detalj slike: KRK Art dizajn

VODENIČAR

mistični hranitelj naših duša

U kanjonu između strmih brda, vijuga moja zavičajna reka Prištavica. Spretno zaobilazi kamenite prepreke, koje su se kao mala ostrvca isprečile na njenom putu,  hitajući u zagrljaj Rzavu. Nad njenim hučnim tokom nadvile su se jošike i vrbe, sa dugom raspletenom kosom, u koju vetar upliće svoje hirovite prste, čas nežno pevušeći, čas šapućući, čas odlučno zapovedajući.

U proleće, kada okopne snegovi, kada se priroda sanjivo budi, raspomami se Prištavica, kidiše na obale, na drvene mostiće i platice, kao  ljutita vlastelinka kojoj je kap gordosti prelila čašu. Ume da bude i krotka, umiljata i nežna moja zavičajna reka. Tako pitoma je u leto, kada se raduje deci koja hrle njenim jazovima i virovima, da potope svoja mala stopala u reskoj vodi. Za vreme letnjeg školskog raspusta, skupljala se junačna družina  i trčala je u zagrljaj zavičajnoj reci, njenim virovima, koji su mamili modro-zelenom bojom, u kojima su graciozno plesale pastrmke, krkuše, klenovi. Ne bih ni za živu glavu izostala, išla sam hirovitoj reci, da me stariji drugari nauče da plivam, da se sa stene bućnem u žuboravi vir. Eh, koliko sam se vode nagutala, samo reka zna, ali uspela sam. ,,Bukova glava''- govorili su moji drugari.

Tu, u blizini našega vira, snevala je u svom dubokom snu stara vodenica. Pamte je najstariji žitelji našega kraja. Nasleđivala se s kolena na koleno. U jednom delu bila je prostorija od brvana, u kojoj se mlelo žito, u drugoj mala prostorija od ćerpiča, soba za vodeničara, u kojoj je stari vodeničar odmarao svoje prozukle kosti, merio ujam, primao zalutale putnike namernike i nas, radoznalu decu.

Dok je voda iz ustave okretala vodenički točak, vodeničar je u koš sipao žito, koje je uz pomoć čeketala padalo na kamen i tako se, polagano, zrnevlje pretvaralo u brašno koje je sipilo u drveni sanduk, mučnjak. I tako iz dana u dan, šum reke, brujanje vodeničkog točka, škripavi zvuk kamena, ispunjavali su  vodeničarev život. Meštani su žito dovozili na kolskim kolima, ako se skupi više džakova, za više porodica, ali i noseći džak na svojim umornim plećima. U vodenicu su ulazili kao u hram. Zaista, bio je to prostor osveštan težačkom mukom, ali i spokojstvom, jer brašno je bilo zalog da će čeljad imati hleba, a uz hleb što se nađe, zavisi od rodnosti godine i imovnog stanja domaćinstva. Za učinjenu uslugu, vodeničar nije primao novac, već je uzimao ujam, desetak od samlevenog žita. Ponekad je višak brašna prodavao, a neretko poklanjao inokosnim porodicama, ako suša prepolovi prinose, a glad zapreti udovicama sa sitnom decom.

Dug je bio put od setve, do vodenice, natopljen znojem i strepnjom, molitvom da u sušnim mesecima kiša natopi useve, da klasje pšenice i klipovi kukuruza nabujaju mlečnim sokovima koji će prerasti u zrenje. Krajem leta, brala sam mlade kukuruze koje smo pekli na žaru ili na plotni šporeta. Nema više tog divnog ukusa pečenjaka, jer nema belog kukuruza osmaka, kako su ga zvali ratari u mome kraju. Sada se seju hibridne sorte, sa visokim prinosima, koje me ne privlače svojim ukusom. Sadašnje generacije ne znaju za te izgubljene ukuse nekadašnjih sorti. Obrani kukuruzi su se sušili, a potom je nastajao jedan od radosnijih poslova u seoskim sredinama-komišanje. Najčešće, to su bile mobe, u večernjim časovima, kada svako domaćinstvo završi svoje svakodnevne poslove. Bile su to svojevrsne, radosne žurke, gde su se skupljali, uglavnom, momci i devojke. Uz veseli žamor, pristojan humor, odmicao je posao, na jednu stranu su odvajani klipovi kukuruza, na drugu komuša. Na takvim susretanjima često su se rađale simpatije, koje su prerastale u ljubav i brak. Na čudesan način su organizovani seoski poslovi, mudro, ne zanemarujući ni jedan važan segment života.

Kukuruz je smeštan u salaše. Bile su to građevine od pruća, kroz koje je strujao vazduh koji je sušio kukuruz, da se ne ubuđa. Sledeća etapa je bila krunjenje kukuruza. To je bio posao za ukućane, odrasle, ali i za decu. Kult hleba, poštovanje težačkog truda od setve do zrna žita, bio je snažno izražen u našem narodu. Moja majka je brižljivo motrila na mene i brata, da ni jedno zrno ne ostane na kočanjkama koje su uz drva korišćene za loženje vatre. Činila je to mudro, kroz priču, kao da je zrno živo, da vapi, moli:,, Spasi me oraču, spasi me kopaču, spasi me beraču...''I sada pamtim boju majčinog glasa koja tako uverljivo svedoči o značaju žita, hleba našeg nasušnog.

Prteni džakovi, od grubo tkanog konopljinog platna, punjeni su žitom, vezivani su uzicama u ,,gušu'' i tako spremljeni voženi su u vodenicu. Ponekad se, usput, džak drešio, ostavljajući iza sebe zlatni trag, kome su se radovale ptice. Susret sa vodeničarom bio je pomalo epski. Sviknut na tihovanje, na zvuke vodeničkog točka i huk vode, vodeničar se radovao svakom namerniku, da prozbori po koju reč sa živom dušom, ispuši po koju cigaretu ljutog duvana, popije po koju čašicu razgovora i rakije. Mnoge tajne su zapretane u duši vodeničarskoj. Skrajnuti u zabitima, udaljeni od naselja, u nekom burnom vremenu, bili su jataci hajducima, ali i vojnicima raznih uniformi i oznaka na kapama. Često je voda odnosila sve što je čula i sve što je videla, da glava ostane na ramenima, a da se ne izda nenadani gost.

Iz vodenice su domaćini odlazili spokojniji, nego što su dolazili, odnoseći svojim domovima brašno od celog pšeničnog zrna, koje je mirisalo na žitna polja ili belo kukuruzno brašno, ili projino brašno kako je odomaćen izraz u mome kraju. Kod kuće su ih dočekivale domaćice, svakom poslu vične i naredne, koje su brašno prosejavale kroz ređa ili gušća sita. Takvo brašno je čuvano u drvenim sanducima, naćvarima. Dom je mirisao na tople pogače, uštipke, pite slane i slatke, na proju, kačamak, poparu, uštipke, lepinje...Odmotavalo se neprekinuto klupko života između setve i žetve, između vršidbe i vodenice. Život je tekao kao i naša Prištavaica, nekad pevušeći, žuboravo i umilno, nekad hučno, uzbudljivo ili burno.

...Zamoreni od poniranja u rečne virove, znatiželjno smo posmatrali staru vodenicu, pomalo zazirući od njene unutrašnjosti. Na zimskim poselima do našeg uha su dopirale priče o utvarama i vampirima koji noću žive u vodenici. Šćućureni jedni uz druge, dogovarali smo se da uđemo u vodenicu, pa šta bude. Valjda te sanđame ne borave u sred dana u tom prostoru. Najpre smo oprezno osmatrali prostor oko vodenice, osluškivali, a onda smo, naoružani slabašnom hrabrošću, ulazili kod starog vodeničara, koji je već znao za naše strahove i znatiželju. Zaticali smo ga kako sipa žito u koš, neprimećujući, u prvi mah, radoznalu dečurluju koja osmatra prostor da kakvo čudovište ne izleti sa tavana ili iza džakova sa žitom. A onda su nas gledale umorne, tople oči. Pokretom ruke nas je pozivao da uđemo. Odeća je bila bela od brašna, i kosa-da li od brašna ili godina, ili i jedno drugo nismo bili sigurni. Možda je osedeo za jednu noć, kako se pričalo u narodu, od straha... Smeštali smo se na panjeve, tronošce ili na dedin krevet prekriven starim guberom. Želeli smo da čujemo te strašne priče, čime se stari vodeničar brani od zlih sila što u ponoć dolaze da ga muče. Na staroj furunici bila su zrna tamjana. Aha, to je oružje, za svaki slučaj.

Nismo čuli priču o vampirima i vilenjacima. Možda dobra vodeničareva duša nije htela da nas plaši, da radosno dolazimo našoj reci. Išli smo da skupljamo suve grane, da ih lomimo na sitne komade od kojih će u furuni da se razgori vatra. U drvenoj posudi naš domaćin je drvenom varjačom mesio testo od kog je pekao lepinjice na furuni bubnjari, lomio ih svojim svetim rukama i gostio nas umorne i gladne. Iz drvenih čankova je mirisao sir i kajmak, a na panju je britvom seckao slaninu. A, mi smo bili tako radosni. I lice našeg vodeničara je bilo svetlo, kao lice nekog svetitelja sa freske.

...Nema više stare vodenice. Oronula starica se nadnela nad rekom. Mahovina je pokrila brvna i zidove. Vodenički točak je ustuknuo pred savremenim mlinovima, postideo se svoje sporosti i skromnosti. Drvene prozorčiće i kapke pokidao je vetar. Posustale grede polomljene i istrulile obrušile su se na vodenički točak. Na starom krevetu ostaci vodeničareve postelje. Furunica bubnjara je zarđala, ali još se drži, poslednji čuvar jednog težačkog, ali časnog života životari nepokorno. Prištavica i dalje teče svojim tokom, jednako mlada, žuboreći o prohujalom vremenu. Dok se izdančići moje loze brčkaju u reci, sedim na sivom tronošcu u vodenici. Naviru sećanja i suze kojima ne dam da poteku. Zarušeno je jedno zdanje, ali su žive uspomene. Poželeh da založim vatru, da ogrejem promrzle kosti oronule starice koja je othranila i moju porodicu. Uzalud... Nema brašna za lepinjice, ni čankova sa sirom i kajmakom. Ručaćemo u restoranu.

Naš vodeničar živi u pričama i uspomenama. Njegovi potomci su u prestonom gradu. Pitam se da li pričaju svojoj deci o neobičnom, čestitom pretku. Neka ova moja slova budu upaljena sveća za pokoj duše jednog gorštaka koji svojim rukama sipa zlatno zrnevlje u vodenički koš i u naše nezaboravne uspomene.          

  

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: