detalj slike: KRK Art dizajn

U POČETKU BEŠE PESMA ili ISKUSTVO MNOGOLIKOSTI

Skica za portret pesničke zbirke Dajane Petrović Pesma je došla po mene

(Književni ESNAF Beograd 2021)

„U početku beše Reč, i reč beše u Boga, i Bog beše Reč“, otkriva nam Jevanđelje po Jovanu.

Dr Dušica M. Filipović U Beogradu, 29. 7. 2021

Reč Božja stvorila je svet, sve na svetu i čoveka sred tog sveta. Reč je delo Tvorca, a stvaralaštvo ispunjava bivstvovanje i spoznaja. Bez čina stvaralaštva ostali bismo zatočnici prvobitnog Haosa iz koga se rađaju svetovi. Poezija, kao jedan od vidova umetničkog pogleda na svet, potrebna je čoveku da zaleči rane koje otvori razum; Pesma je potrebna da opeva rane života; pesnik je mistik potreban svetu zbog svog prefinjenog intuitivnog poznanja. On neprekidno uranja svoje neverne prste u dane i noći ne bi li opipao žive rane života.

Poetska zbirka Dajane Petrović Pesma je došla po mene sačinjena je od ukupno 89 pesama, koje svojim temama i dominantnim tonom otkrivaju preokupaciju pesnikinje da se sagledaju i odgonetnu Pesmina mnoga i duboka lica. U tom preispitivanju njenih raznolikosti i obličja i mi neočekivano pomeramo sopstvene granice tragajući za onim što kroz život stičemo i gubimo. Svesna iščeznuća trajnijih osnova i čvršćih okvira ljudskog postojanja u boleštinama i ratovima ogrezlom svetu, Dajana Petrović priziva Pesmu kao suštastvo, secirajući je s gorčinom i podsmehom, kao blisku i daleku, celovitu i raskomadanu. Bez želje da je okiti oveštalim frazama, autorka joj daje atribute koji bi mogli pristajati i Ženi koliko i Pesmi (jer žena u najvišim svojim dometima i jeste Pesma) – te ja zato ona i Pogrešna i Pospana i Polupana i Pretesna i Presna i Pokajnička; Poštena, Prgava, Pasja, Ponosna, Poučna i Plagijat-pesma, ali i Putna, Prolazna, Posesivna, Pokisla. Jednom reči - raznolika, raznooka, svakojaka ...

Kao i sve pesnike i Dajanu Petrović zaokuplja misao o početku i kraju (Pesme). Kakav li će biti završetak, ako je već na početku uočena Prestignuta pesma? Otvoreno zapitana i čudesno iskrena autorka objavljuje: Napišem pesmu i ne objavim je / Kad, ne prođe dugo / Ono ista pesma, / Što reče Vuk, / Samo malo drugačija, / Objavljena. / I kako sad da obelodanim svoju varijantu? / Ubediće me da sam prepisala / A nisam...

Dajana Petrović stvara svoju Pesmu, pretvara banalno u poetsko gradeći nov i samosvojan poetski svet. U njemu Pesma postaje aktivna, pokretna, delotvorna, osetljiva na slike, proistekla iz burnih misaonih dejstava, prevedena iz banalnog u poetsko. U toj, naoko „običnoj običnosti“ dnevnog, autorka pokušava da sagleda Pesmine mnogostrukosti koje će kasnije biti jasno sročene, uobličene i postavljene u kičmu ove zbirke kao njen najverodostojniji glas. S / tihujući tako da pred nama iščezava omamljujuća koprena koja obavija najfinije vrhove Pesme, predočavajući i otvarajući neobično poprište borbe-za-reč na kom se ona sama – određena mestom, vremenom i sredinom – suočava sa svim stupnjevima Pesmine razgolićenosti, Dajana Petrović ukazuje na mučne i vijugave pute koji će čitaoca povesti u susret doživljaju totaliteta Pesme.

Govoreći o nastanku Pesme autorka uobličava nekada haotične sadržaje svojih noći u kojima rađanje iste dobija svoj puni smisao u osobenoj i vitalnoj formi-u-nastajanju, tj. Pesmi-koja-se-konstituiše. Pustoš noći i slabost „ženstvenog pogleda na svet“ jeste pustoš koju ljubav oživljava i vaznosi. Ona „dokazuje“ pospanost i umor pred apsolutnom, celom i budnom Pesmom koja traži apsolutnu, celu i budnu Ženu: Ja sam bila lenja / Pravila se pametna / I pamtila... / Oh, koliko pesama / Nisam iznela, a kajem se... / Pred zoru bih pobacila.

Neprospavane noći nad kolevkom prenatalne, nerođene i pobačene Pesme zarezuju ožiljke tako odsečno i duboko, da pesnikinja kao da ne uspeva da uhvati ritam sopstvenih misli i senzacija; na nekim mestima kao da ni sama nije kadra da se opredeli za poeziju „staroga kova“, ili onu narodnu ili onu moderno-ironičnu kroz koju provejavaju čestice zanosa i praznine. Potreba da se oimeni iskustvo mnogolikosti Pesme u sopstvenom, subjektivnom iskustvu „porađanja“ jeste sveopšta i svevremna žudnja žene-pesnikinje (kao čoveka-pesnika) da se dosegne Pesma koja će biti nužna koliko i rađanje, potrebna koliko i Bog, nebesna koliko i Najdevstvenija među ženama.

U svojim najboljim pesmama Dajana Petrović postavlja pitanje o vidljivosti Pesme; vidljivost je uslovna, njeni su okviri takođe ograničeni i uslovljeni traljama dana i noći. Otuda Pesma često nije kadra da pokrije ni spoljašnju ni unutrašnju stvarnost. U trenutku kad Pesma dolazi po pesnikinju (naslov zbirke Pesma je došla po mene implicira Pesmu-Smrt, Pesmu-Rat i Pesmu-Putokaz), označena je slika sadašnjosti koja tek treba da stekne budućnost. Kao takva postaje podudarna sa samom sobom - sa Pesminim „izlaskom“ u svet: Treba joj pomoći / Višak pronaći / U korenu saseći... (Pogrešna pesma), kaže pesnikinja, ističući da stalno Nedostaje mi nešto / Neobjašnjivo al’ postojano / Zato pevam (Pospana pesma); ako ne uspe, Pesma će otići U smeće / Međ papirno cveće (Papirna pesma).

Da je Dajana Petrović pesnik pravoslavnog stila i duha (bliskog istočnohrišćanskom načinu mišljenja i pevanja), objavljuje se ponajviše u Pričasnoj, Pokajničkoj i Pesmine pesme pesmi u kojima autorka uspeva da iznedri autentičan pesnički glas, izraz blizak pravoslavnoj duhovnosti i otvori nas za bezgranične mogućnosti Reči. Otuda ona hita „raskajana“ da bude Pesmom „obnovljena“ i to „za svevreme beskonačno“, objavljujući da nije moguće srušiti Pesmu, jer čak i pokopana, može da iznikne, da se rascveta. Otuda se, neočekivano, na kraju zbirke, rađa Pesmine pesme pesma: vaskrsla, omivena, nova.

Da zaključimo: Pesma gospodari pesnikom, a u pesnikinjinoj naizgled nemoći Pesmina je moć. Od prve u nizu, Pesme koja otvara istoimenu zbirku, do poslednje koja je Pesmine pesme pesma, iz neumlja modernog doba, ralja smrti i ala nespoznanja, naizgled zatečena i nespremna pred Pesmom, autorka pokušava čitaoca da usmeri ka samom jezgru poezije, kao slutnji neke više ljudskosti. U pokušaju da sagleda sva Pesmina lica, i šta jeste i šta nije, i šta bi trebalo da bude i šta je pesnikinja želela da bude, oko treperavog i difuznog bića Pesme savijen je dubok, gust i pun krug. Zbijena u Pesmi, napojena njenom lekovitom slutnjom, senzibilna i intelektualno neumorna, metrički raznovrsna, na mahove neujednačena, često leksički ogoljena, Dajana Petrović otvara vrata Pesmi Pesmom koja se utvrđuje u sopstvenom postojanju – ženstveno i dirljivo, ironično i simbolično.

Rekli bismo – Pesmom povedena i odvedena, snu o Pesmi sve dalja, naposletku: Pesmi – sve bliža.

PODELITE OVAJ TEKST NA: