детаљ слике: КРК Арт дизајн

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ ПЕСМА или ИСКУСТВО МНОГОЛИКОСТИ

Скица за портрет песничке збирке Дајане Петровић Песма је дошла по мене

(Књижевни ЕСНАФ Београд 2021)

„У почетку беше Реч, и реч беше у Бога, и Бог беше Реч“, открива нам Јеванђеље по Јовану.

Др Душица М. Филиповић У Београду, 29. 7. 2021

Реч Божја створила је свет, све на свету и човека сред тог света. Реч је дело Творца, а стваралаштво испуњава бивствовање и спознаја. Без чина стваралаштва остали бисмо заточници првобитног Хаоса из кога се рађају светови. Поезија, као један од видова уметничког погледа на свет, потребна је човеку да залечи ране које отвори разум; Песма је потребна да опева ране живота; песник је мистик потребан свету због свог префињеног интуитивног познања. Он непрекидно урања своје неверне прсте у дане и ноћи не би ли опипао живе ране живота.

Поетска збирка Дајане Петровић Песма је дошла по мене сачињена је од укупно 89 песама, које својим темама и доминантним тоном откривају преокупацију песникиње да се сагледају и одгонетну Песмина многа и дубока лица. У том преиспитивању њених разноликости и обличја и ми неочекивано померамо сопствене границе трагајући за оним што кроз живот стичемо и губимо. Свесна ишчезнућа трајнијих основа и чвршћих оквира људског постојања у болештинама и ратовима огрезлом свету, Дајана Петровић призива Песму као суштаство, сецирајући је с горчином и подсмехом, као блиску и далеку, целовиту и раскомадану. Без жеље да је окити овешталим фразама, ауторка јој даје атрибуте који би могли пристајати и Жени колико и Песми (јер жена у највишим својим дометима и јесте Песма) – те ја зато она и Погрешна и Поспана и Полупана и Претесна и Пресна и Покајничка; Поштена, Пргава, Пасја, Поносна, Поучна и Плагијат-песма, али и Путна, Пролазна, Посесивна, Покисла. Једном речи - разнолика, разноока, свакојака ...

Као и све песнике и Дајану Петровић заокупља мисао о почетку и крају (Песме). Какав ли ће бити завршетак, ако је већ на почетку уочена Престигнута песма? Отворено запитана и чудесно искрена ауторка објављује: Напишем песму и не објавим је / Кад, не прође дуго / Оно иста песма, / Што рече Вук, / Само мало другачија, / Објављена. / И како сад да обелоданим своју варијанту? / Убедиће ме да сам преписала / А нисам...

Дајана Петровић ствара своју Песму, претвара банално у поетско градећи нов и самосвојан поетски свет. У њему Песма постаје активна, покретна, делотворна, осетљива на слике, проистекла из бурних мисаоних дејстава, преведена из баналног у поетско. У тој, наоко „обичној обичности“ дневног, ауторка покушава да сагледа Песмине многострукости које ће касније бити јасно срочене, уобличене и постављене у кичму ове збирке као њен најверодостојнији глас. С / тихујући тако да пред нама ишчезава омамљујућа копрена која обавија најфиније врхове Песме, предочавајући и отварајући необично поприште борбе-за-реч на ком се она сама – одређена местом, временом и средином – суочава са свим ступњевима Песмине разголићености, Дајана Петровић указује на мучне и вијугаве путе који ће читаоца повести у сусрет доживљају тоталитета Песме.

Говорећи о настанку Песме ауторка уобличава некада хаотичне садржаје својих ноћи у којима рађање исте добија свој пуни смисао у особеној и виталној форми-у-настајању, тј. Песми-која-се-конституише. Пустош ноћи и слабост „женственог погледа на свет“ јесте пустош коју љубав оживљава и вазноси. Она „доказује“ поспаност и умор пред апсолутном, целом и будном Песмом која тражи апсолутну, целу и будну Жену: Ја сам била лења / Правила се паметна / И памтила... / Ох, колико песама / Нисам изнела, а кајем се... / Пред зору бих побацила.

Непроспаване ноћи над колевком пренаталне, нерођене и побачене Песме зарезују ожиљке тако одсечно и дубоко, да песникиња као да не успева да ухвати ритам сопствених мисли и сензација; на неким местима као да ни сама није кадра да се определи за поезију „старога кова“, или ону народну или ону модерно-ироничну кроз коју провејавају честице заноса и празнине. Потреба да се оимени искуство многоликости Песме у сопственом, субјективном искуству „порађања“ јесте свеопшта и свевремна жудња жене-песникиње (као човека-песника) да се досегне Песма која ће бити нужна колико и рађање, потребна колико и Бог, небесна колико и Најдевственија међу женама.

У својим најбољим песмама Дајана Петровић поставља питање о видљивости Песме; видљивост је условна, њени су оквири такође ограничени и условљени траљама дана и ноћи. Отуда Песма често није кадра да покрије ни спољашњу ни унутрашњу стварност. У тренутку кад Песма долази по песникињу (наслов збирке Песма је дошла по мене имплицира Песму-Смрт, Песму-Рат и Песму-Путоказ), означена је слика садашњости која тек треба да стекне будућност. Као таква постаје подударна са самом собом - са Песминим „изласком“ у свет: Треба јој помоћи / Вишак пронаћи / У корену сасећи... (Погрешна песма), каже песникиња, истичући да стално Недостаје ми нешто / Необјашњиво ал’ постојано / Зато певам (Поспана песма); ако не успе, Песма ће отићи У смеће / Међ папирно цвеће (Папирна песма).

Да је Дајана Петровић песник православног стила и духа (блиског источнохришћанском начину мишљења и певања), објављује се понајвише у Причасној, Покајничкој и Песмине песме песми у којима ауторка успева да изнедри аутентичан песнички глас, израз близак православној духовности и отвори нас за безграничне могућности Речи. Отуда она хита „раскајана“ да буде Песмом „обновљена“ и то „за свевреме бесконачно“, објављујући да није могуће срушити Песму, јер чак и покопана, може да изникне, да се расцвета. Отуда се, неочекивано, на крају збирке, рађа Песмине песме песма: васкрсла, омивена, нова.

Да закључимо: Песма господари песником, а у песникињиној наизглед немоћи Песмина је моћ. Од прве у низу, Песме која отвара истоимену збирку, до последње која је Песмине песме песма, из неумља модерног доба, раља смрти и ала неспознања, наизглед затечена и неспремна пред Песмом, ауторка покушава читаоца да усмери ка самом језгру поезије, као слутњи неке више људскости. У покушају да сагледа сва Песмина лица, и шта јесте и шта није, и шта би требало да буде и шта је песникиња желела да буде, око треперавог и дифузног бића Песме савијен је дубок, густ и пун круг. Збијена у Песми, напојена њеном лековитом слутњом, сензибилна и интелектуално неуморна, метрички разноврсна, на махове неуједначена, често лексички огољена, Дајана Петровић отвара врата Песми Песмом која се утврђује у сопственом постојању – женствено и дирљиво, иронично и симболично.

Рекли бисмо – Песмом поведена и одведена, сну о Песми све даља, напослетку: Песми – све ближа.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: