детаљ слике: КРК Арт дизајн

ИСПРАЋАЈ НАЦИОНАЛНОГ ПЕСНИКА

 

 

Владица Перић био је необично дете. Велике црне очи су немирно истраживале око себе и у свему виделе лепоту и доброту. Посебно му се чинило лепим његово село  Ружа. Похађао је свега четири разреда основне школе а онда је наишао рат и ту је све стало. Но, он је наставио сам да учи, и како се испоставило, да следи неко унутрашње знање о много чему, нарочито о писању песама. Родитељи то нису много разумели, тек то га је одвлачило од посла, а на селу се стално морало много радити и сви су укућани били  љути на њега кад уместо да ради, седи пред кућом и нешто жврља по свесци, како су они говорили.

Убрзо у га оженили јер је израстао као топола из воде нагло и стасао за домаћина. Довели су му девојку из тог краја, и након неког времена и деца су пристигла, али је он све више одсуствовао од куће. Док је носио производе у Бeоград на пијацу кроз разговор са људима, открило се да је талентован за поезију и прочуло се за то његово „жврљање“. Почели су да га траже јер је био даровит песник.

Нико то у крају није разумео и после неког времена он све напушта и стицајем неких околности упознаје важне људе који су га укључили у књижевне токове и он је постао славан песник. Дошао је и развод, нови бракови, обожавање од  народа, посебно деце којој се највише и обраћао.  Његово чисто срце преливало се у стихове и сва врата школа и библиотека су се широм отварала за његове наступе.

Пошто се народ све чешће осећао изневереним од оних који га воде, поезија Владице Перића која је говорила о некадашњој српској слави, слози и православљу га је обожавао и у његовој поезији налазио изгубљено средиште. Стизале су и заслужене награде  и признања. Са једном значајном глумицом сличних опредељења наступао је након ратом унижене земље и будио оптимизам и национални понос. Народ је аплаузима захвално узвраћао, тражиле су се његове књиге, расли тиражи. Постао је национални песник којег сви воле и поштују.

Но, живот ма како дуг био, брзо пролети. Стигла старост, болест и нужан крај. О великом песнику се на крају морала побринути, пре свега породица и то  она коју је он давно прерастао и отишао трагом морања да испољи и потврди своје уметничко биће. Нити су они разумели њега, нити је он разумео да они то не могу схватити другачије него као бекство које се не прашта. Он је наравно  бринуо о породици, али је провалија остала непремошћена.

И, тако, дође тај најболнији дан када оца који је напустио све зарад уметности, треба да испрате они који никад  нису ни прихватили  да је он нешто друго осим залудан човек који се замајава „жврљањем“.

Но, пошто су они домаћини, све ће се ипак одвијати домаћински, значи, биће и ића и пића.

Родно  место и последње уточиште било је село Ружа, толико често помињано у његовој поезији, прослављено кроз његово дело. И народ је почео да пристиже, за породицу непојамно много народа који нису очекивали. Дошли писци из Београда и других средина. Општина није била заинтересована  јер је песник био слободољубив и није се бирократски додворавао властима као што многе његове колеге чине, те се нису ни мешали у породичну организацију сахране.

 Стигла и позната глумица  с којом је лепо сарађивао. С великим пијететом ишла је за поворком носећи велики венац свежег цвећа и очекујући протокол достојан народног песника у којем ће и сама учествовати како би последњи пут говорила песникову Песму пуну пркоса... Но, све се некако брзо одвијало и било недостојно његове стварне величине, а гробари су не осврћући се много на кратке  говоре, журно затрпавали раку.

У једном тренутку неко се обрати домаћину,  песниковом сину, са молбом да  глумица која је по највећој  врућини стигла из Београда иако  јој је здравље већ угрожено, ипак каже ту песму,  јер коначно испраћа се национални песник и ред је да се чује и мало поезије. Међутим, он који познаје само обичаје свог села, а како се каже, боље да нестане село,  него у селу обичаји,  само отресито рече:

– Јок, касно је, већ су га затрпали, а народ треба да једе.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: