детаљ слике: Поглед са тврђаве Вишеград изнад манастира

ИМА ОНИХ ЖЕНА КОЈЕ НИ ЈУЧЕ, НИ ДАНАС, НИ СУТРА НЕЋЕ ДОБИТИ ЦВЕТ, ОСМЕХ, ЗАГРЉАЈ, ЈЕДНО МАЛО ПИТАЊЕ. "КАКО СИ?", НЕЋЕ ИХ СЕ СЕТИТИ ДЕЦА, РОДИТЕЉИ, МУЖЕВИ, ЉУБАВНИЦИ, ПРИЈАТЕЉИ,... ЈЕДНУ ОД ЊИХ САМ СРЕЛА НА МОЈИМ ДРУМОВАЊИМА!

        ЗАПИСИ СА ПУТА

МАНАСТИР СВ.АРХАНГЕЛА КОД ПРИЗРЕНА

Сартра сам усвојила као гимназијалка. Сад знам да његов егзистенцијализам нисам разумела, али ме је реченицом:" Можда ће бити лепших времена, али је ово наше" освојио. Постао је мој човек. Водила ме је кроз живот у многим лепим и оним другим данима. Сад ми је потамнела а будућност изгубила ружичасту боју. Остала су ми само сећања, ближа и даља. У овој јунској ноћи док на потамнелом небу блешти Северњача, сетих се боравка у манастиру Св. Архангела код Призрена.

Саградио га је средином 14в. цар Душан као своју задужбину у кањону Призренске Бистрице. Грађен је у склопу тврђаве Вишеград чије се зидине уздижу на стени изнад конака. Имао је две цркве, једну посвећену Св. Архангелима и другу Св. Николи. У летопису из 15в. пише да им по лепоти нема равне под Сунцем. Рушен је и паљен у далекој и блиској историји.

Нисам први пут у њему. Познајем ритам којим се живи. Кратка молитва пре вечере, благослов и сви се у први сумрак повлаче у своје собе. Ја не могу, ноћ је моје време. Ноћ ми доноси мир, ноћу градим своје путеве, ноћ ми даје моћ, ноћ ми даје илузију свемогућности. Не могу да спавам. Шетам опустелим манастирским двориштем. Тупо одзвањају моји кораци. Чујем своје срце. Улазим у манастирску капелу. Мала је, неколико столица и упаљено кандило испод иконе Св. Архангела. На једној седи ситна, мршава зена. Задубљена у себе, руке јој спокојно леже у крилу. Не примећује мој улазак. Седнем даље од ње. Покушавам да своју мисао укротим, свратим је на себе али ми поглед бежи ка њој. У тој полутами не разазнајем јој лице, очи су јој склопљене. Само се уста померају, глас се не чује. Да ли свецима прича своју причу или им упућује молитве? Некако, осећам да сам ту сувишна, да јој нарушавам мир. Излазим и седам на степенице конака. Ноћ налегла на околна брда. Бистрица шуми. Тргне ме њен глас и питање " Ту сте". Ипак ме је видела у капели. Седа поред мене. Ћутимо неко време заједно. Гасе се и пале звезде. Ноћни ветар доноси свежину са Паштрика. Вадим чоколаду из торбе и нудим је. Гледа ме изненађено. За мене каже, климам главом. Неверица у погледу и опет питање, за мене. Да, узми, инсистирам. Мали осмех јој затитра на лицу, И даље одмахује руком, не хвала. Ма зашто нећеш, питам је. И тад чујем реченицу која ме и данас прогони: " Мене, нико, никада није нечим понудио".Гледам је, узимам јој руке, хладне су као и моје. Бојажљиво почиње да прича. Тихо, толико тихо да се у тој тишини напрежем да је чујем. Била је удата давно. Прошла је једна, друга па трећа година бездетна. Попреко је гледала његова породица. Дадоше јој и ново име, Јаловица. Све је радила на том сеоском имању само да им удовољи. Склањала се да не смета а сметала је. Кривицу су јој установили без питања. Ћутала је, није хтела а ни смела да им каже да јој је од венчања окретао леђа у постељи. Више је ни зашто нису звали, јела је сама после њих. У сумрак један, док је у штали музла краву, обрушио се девер на њу. Ту ноћ је отишла од њих. Ту ноћ је престала да буде јаловица. Ту ноћ је поред њеног срца почело да куца још једно мало. Ту ноћ су кренуле приче да је свачија и клели су њу и сина ког је родила. Заволела је она безусловно и туђи грех и своју срамоту. Дрхтури од ноћне свежине и бремена који носи на души. Мучи се док ми прича, загрцне од прогутале сузе. Кажем јој доста, немој више. Грлим је али немам толике руке да јој муку олакшам. Хајде кажем јој, узми ту чоколаду. У чоколади је спас. Бистрица шуми. Месец путује небом. Ћутимо обе, ћутимо за све женске судбине света. Носим овај сусрет као терет. Нисам га изнела до краја. Нисам је питала за име, за адресу, онемогућила сам себе за оно мало питање, како си. Било би лакше бар на трен и њој и мени. И све се надам, можда ће нам се путеви опет укрстити, можда опет овде у Св. Архангелима.

Одужила се ова јунска ноћ. На радију се смењују вести, свет се урушава. Води се очајничка борба добра и зла. Питам се који очима би Сартр данас гледао свет и да ли би и даље стајао иза своје реченице - Можда ће бити лепших времена, али ово је наше.

фото:Драгана Ђорђрвић Једна од манастирских врата Св. Архангела

Фото: Драгана Ђорђрвић Главни улаз у манастир

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: