detalj slike: KRK Art dizajn

ISPRAĆAJ NACIONALNOG PESNIKA

 

 

Vladica Perić bio je neobično dete. Velike crne oči su nemirno istraživale oko sebe i u svemu videle lepotu i dobrotu. Posebno mu se činilo lepim njegovo selo  Ruža. Pohađao je svega četiri razreda osnovne škole a onda je naišao rat i tu je sve stalo. No, on je nastavio sam da uči, i kako se ispostavilo, da sledi neko unutrašnje znanje o mnogo čemu, naročito o pisanju pesama. Roditelji to nisu mnogo razumeli, tek to ga je odvlačilo od posla, a na selu se stalno moralo mnogo raditi i svi su ukućani bili  ljuti na njega kad umesto da radi, sedi pred kućom i nešto žvrlja po svesci, kako su oni govorili.

Ubrzo u ga oženili jer je izrastao kao topola iz vode naglo i stasao za domaćina. Doveli su mu devojku iz tog kraja, i nakon nekog vremena i deca su pristigla, ali je on sve više odsustvovao od kuće. Dok je nosio proizvode u Beograd na pijacu kroz razgovor sa ljudima, otkrilo se da je talentovan za poeziju i pročulo se za to njegovo „žvrljanje“. Počeli su da ga traže jer je bio darovit pesnik.

Niko to u kraju nije razumeo i posle nekog vremena on sve napušta i sticajem nekih okolnosti upoznaje važne ljude koji su ga uključili u književne tokove i on je postao slavan pesnik. Došao je i razvod, novi brakovi, obožavanje od  naroda, posebno dece kojoj se najviše i obraćao.  Njegovo čisto srce prelivalo se u stihove i sva vrata škola i biblioteka su se širom otvarala za njegove nastupe.

Pošto se narod sve češće osećao izneverenim od onih koji ga vode, poezija Vladice Perića koja je govorila o nekadašnjoj srpskoj slavi, slozi i pravoslavlju ga je obožavao i u njegovoj poeziji nalazio izgubljeno središte. Stizale su i zaslužene nagrade  i priznanja. Sa jednom značajnom glumicom sličnih opredeljenja nastupao je nakon ratom unižene zemlje i budio optimizam i nacionalni ponos. Narod je aplauzima zahvalno uzvraćao, tražile su se njegove knjige, rasli tiraži. Postao je nacionalni pesnik kojeg svi vole i poštuju.

No, život ma kako dug bio, brzo proleti. Stigla starost, bolest i nužan kraj. O velikom pesniku se na kraju morala pobrinuti, pre svega porodica i to  ona koju je on davno prerastao i otišao tragom moranja da ispolji i potvrdi svoje umetničko biće. Niti su oni razumeli njega, niti je on razumeo da oni to ne mogu shvatiti drugačije nego kao bekstvo koje se ne prašta. On je naravno  brinuo o porodici, ali je provalija ostala nepremošćena.

I, tako, dođe taj najbolniji dan kada oca koji je napustio sve zarad umetnosti, treba da isprate oni koji nikad  nisu ni prihvatili  da je on nešto drugo osim zaludan čovek koji se zamajava „žvrljanjem“.

No, pošto su oni domaćini, sve će se ipak odvijati domaćinski, znači, biće i ića i pića.

Rodno  mesto i poslednje utočište bilo je selo Ruža, toliko često pominjano u njegovoj poeziji, proslavljeno kroz njegovo delo. I narod je počeo da pristiže, za porodicu nepojamno mnogo naroda koji nisu očekivali. Došli pisci iz Beograda i drugih sredina. Opština nije bila zainteresovana  jer je pesnik bio slobodoljubiv i nije se birokratski dodvoravao vlastima kao što mnoge njegove kolege čine, te se nisu ni mešali u porodičnu organizaciju sahrane.

 Stigla i poznata glumica  s kojom je lepo sarađivao. S velikim pijetetom išla je za povorkom noseći veliki venac svežeg cveća i očekujući protokol dostojan narodnog pesnika u kojem će i sama učestvovati kako bi poslednji put govorila pesnikovu Pesmu punu prkosa... No, sve se nekako brzo odvijalo i bilo nedostojno njegove stvarne veličine, a grobari su ne osvrćući se mnogo na kratke  govore, žurno zatrpavali raku.

U jednom trenutku neko se obrati domaćinu,  pesnikovom sinu, sa molbom da  glumica koja je po najvećoj  vrućini stigla iz Beograda iako  joj je zdravlje već ugroženo, ipak kaže tu pesmu,  jer konačno ispraća se nacionalni pesnik i red je da se čuje i malo poezije. Međutim, on koji poznaje samo običaje svog sela, a kako se kaže, bolje da nestane selo,  nego u selu običaji,  samo otresito reče:

– Jok, kasno je, već su ga zatrpali, a narod treba da jede.

PODELITE OVAJ TEKST NA: