ŠUMSKI LETOPIS
Šuma zeleni buja do neba
vetar šapće joj ljubav
ljubomorno čuva staništa meda
naoružana granama do zuba.
Pčelice zahvalno kruže
ljubeći biljni svet
sve duže i duže
kroz neki svoj red.
Ali oštro zadubi sekira
prolomi se jauk
jednom drvetu ne da mira
drveće se skupi: koji je to bauk?!
Pčelinje gnezdo zatrepti
roj poče besno da kruži
na čijoj su to meti
šuma koga da tuži.
Čuju se udarci
produže jauci
dok drvo ne pade
usred grmlja bele rade.
Pobeže drvoseča glavom bez obzira
dok ga juri pčelin roj
ptice tuguju – širi se žalosni poj.
Na drvetu rane bele kao labud
teče mlečnina
žalosno peva obližnja reka udarajući sprud
zbog mučnina kriči njena jeka
čovek je lud.
Zašto šumu ne sačuva
kao božji blagodat
zašto pilom i sekirom muva
kad god hođe, svaki sat
krišom danju, krišom krišom
kad je nođ gluva.
Ne misli posečeno što je
da zasadi mladice nove
da ubuduće planira
koje đe gajiti kao svoje.
I da ukloni drvo koje više nema
šuma da bude zdrava
pčelama da bude milo
da bude mirisna medna dubrava.
