|
|
|
 | Dragana Đorđević | |
| |
detalj slike: Pogled sa tvrđave Višegrad iznad manastira
IMA ONIH ŽENA KOJE NI JUČE, NI DANAS, NI SUTRA NEĆE DOBITI CVET, OSMEH, ZAGRLjAJ, JEDNO MALO PITANjE. "KAKO SI?", NEĆE IH SE SETITI DECA, RODITELjI, MUŽEVI, LjUBAVNICI, PRIJATELjI,... JEDNU OD NjIH SAM SRELA NA MOJIM DRUMOVANjIMA!
ZAPISI SA PUTA MANASTIR SV.ARHANGELA KOD PRIZRENA
Sartra sam usvojila kao gimnazijalka. Sad znam da njegov egzistencijalizam nisam razumela, ali me je rečenicom:" Možda će biti lepših vremena, ali je ovo naše" osvojio. Postao je moj čovek. Vodila me je kroz život u mnogim lepim i onim drugim danima. Sad mi je potamnela a budućnost izgubila ružičastu boju. Ostala su mi samo sećanja, bliža i dalja. U ovoj junskoj noći dok na potamnelom nebu blešti Severnjača, setih se boravka u manastiru Sv. Arhangela kod Prizrena.
Sagradio ga je sredinom 14v. car Dušan kao svoju zadužbinu u kanjonu Prizrenske Bistrice. Građen je u sklopu tvrđave Višegrad čije se zidine uzdižu na steni iznad konaka. Imao je dve crkve, jednu posvećenu Sv. Arhangelima i drugu Sv. Nikoli. U letopisu iz 15v. piše da im po lepoti nema ravne pod Suncem. Rušen je i paljen u dalekoj i bliskoj istoriji.
Nisam prvi put u njemu. Poznajem ritam kojim se živi. Kratka molitva pre večere, blagoslov i svi se u prvi sumrak povlače u svoje sobe. Ja ne mogu, noć je moje vreme. Noć mi donosi mir, noću gradim svoje puteve, noć mi daje moć, noć mi daje iluziju svemogućnosti. Ne mogu da spavam. Šetam opustelim manastirskim dvorištem. Tupo odzvanjaju moji koraci. Čujem svoje srce. Ulazim u manastirsku kapelu. Mala je, nekoliko stolica i upaljeno kandilo ispod ikone Sv. Arhangela. Na jednoj sedi sitna, mršava zena. Zadubljena u sebe, ruke joj spokojno leže u krilu. Ne primećuje moj ulazak. Sednem dalje od nje. Pokušavam da svoju misao ukrotim, svratim je na sebe ali mi pogled beži ka njoj. U toj polutami ne razaznajem joj lice, oči su joj sklopljene. Samo se usta pomeraju, glas se ne čuje. Da li svecima priča svoju priču ili im upućuje molitve? Nekako, osećam da sam tu suvišna, da joj narušavam mir. Izlazim i sedam na stepenice konaka. Noć nalegla na okolna brda. Bistrica šumi. Trgne me njen glas i pitanje " Tu ste". Ipak me je videla u kapeli. Seda pored mene. Ćutimo neko vreme zajedno. Gase se i pale zvezde. Noćni vetar donosi svežinu sa Paštrika. Vadim čokoladu iz torbe i nudim je. Gleda me iznenađeno. Za mene kaže, klimam glavom. Neverica u pogledu i opet pitanje, za mene. Da, uzmi, insistiram. Mali osmeh joj zatitra na licu, I dalje odmahuje rukom, ne hvala. Ma zašto nećeš, pitam je. I tad čujem rečenicu koja me i danas progoni: " Mene, niko, nikada nije nečim ponudio".Gledam je, uzimam joj ruke, hladne su kao i moje. Bojažljivo počinje da priča. Tiho, toliko tiho da se u toj tišini naprežem da je čujem. Bila je udata davno. Prošla je jedna, druga pa treća godina bezdetna. Popreko je gledala njegova porodica. Dadoše joj i novo ime, Jalovica. Sve je radila na tom seoskom imanju samo da im udovolji. Sklanjala se da ne smeta a smetala je. Krivicu su joj ustanovili bez pitanja. Ćutala je, nije htela a ni smela da im kaže da joj je od venčanja okretao leđa u postelji. Više je ni zašto nisu zvali, jela je sama posle njih. U sumrak jedan, dok je u štali muzla kravu, obrušio se dever na nju. Tu noć je otišla od njih. Tu noć je prestala da bude jalovica. Tu noć je pored njenog srca počelo da kuca još jedno malo. Tu noć su krenule priče da je svačija i kleli su nju i sina kog je rodila. Zavolela je ona bezuslovno i tuđi greh i svoju sramotu. Drhturi od noćne svežine i bremena koji nosi na duši. Muči se dok mi priča, zagrcne od progutale suze. Kažem joj dosta, nemoj više. Grlim je ali nemam tolike ruke da joj muku olakšam. Hajde kažem joj, uzmi tu čokoladu. U čokoladi je spas. Bistrica šumi. Mesec putuje nebom. Ćutimo obe, ćutimo za sve ženske sudbine sveta. Nosim ovaj susret kao teret. Nisam ga iznela do kraja. Nisam je pitala za ime, za adresu, onemogućila sam sebe za ono malo pitanje, kako si. Bilo bi lakše bar na tren i njoj i meni. I sve se nadam, možda će nam se putevi opet ukrstiti, možda opet ovde u Sv. Arhangelima.
Odužila se ova junska noć. Na radiju se smenjuju vesti, svet se urušava. Vodi se očajnička borba dobra i zla. Pitam se koji očima bi Sartr danas gledao svet i da li bi i dalje stajao iza svoje rečenice - Možda će biti lepših vremena, ali ovo je naše.
 фото:Драгана Ђорђрвић Једна од манастирских врата Св. Архангела
 Фото: Драгана Ђорђрвић Главни улаз у манастир
|
