из повлачења,  свакодневног  умирања у очају и страху од  непозване гошће која се удомаћила у телу, одлучан да ради оно што воли, може и жели, а то је писање, уз безусловно самопоштовање које поставља као императив. То претварање небића у биће, боли у песничку реч, тај разговор започет је у нашој књижевности још у песмама Бранка Радичевића, Јована Ј. Змаја, Петра П. Његоша, до Слободана Ракитића. У Бадјуковој уметничкој творевини, коју називамо романом, све проистиче из дијалога Јунака с властитом болешћу која је у сваком погледу антитеза, антагониста властитом бићу. Изостанак споредних ликова могуће је оправдати управо чињеницом да човек не може да има посредника између властитог духа и тела.

  Никако да заобиђем ову болест. Нагло се окренем и кренем на сасвим другу страну, ето је испред мене. Изађем из аутобуса, чека ме. Изађем на станици раније, ту је, одем на место где нисам био, са мном је. И док спавам, осећам како ми грицка кости, проклетница.

 Тако ће јунак наших дана, на новој животној раскрсници, на којој је већ био на прагу младости, попут полубога Хелакла снагом ума изабрати морално исправне поступке, пут борбе, напорног трпљења, свесног чина, схватајући да је живот у сваком сегменту драгоцен и да човек нема право на одустајање. Одлука умног сагледавања живота представља херојски чин борбе, подвиг у виду писања и остављања видљивих знакова поред пута другим путницима, да се нађу и снађу у животним мрклинама.

Толико пута тумач судбина литерарних јунака, од Гилгамеша до Павићевих Хазара, одједном се нашао у позицији да постане јунак властитог дела у кога сажима свој животни проток. Тај коперникански обрт, да тумач буде тумачен, испуњава зналачки, јер ће, попут својих литерарних узора, Деснице, Селимовића, Андрића и Камија узвеличати живот и сав труд који човек сизифовски улаже, мучећи се и цедећи из сваког атома снагу да достојанствено истрајава под ударцима живота. Нека нас не боле груди, поручује наратор; лепо је учествовати у овоземаљском путовању у друштву необичних људи, радити баш оно што волимо, упијати сунчеву светлост која ће нам светлети у ноћима без месечине.

У Бадјуковој књизи нижу се есејистички осврти који полазиште налазе у  подручју књижевне уметности и савременог друштва, у коме су поремећене људске вредности. Импулсивно, као на предавањима пред својим ученицима, беспрекорним језичким изразом, одмереном, ненаметљивом стилизацијом, профа испевава оду о улози књиге у човековом животу. У књизи проналази снагу, са књигом се брани као средњовековни витез штитом против варвара. Сећање на велике светске библиотеке спада у његове најлепше успомене!  Одаје поштовање великанима књижевне уметности јер је на страницама њихових дела пронашао мудрост како да расветли мрачне просторе у којима се нашао.. Осети да је његов поглед бистар и далекосежан, да је богат,  испуњен, јак и да осваја нова пространства, речима да корача и путује далеко испред своје болести:

Тешко ме је зауставити и обуздати када имам књигу у рукама. Затим, о уметности: Уметност, пусто острво у мору живота, азил је за случајне пролазнике и оне који су јој посветили оно што нам је најдрагоцјеније, сопствени живот; о теми рата у српској књижевности, Пушкиновом поимању слободе, о Гетеу и Булгакову, мотиву сестринске љубави као облику највишег добра: Да имам бар једну сестру, можда бих колико сутра оздравио; о женама патницама у делу  Боре Станковића, о срећи, људској радозналости,  о животу и смрти. Пасажи о родитељској љубави,  која га и сада „маторог“ храни, и љубави уопште, наводе читаоца на дубока промишљања.

Није болест најтеже страдање. Болештина је мизерна и ништавна у односу на бол љубавног јада, голема патња због изгубљене љубави, довикује нам јунак ове књиге о необичним људима, међу које жели да се сврста: Има тих чудних људи који су сасвим добронамерни у својој радозналости. Ходају по земљи. Зато се поред њих сви осећају боље. Они теше својим присуством. Волео бих  да знам да сам такав човек. Волео бих да ми  неко то каже.

Таленат увек проналази сопствену меру. Снажно и дубоко проживљено, стишавајући емоције да не поведу штиво у патетику, првенац Мариа Бадјука исписан је вештом руком која аутора с правом уводи у уређенији и лепши свет књижевне уметности, пружајући пример херојском отпору пролазности и кратковекости. Стоички сагледава протекли живот као остварену срећу, јер је радио баш оно што је волео, говорио младим душама о трајним животним вредностима. Његова побуна није у негацији и очајању, већ акт против силе смрти и заборава. Максима:  Човеку треба да буде добро с оним шта има, треба да стоји изнад радног стола сваког од нас, поручује  књига Чудни људи, која је управо закорачила крупним корацима према читалачкој публици.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: