детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПОЕЗИЈА КАО ВЕРНИ САПУТНИК

Песникиња и есејисткиња Жељка Аврић рођена је у Бањалуци, а живи и ствара у Сремској Митровици. Та два града и њихово наслеђе инспиративни су како за теме о којима пише, тако и за варијанту српског језика коју користи плетући стихове. Ијекавица и екавица на Жељкиној књижевној мапи заступљене су подједнако. Особеност њеног стваралаштва огледа се и у раскошној структури поезије и брижљиво одабраним речима за постизање дубине израза. Читајући њену поезију завирујемо у лексикон мисли истинске песникиње.

Жељка Аврић песникиња Фото: из архиве аутора

Јесам, Жеђам, Несан, Сонетне бројанице у коауторству са Ранком Павловићем, нека су од дела Жељке Аврић. Песме су јој превођене на бугарски и руски језик.

Овом приликом разговарале смо о богатству језика, сонетима, пријатељству...

Бранка Селаковић, Београд 01.04.2022. 

Шта је за Вас поезија?

Поезија је, несумњиво, краљица књижевности. Најстарија књижевна дела: Еп о Гилгамешу, Стари завет, Рамајана, Махамбхарата, Одисеја, Илијада, стварана су у стиховима. Усмени народни певач је обичаје свог народа прво устиховао у тужбалице, сватовске, посленичке, породичне и друге песме, а знатно касније их је почео описивати. Поезија је начин размишљања, изражавања.Поглед на свет. Порив, потреба. Страст. Некоме је поезија усуд. Често мати, сестра, најбоља другарица. Верни сапутник. За мене, поезија је свакодневица и изузетност. Моје прво ја. Поезија није присутна у мом животу, поезија је, заиста, мој живот. Ако је не пишем, онда је читам и размишљам о њој. Она је мој немир, мој пулс, цветање и зрење мог унутрашњег бића. Некад је усхићење, некад и мучење, посебно у тренуцима када израз не прати мисао и увек је, прочишћење. Поезија мора и читаоце и оне који је пишу да подстиче на преиспитивања и питања, да отвори нове видике, сугерише промене, открива проблеме и нуди решења. Она је динамична и отворена, улази у симбиозе са другим књижевним жанровима показујући тако не само своје могућности, него и своју животворност. Поезија је савршено описан круг, чија је симболика универзална и сугерише свеукупност, савршенство, преображење, бесмртност.

Стварате на ијекавици и екавици. Како бирате на којој варијанти српског језика ћете писати?

Не бирам ја, бира поетска тема о којој говорим, делимично и песничка форма у којој се тема обликује. То се не планира, то се једноставно деси и то је нешто што се одмах препознаје и зна да тако треба да буде. Све песме са завичајном тематиком,  песме о Петру Кочићу, месту рођења и тако даље, писане су ијекавицом. То су песме великог драмског набоја које захтевају аутентичан песнички језик. Знамо да сваког човека завичај одређује и постањем и постојањем и заувек га обележи – ментално, социјално, језички. Завичај је наш корен, наше полазиште, упориште и увек место повратка, макар само у мислима и сећању. Завичај је драгоценост која се не продаје и са којом се не тргује. Имам их два и у мени живе оба,  подједнако. Један додељен рођењем, други стечен заснивањем породице. Они не стоје одвојено, нису туђи један другом, већ обгрљени, срасли, упућени један на други, као браћа. Они се не пореде и не потиру, већ прожимају и допуњују. Сваки има своје место у мом бићу, свој тренутак и израз када и којим проговарају. То су посебни, непроцењиви дарови, наслеђе које вам нико не може отуђити.

У књизи ''Јесам'' обрађивали сте феномен бивствовања, односно постојања. Стиховима сте изнели свој филозофско-поетски став. У чему је његова суштина?

„Јесам“ је збирка објављена још 2016. године. После ње, објавила сам збирке „Жеђам“ и „Несан“, књигу изабраних љубавних песама „Песма јој је друго име“ и „Сонетне бројанице“, заједничку збирку сонета са Ранком Павловићем. Код издавача је тренутно у припреми, сонетни рукопис награђен прошле године на Петим Дринским књижевним сусретима у Зворнику. Све моје збирке песама, суштински су засноване на вечитом контрасту Светлости и Таме који су још од Постања симболи Добра и Зла, Живота и Смрти, Радости и Бола, Љубави и Мржње, Смисла и Бесмисла, Истине и Лажи, Храбрости и Кукавичлука итд. Та дуалност на којој почива свет односи се и на човека као појединца који има своје материјално окружење и свој унутрашњи свет, који је и духовно и телесно биће, свет и светован у исто време. Ништа није искључиво и искључено, све је у сталном сучељавању и борби, али и у прожимању и преплитању. Да нема првог не би било познања ни овог другог, не би било тог баланса који нас  стално опомиње кад пређемо границу дозвољеног, али који нас стално враћа у тако потребну равнотежу. Суштина постојања је искључиво Ерос, Стварање, Рађање.  Деструкција мисли води у деструкцију делања а даље у кварове карактера, свести, система вредности који се тешко или никако не могу отклонити.  

Ту су и ''Сонетне бројанице'', књига коју сте написали са Ранком Павловићем. Какво је искуство када песници ''укрсте'' пера стварајући заједничко дело?

  Ранково и моје заједничко стварање је иузетно, предивно искуство, пуно полета, посебне стваралачке енергије и сензибилитета. „Сонетне бројанице“ су плод једног дивног пријатељства, песничког и животног, озбиљан песнички рад који се материјализовао у књигу.  Једног јулског дана 2018. године, Ранко ми је послао поруку: „Хајде да заједно напишемо збирку сонета“. Пристала сам, са радошћу и радозналошћу. Договорили смо се да напишемо пет сонетних циклуса у којима ће бити по 10 сонета. Строфе смо писали наизменично, с тим да је свако од нас двоје почињао по пет сонета у циклусу и на тај начин давао одређен смер у којем ће ићи сонет, оном другом. Ранко је писао ијекавском варијантом, ја екавском. Да би тачно обележели који је чио удео, моји стихови су штампани курзивом (италиком). Ранко је кумовао наслову и поднаслову ове збирке. О темама циклуса смо одлучивали заједно изабравши оне теме које су се обома свиђале. Написане строфе смо размењивали месинџером, јер се показао као најбржи вид комуникације, тако да је овај рукопос, уз све друге послове и обавезе које смо обоје имали, био завршен до децембра. Било је пуно задовољства у том заједничком стварању, ентузијазма, одличног расположења. Знали смо да међусобно пожелимо добро јутро или лаку ноћ стиховима и завршеним сонетима. Писање је ишло невероватно лако,  јер смо једно другом  били неисцрпно надахнуће,  па чак и изазов. Било је то својеврсно натпевавање! Иако смо Ранко Павловић и ја две различите песничке природе, два потпуно различита сензибилитета, мишљење оних који су читали и слушали наше „Бројанице“ је да су сонети и поред писања у две изговорне варијанте и поред различитости поетског израза, песничког језика и графичке обраде изузетно целовити, јединствена песничка творевина у две/двије руке.

Препознатљиви сте по писању сонета, иако многи то оцењују као најзахтевнију форму.

Сонет је класична и веома захтевна песничка форма стара вековима, која и поред честих „прогноза“ да је мртав наново васкрсава и велики је изазов свим песничким виртоузима. Радује ме што међу ауторима сонета има и младих, књижевно образованих песника, који често у сонетима опевају и актуелну стварност, пишу ангажовану поезију. Сонет је јединство приче, идеје, мелодије и језика. Причу развијате у катренима; прва строфа је обично увод а друга, разрада приче. Првом терцином нудите могућности и потенцијални избор, као и наговештај кулминације сонетне приче а друга терцина је поентирање, разрешење. Зато прави, квалитетан сонет има драмску основу. Вешт сонетиста може  једним сонетом да извезе прави лирски роман. Као ни  једна друга песничка форма, сонет има предиспозиције да изрази лепоту и богатство матерњег језика. Врсни сонетисти су уједно и мајстори риме која мора задовољити и естетске и језичке и мелодијске и значењске критеријуме. 

На који начин се поезији може вратити негдашња слава и доступност књига у књижарама?

Некако се последњих година, међу књижевним ствараоцима, посебно песницима и „песницима“ дословце схватила она Миљковићева, „Поезију ће сви писати“. Иако поезија доживљава своју хиперпродукцију, посебно на друштвеним мрежама, то није и њена ренесанса. Неки ствараоци писање поезије доживљавају као експерименталну фазу, само као степеник у „бављењу књижевним радом“, док не пређу на „озбиљније“ бављење књижевношћу, приповетку, роман. Какав квалитет и самосвојност песничког гласа може бити у питању, ако најстарију и најекспресивнију књижевну врсту сматрамо - неозбиљном? Нисам присталица тзв. теорије надахнућа у писању поезије. „Испала“ ми песма из прве или „написано у једном даху“. Песме написане у једном даху су обично најбоље песме, под условом да нису честе. На поезији се мора континуирано радити, мора се трагати за најбољим решењима, мењати, истраживати све дубине и могућности  језика. Поезију морамо волети. Неговати. Ако је циљ само написати песму, објавити књигу, другу, трећу, онда песник постаје занатлија. Циљ мора бити узвишенији - откривање језичких старина и стварање нових речи;  владање класичним поетским формама и стварање свог песничког израза; чување матерњег језика од утицаја тзв. дигиталне писмености и језичких сурогата које сервирају медији, жаргон, одсуство језичке културе; неговање традиционалних вредности, стварање нових а квалитетних.  Квалитетне поезије нема без квалитетне, објективне, непристрасне и стручне књижевне критике, која ће добро, просејати, извагати, вредновати песничку продукцију. Велику улогу има и књижевна периодика и наравно жирији посебно када су у питању значајне и престижне књижевне награде који треба да вреднију рукопис, збирку, књигу, а не име, звање или издавачку кућу. То је системски рад у којем свако има свој део посла који најбоље уме да ради али и за који је изузетно одговоран, не само актуелној критичкој и читалачкој јавности, већ свеукупној српској књижевности.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: