МАГДАЛЕНА
Послије дужег времена жена и ја се у суботу нађосмо у вагону торонтске подземне жељезнице. И за дивно чудо, нико од људи око мене ми не привуче пажњу. Полумаскирани, забуљени у телефоне, безлични. А жена и ја бистримо свјетске проблеме: да ли ће бити новог „затварања“, нових сојева, колико још вакцина, нових слуђивања, распамећивања, раскорјењивања, отуђивања... А тада, сасвим неочекивано, зачух глас из правца врата покрај мог сједишта. Немаскирана црномањаста дјевојка, сјетних очију и незнатно завинутих крајева усана, се обраћала мени:
-Ја познајем ...., - рекла је и додала још нешто што нисам разумио - да ли због слушних проблема или што је нисам пажљиво саслушао.
- Познајете мене?- упитах је и загледах се ваљаније у њено лице које је зрачило сјетном ведрином. Не нисам је познавао, а црте лица ми нису говориле да је кћерка неког од мојих познаника.
- Не, не познајем вас, познајем ваш језик. Ја сам из Београда – појасни ми и изговори сасвим разговјетно ову задњу реченицу на српском језику.
- Фино. Јеси ли рођена овдје? – наставих конверзацију на срспком.
- Не- одговори ми на енглеском. –Рођена сам негдје у Банату. Ја сам румунска Цигангка. Усвојена сам. Моји посвојитељи су Канађани. Мајка ме оставила покрај пута.
- Јесу ли ови канадски родитељи добри према теби? – укључи се и моја жена у дискусију.
- Да. Али имам 17 година и идуће године ћу се осамосталити. Али, моји нови родитељи – да, били су добри према мени. Усвојили су ме кад ми је било четири године. Дотад сам била злостављана.
- Фино је да то можеш рећи уз осмијех- рекох јој.
Имао сам осјећај да није разумјела шта сам мислио да кажем, па јој поставих ново питање : „Да ли си прије усвајања била у Звечанској улици?“
- Да. У Звечанској улици број 9. И док сам вас слушала како говорите, сетила сам се првих речи које сам ту научила: ноша, спавање, мед, меда, пачја школа...
- Ми ћемо идући мјесец у Београд. На годишњи – рече моја жена.
- Дивно. Ја сам задњи пут била прије четири године. С родитељима. Они обожавају Калемегдан и Скадарлију. Ја само Калемегдан. Волим да гледам две реке. Могла бих да то чиним по цели дан...
Уто дође и наша станица. Она је наставила с вожњом. Прије него што сам изашао, рекох јој.
-Ја пишем кратке приче. Написаћу прича о тебиј.
- Дивно. Напишите. Зовем се Магдалена из Звечанска број 9. Romanian gypsy. И поздравите ми Београд.
