детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВОДЕНИЧАР

мистични хранитељ наших душа

У кањону између стрмих брда, вијуга моја завичајна река Приштавица. Спретно заобилази камените препреке, које су се као мала острвца испречиле на њеном путу,  хитајући у загрљај Рзаву. Над њеним хучним током надвиле су се јошике и врбе, са дугом расплетеном косом, у коју ветар уплиће своје хировите прсте, час нежно певушећи, час шапућући, час одлучно заповедајући.

У пролеће, када окопне снегови, када се природа сањиво буди, распомами се Приштавица, кидише на обале, на дрвене мостиће и платице, као  љутита властелинка којој је кап гордости прелила чашу. Уме да буде и кротка, умиљата и нежна моја завичајна река. Тако питома је у лето, када се радује деци која хрле њеним јазовима и вировима, да потопе своја мала стопала у реској води. За време летњег школског распуста, скупљала се јуначна дружина  и трчала је у загрљај завичајној реци, њеним вировима, који су мамили модро-зеленом бојом, у којима су грациозно плесале пастрмке, кркуше, кленови. Не бих ни за живу главу изостала, ишла сам хировитој реци, да ме старији другари науче да пливам, да се са стене бућнем у жуборави вир. Ех, колико сам се воде нагутала, само река зна, али успела сам. ,,Букова глава''- говорили су моји другари.

Ту, у близини нашега вира, сневала је у свом дубоком сну стара воденица. Памте је најстарији житељи нашега краја. Наслеђивала се с колена на колено. У једном делу била је просторија од брвана, у којој се млело жито, у другој мала просторија од ћерпича, соба за воденичара, у којој је стари воденичар одмарао своје прозукле кости, мерио ујам, примао залутале путнике намернике и нас, радозналу децу.

Док је вода из уставе окретала воденички точак, воденичар је у кош сипао жито, које је уз помоћ чекетала падало на камен и тако се, полагано, зрневље претварало у брашно које је сипило у дрвени сандук, мучњак. И тако из дана у дан, шум реке, брујање воденичког точка, шкрипави звук камена, испуњавали су  воденичарев живот. Мештани су жито довозили на колским колима, ако се скупи више џакова, за више породица, али и носећи џак на својим уморним плећима. У воденицу су улазили као у храм. Заиста, био је то простор освештан тежачком муком, али и спокојством, јер брашно је било залог да ће чељад имати хлеба, а уз хлеб што се нађе, зависи од родности године и имовног стања домаћинства. За учињену услугу, воденичар није примао новац, већ је узимао ујам, десетак од самлевеног жита. Понекад је вишак брашна продавао, а неретко поклањао инокосним породицама, ако суша преполови приносе, а глад запрети удовицама са ситном децом.

Дуг је био пут од сетве, до воденице, натопљен знојем и стрепњом, молитвом да у сушним месецима киша натопи усеве, да класје пшенице и клипови кукуруза набујају млечним соковима који ће прерасти у зрење. Крајем лета, брала сам младе кукурузе које смо пекли на жару или на плотни шпорета. Нема више тог дивног укуса печењака, јер нема белог кукуруза осмака, како су га звали ратари у моме крају. Сада се сеју хибридне сорте, са високим приносима, које ме не привлаче својим укусом. Садашње генерације не знају за те изгубљене укусе некадашњих сорти. Обрани кукурузи су се сушили, а потом је настајао један од радоснијих послова у сеоским срединама-комишање. Најчешће, то су биле мобе, у вечерњим часовима, када свако домаћинство заврши своје свакодневне послове. Биле су то својеврсне, радосне журке, где су се скупљали, углавном, момци и девојке. Уз весели жамор, пристојан хумор, одмицао је посао, на једну страну су одвајани клипови кукуруза, на другу комуша. На таквим сусретањима често су се рађале симпатије, које су прерастале у љубав и брак. На чудесан начин су организовани сеоски послови, мудро, не занемарујући ни један важан сегмент живота.

Кукуруз је смештан у салаше. Биле су то грађевине од прућа, кроз које је струјао ваздух који је сушио кукуруз, да се не убуђа. Следећа етапа је била круњење кукуруза. То је био посао за укућане, одрасле, али и за децу. Култ хлеба, поштовање тежачког труда од сетве до зрна жита, био је снажно изражен у нашем народу. Моја мајка је брижљиво мотрила на мене и брата, да ни једно зрно не остане на кочањкама које су уз дрва коришћене за ложење ватре. Чинила је то мудро, кроз причу, као да је зрно живо, да вапи, моли:,, Спаси ме орачу, спаси ме копачу, спаси ме берачу...''И сада памтим боју мајчиног гласа која тако уверљиво сведочи о значају жита, хлеба нашег насушног.

Пртени џакови, од грубо тканог конопљиног платна, пуњени су житом, везивани су узицама у ,,гушу'' и тако спремљени вожени су у воденицу. Понекад се, успут, џак дрешио, остављајући иза себе златни траг, коме су се радовале птице. Сусрет са воденичаром био је помало епски. Свикнут на тиховање, на звуке воденичког точка и хук воде, воденичар се радовао сваком намернику, да прозбори по коју реч са живом душом, испуши по коју цигарету љутог дувана, попије по коју чашицу разговора и ракије. Многе тајне су запретане у души воденичарској. Скрајнути у забитима, удаљени од насеља, у неком бурном времену, били су јатаци хајдуцима, али и војницима разних униформи и ознака на капама. Често је вода односила све што је чула и све што је видела, да глава остане на раменима, а да се не изда ненадани гост.

Из воденице су домаћини одлазили спокојнији, него што су долазили, односећи својим домовима брашно од целог пшеничног зрна, које је мирисало на житна поља или бело кукурузно брашно, или пројино брашно како је одомаћен израз у моме крају. Код куће су их дочекивале домаћице, сваком послу вичне и наредне, које су брашно просејавале кроз ређа или гушћа сита. Такво брашно је чувано у дрвеним сандуцима, наћварима. Дом је мирисао на топле погаче, уштипке, пите слане и слатке, на проју, качамак, попару, уштипке, лепиње...Одмотавало се непрекинуто клупко живота између сетве и жетве, између вршидбе и воденице. Живот је текао као и наша Приштаваица, некад певушећи, жубораво и умилно, некад хучно, узбудљиво или бурно.

...Заморени од понирања у речне вирове, знатижељно смо посматрали стару воденицу, помало зазирући од њене унутрашњости. На зимским поселима до нашег уха су допирале приче о утварама и вампирима који ноћу живе у воденици. Шћућурени једни уз друге, договарали смо се да уђемо у воденицу, па шта буде. Ваљда те санђаме не бораве у сред дана у том простору. Најпре смо опрезно осматрали простор око воденице, ослушкивали, а онда смо, наоружани слабашном храброшћу, улазили код старог воденичара, који је већ знао за наше страхове и знатижељу. Затицали смо га како сипа жито у кош, непримећујући, у први мах, радозналу дечурлују која осматра простор да какво чудовиште не излети са тавана или иза џакова са житом. А онда су нас гледале уморне, топле очи. Покретом руке нас је позивао да уђемо. Одећа је била бела од брашна, и коса-да ли од брашна или година, или и једно друго нисмо били сигурни. Можда је оседео за једну ноћ, како се причало у народу, од страха... Смештали смо се на пањеве, троношце или на дедин кревет прекривен старим губером. Желели смо да чујемо те страшне приче, чиме се стари воденичар брани од злих сила што у поноћ долазе да га муче. На старој фуруници била су зрна тамјана. Аха, то је оружје, за сваки случај.

Нисмо чули причу о вампирима и вилењацима. Можда добра воденичарева душа није хтела да нас плаши, да радосно долазимо нашој реци. Ишли смо да скупљамо суве гране, да их ломимо на ситне комаде од којих ће у фуруни да се разгори ватра. У дрвеној посуди наш домаћин је дрвеном варјачом месио тесто од ког је пекао лепињице на фуруни бубњари, ломио их својим светим рукама и гостио нас уморне и гладне. Из дрвених чанкова је мирисао сир и кајмак, а на пању је бритвом сецкао сланину. А, ми смо били тако радосни. И лице нашег воденичара је било светло, као лице неког светитеља са фреске.

...Нема више старе воденице. Оронула старица се наднела над реком. Маховина је покрила брвна и зидове. Воденички точак је устукнуо пред савременим млиновима, постидео се своје спорости и скромности. Дрвене прозорчиће и капке покидао је ветар. Посустале греде поломљене и иструлиле обрушиле су се на воденички точак. На старом кревету остаци воденичареве постеље. Фуруница бубњара је зарђала, али још се држи, последњи чувар једног тежачког, али часног живота животари непокорно. Приштавица и даље тече својим током, једнако млада, жуборећи о прохујалом времену. Док се изданчићи моје лозе брчкају у реци, седим на сивом троношцу у воденици. Навиру сећања и сузе којима не дам да потеку. Зарушено је једно здање, али су живе успомене. Пожелех да заложим ватру, да огрејем промрзле кости оронуле старице која је отхранила и моју породицу. Узалуд... Нема брашна за лепињице, ни чанкова са сиром и кајмаком. Ручаћемо у ресторану.

Наш воденичар живи у причама и успоменама. Његови потомци су у престоном граду. Питам се да ли причају својој деци о необичном, честитом претку. Нека ова моја слова буду упаљена свећа за покој душе једног горштака који својим рукама сипа златно зрневље у воденички кош и у наше незаборавне успомене.          

  

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: