MAGDALENA
Poslije dužeg vremena žena i ja se u subotu nađosmo u vagonu torontske podzemne željeznice. I za divno čudo, niko od ljudi oko mene mi ne privuče pažnju. Polumaskirani, zabuljeni u telefone, bezlični. A žena i ja bistrimo svjetske probleme: da li će biti novog „zatvaranja“, novih sojeva, koliko još vakcina, novih sluđivanja, raspamećivanja, raskorjenjivanja, otuđivanja... A tada, sasvim neočekivano, začuh glas iz pravca vrata pokraj mog sjedišta. Nemaskirana crnomanjasta djevojka, sjetnih očiju i neznatno zavinutih krajeva usana, se obraćala meni:
-Ja poznajem ...., - rekla je i dodala još nešto što nisam razumio - da li zbog slušnih problema ili što je nisam pažljivo saslušao.
- Poznajete mene?- upitah je i zagledah se valjanije u njeno lice koje je zračilo sjetnom vedrinom. Ne nisam je poznavao, a crte lica mi nisu govorile da je kćerka nekog od mojih poznanika.
- Ne, ne poznajem vas, poznajem vaš jezik. Ja sam iz Beograda – pojasni mi i izgovori sasvim razgovjetno ovu zadnju rečenicu na srpskom jeziku.
- Fino. Jesi li rođena ovdje? – nastavih konverzaciju na srspkom.
- Ne- odgovori mi na engleskom. –Rođena sam negdje u Banatu. Ja sam rumunska Cigangka. Usvojena sam. Moji posvojitelji su Kanađani. Majka me ostavila pokraj puta.
- Jesu li ovi kanadski roditelji dobri prema tebi? – uključi se i moja žena u diskusiju.
- Da. Ali imam 17 godina i iduće godine ću se osamostaliti. Ali, moji novi roditelji – da, bili su dobri prema meni. Usvojili su me kad mi je bilo četiri godine. Dotad sam bila zlostavljana.
- Fino je da to možeš reći uz osmijeh- rekoh joj.
Imao sam osjećaj da nije razumjela šta sam mislio da kažem, pa joj postavih novo pitanje : „Da li si prije usvajanja bila u Zvečanskoj ulici?“
- Da. U Zvečanskoj ulici broj 9. I dok sam vas slušala kako govorite, setila sam se prvih reči koje sam tu naučila: noša, spavanje, med, meda, pačja škola...
- Mi ćemo idući mjesec u Beograd. Na godišnji – reče moja žena.
- Divno. Ja sam zadnji put bila prije četiri godine. S roditeljima. Oni obožavaju Kalemegdan i Skadarliju. Ja samo Kalemegdan. Volim da gledam dve reke. Mogla bih da to činim po celi dan...
Uto dođe i naša stanica. Ona je nastavila s vožnjom. Prije nego što sam izašao, rekoh joj.
-Ja pišem kratke priče. Napisaću priča o tebij.
- Divno. Napišite. Zovem se Magdalena iz Zvečanska broj 9. Romanian gypsy. I pozdravite mi Beograd.
