detalj slike: KRK Art dizajn

POEZIJA KAO VERNI SAPUTNIK

Pesnikinja i esejistkinja Željka Avrić rođena je u Banjaluci, a živi i stvara u Sremskoj Mitrovici. Ta dva grada i njihovo nasleđe inspirativni su kako za teme o kojima piše, tako i za varijantu srpskog jezika koju koristi pletući stihove. Ijekavica i ekavica na Željkinoj književnoj mapi zastupljene su podjednako. Osobenost njenog stvaralaštva ogleda se i u raskošnoj strukturi poezije i brižljivo odabranim rečima za postizanje dubine izraza. Čitajući njenu poeziju zavirujemo u leksikon misli istinske pesnikinje.

Жељка Аврић песникиња Фото: из архиве аутора

Jesam, Žeđam, Nesan, Sonetne brojanice u koautorstvu sa Rankom Pavlovićem, neka su od dela Željke Avrić. Pesme su joj prevođene na bugarski i ruski jezik.

Ovom prilikom razgovarale smo o bogatstvu jezika, sonetima, prijateljstvu...

Branka Selaković, Beograd 01.04.2022. 

Šta je za Vas poezija?

Poezija je, nesumnjivo, kraljica književnosti. Najstarija književna dela: Ep o Gilgamešu, Stari zavet, Ramajana, Mahambharata, Odiseja, Ilijada, stvarana su u stihovima. Usmeni narodni pevač je običaje svog naroda prvo ustihovao u tužbalice, svatovske, posleničke, porodične i druge pesme, a znatno kasnije ih je počeo opisivati. Poezija je način razmišljanja, izražavanja.Pogled na svet. Poriv, potreba. Strast. Nekome je poezija usud. Često mati, sestra, najbolja drugarica. Verni saputnik. Za mene, poezija je svakodnevica i izuzetnost. Moje prvo ja. Poezija nije prisutna u mom životu, poezija je, zaista, moj život. Ako je ne pišem, onda je čitam i razmišljam o njoj. Ona je moj nemir, moj puls, cvetanje i zrenje mog unutrašnjeg bića. Nekad je ushićenje, nekad i mučenje, posebno u trenucima kada izraz ne prati misao i uvek je, pročišćenje. Poezija mora i čitaoce i one koji je pišu da podstiče na preispitivanja i pitanja, da otvori nove vidike, sugeriše promene, otkriva probleme i nudi rešenja. Ona je dinamična i otvorena, ulazi u simbioze sa drugim književnim žanrovima pokazujući tako ne samo svoje mogućnosti, nego i svoju životvornost. Poezija je savršeno opisan krug, čija je simbolika univerzalna i sugeriše sveukupnost, savršenstvo, preobraženje, besmrtnost.

Stvarate na ijekavici i ekavici. Kako birate na kojoj varijanti srpskog jezika ćete pisati?

Ne biram ja, bira poetska tema o kojoj govorim, delimično i pesnička forma u kojoj se tema oblikuje. To se ne planira, to se jednostavno desi i to je nešto što se odmah prepoznaje i zna da tako treba da bude. Sve pesme sa zavičajnom tematikom,  pesme o Petru Kočiću, mestu rođenja i tako dalje, pisane su ijekavicom. To su pesme velikog dramskog naboja koje zahtevaju autentičan pesnički jezik. Znamo da svakog čoveka zavičaj određuje i postanjem i postojanjem i zauvek ga obeleži – mentalno, socijalno, jezički. Zavičaj je naš koren, naše polazište, uporište i uvek mesto povratka, makar samo u mislima i sećanju. Zavičaj je dragocenost koja se ne prodaje i sa kojom se ne trguje. Imam ih dva i u meni žive oba,  podjednako. Jedan dodeljen rođenjem, drugi stečen zasnivanjem porodice. Oni ne stoje odvojeno, nisu tuđi jedan drugom, već obgrljeni, srasli, upućeni jedan na drugi, kao braća. Oni se ne porede i ne potiru, već prožimaju i dopunjuju. Svaki ima svoje mesto u mom biću, svoj trenutak i izraz kada i kojim progovaraju. To su posebni, neprocenjivi darovi, nasleđe koje vam niko ne može otuđiti.

U knjizi ''Jesam'' obrađivali ste fenomen bivstvovanja, odnosno postojanja. Stihovima ste izneli svoj filozofsko-poetski stav. U čemu je njegova suština?

„Jesam“ je zbirka objavljena još 2016. godine. Posle nje, objavila sam zbirke „Žeđam“ i „Nesan“, knjigu izabranih ljubavnih pesama „Pesma joj je drugo ime“ i „Sonetne brojanice“, zajedničku zbirku soneta sa Rankom Pavlovićem. Kod izdavača je trenutno u pripremi, sonetni rukopis nagrađen prošle godine na Petim Drinskim književnim susretima u Zvorniku. Sve moje zbirke pesama, suštinski su zasnovane na večitom kontrastu Svetlosti i Tame koji su još od Postanja simboli Dobra i Zla, Života i Smrti, Radosti i Bola, Ljubavi i Mržnje, Smisla i Besmisla, Istine i Laži, Hrabrosti i Kukavičluka itd. Ta dualnost na kojoj počiva svet odnosi se i na čoveka kao pojedinca koji ima svoje materijalno okruženje i svoj unutrašnji svet, koji je i duhovno i telesno biće, svet i svetovan u isto vreme. Ništa nije isključivo i isključeno, sve je u stalnom sučeljavanju i borbi, ali i u prožimanju i preplitanju. Da nema prvog ne bi bilo poznanja ni ovog drugog, ne bi bilo tog balansa koji nas  stalno opominje kad pređemo granicu dozvoljenog, ali koji nas stalno vraća u tako potrebnu ravnotežu. Suština postojanja je isključivo Eros, Stvaranje, Rađanje.  Destrukcija misli vodi u destrukciju delanja a dalje u kvarove karaktera, svesti, sistema vrednosti koji se teško ili nikako ne mogu otkloniti.  

Tu su i ''Sonetne brojanice'', knjiga koju ste napisali sa Rankom Pavlovićem. Kakvo je iskustvo kada pesnici ''ukrste'' pera stvarajući zajedničko delo?

  Rankovo i moje zajedničko stvaranje je iuzetno, predivno iskustvo, puno poleta, posebne stvaralačke energije i senzibiliteta. „Sonetne brojanice“ su plod jednog divnog prijateljstva, pesničkog i životnog, ozbiljan pesnički rad koji se materijalizovao u knjigu.  Jednog julskog dana 2018. godine, Ranko mi je poslao poruku: „Hajde da zajedno napišemo zbirku soneta“. Pristala sam, sa radošću i radoznalošću. Dogovorili smo se da napišemo pet sonetnih ciklusa u kojima će biti po 10 soneta. Strofe smo pisali naizmenično, s tim da je svako od nas dvoje počinjao po pet soneta u ciklusu i na taj način davao određen smer u kojem će ići sonet, onom drugom. Ranko je pisao ijekavskom varijantom, ja ekavskom. Da bi tačno obeleželi koji je čio udeo, moji stihovi su štampani kurzivom (italikom). Ranko je kumovao naslovu i podnaslovu ove zbirke. O temama ciklusa smo odlučivali zajedno izabravši one teme koje su se oboma sviđale. Napisane strofe smo razmenjivali mesindžerom, jer se pokazao kao najbrži vid komunikacije, tako da je ovaj rukopos, uz sve druge poslove i obaveze koje smo oboje imali, bio završen do decembra. Bilo je puno zadovoljstva u tom zajedničkom stvaranju, entuzijazma, odličnog raspoloženja. Znali smo da međusobno poželimo dobro jutro ili laku noć stihovima i završenim sonetima. Pisanje je išlo neverovatno lako,  jer smo jedno drugom  bili neiscrpno nadahnuće,  pa čak i izazov. Bilo je to svojevrsno natpevavanje! Iako smo Ranko Pavlović i ja dve različite pesničke prirode, dva potpuno različita senzibiliteta, mišljenje onih koji su čitali i slušali naše „Brojanice“ je da su soneti i pored pisanja u dve izgovorne varijante i pored različitosti poetskog izraza, pesničkog jezika i grafičke obrade izuzetno celoviti, jedinstvena pesnička tvorevina u dve/dvije ruke.

Prepoznatljivi ste po pisanju soneta, iako mnogi to ocenjuju kao najzahtevniju formu.

Sonet je klasična i veoma zahtevna pesnička forma stara vekovima, koja i pored čestih „prognoza“ da je mrtav nanovo vaskrsava i veliki je izazov svim pesničkim virtouzima. Raduje me što među autorima soneta ima i mladih, književno obrazovanih pesnika, koji često u sonetima opevaju i aktuelnu stvarnost, pišu angažovanu poeziju. Sonet je jedinstvo priče, ideje, melodije i jezika. Priču razvijate u katrenima; prva strofa je obično uvod a druga, razrada priče. Prvom tercinom nudite mogućnosti i potencijalni izbor, kao i nagoveštaj kulminacije sonetne priče a druga tercina je poentiranje, razrešenje. Zato pravi, kvalitetan sonet ima dramsku osnovu. Vešt sonetista može  jednim sonetom da izveze pravi lirski roman. Kao ni  jedna druga pesnička forma, sonet ima predispozicije da izrazi lepotu i bogatstvo maternjeg jezika. Vrsni sonetisti su ujedno i majstori rime koja mora zadovoljiti i estetske i jezičke i melodijske i značenjske kriterijume. 

Na koji način se poeziji može vratiti negdašnja slava i dostupnost knjiga u knjižarama?

Nekako se poslednjih godina, među književnim stvaraocima, posebno pesnicima i „pesnicima“ doslovce shvatila ona Miljkovićeva, „Poeziju će svi pisati“. Iako poezija doživljava svoju hiperprodukciju, posebno na društvenim mrežama, to nije i njena renesansa. Neki stvaraoci pisanje poezije doživljavaju kao eksperimentalnu fazu, samo kao stepenik u „bavljenju književnim radom“, dok ne pređu na „ozbiljnije“ bavljenje književnošću, pripovetku, roman. Kakav kvalitet i samosvojnost pesničkog glasa može biti u pitanju, ako najstariju i najekspresivniju književnu vrstu smatramo - neozbiljnom? Nisam pristalica tzv. teorije nadahnuća u pisanju poezije. „Ispala“ mi pesma iz prve ili „napisano u jednom dahu“. Pesme napisane u jednom dahu su obično najbolje pesme, pod uslovom da nisu česte. Na poeziji se mora kontinuirano raditi, mora se tragati za najboljim rešenjima, menjati, istraživati sve dubine i mogućnosti  jezika. Poeziju moramo voleti. Negovati. Ako je cilj samo napisati pesmu, objaviti knjigu, drugu, treću, onda pesnik postaje zanatlija. Cilj mora biti uzvišeniji - otkrivanje jezičkih starina i stvaranje novih reči;  vladanje klasičnim poetskim formama i stvaranje svog pesničkog izraza; čuvanje maternjeg jezika od uticaja tzv. digitalne pismenosti i jezičkih surogata koje serviraju mediji, žargon, odsustvo jezičke kulture; negovanje tradicionalnih vrednosti, stvaranje novih a kvalitetnih.  Kvalitetne poezije nema bez kvalitetne, objektivne, nepristrasne i stručne književne kritike, koja će dobro, prosejati, izvagati, vrednovati pesničku produkciju. Veliku ulogu ima i književna periodika i naravno žiriji posebno kada su u pitanju značajne i prestižne književne nagrade koji treba da vredniju rukopis, zbirku, knjigu, a ne ime, zvanje ili izdavačku kuću. To je sistemski rad u kojem svako ima svoj deo posla koji najbolje ume da radi ali i za koji je izuzetno odgovoran, ne samo aktuelnoj kritičkoj i čitalačkoj javnosti, već sveukupnoj srpskoj književnosti.

PODELITE OVAJ TEKST NA: