ШУМСКИ ЛЕТОПИС
Шума зелени буја до неба
ветар шапће јој љубав
љубоморно чува станишта меда
наоружана гранама до зуба.
Пчелице захвално круже
љубећи биљни свет
све дуже и дуже
кроз неки свој ред.
Али оштро задуби секира
проломи се јаук
једном дрвету не да мира
дрвеће се скупи: који је то баук?!
Пчелиње гнездо затрепти
рој поче бесно да кружи
на чијој су то мети
шума кога да тужи.
Чују се ударци
продуже јауци
док дрво не паде
усред грмља беле раде.
Побеже дрвосеча главом без обзира
док га јури пчелин рој
птице тугују – шири се жалосни пој.
На дрвету ране беле као лабуд
тече млечнина
жалосно пева оближња река ударајући спруд
због мучнина кричи њена јека
човек је луд.
Зашто шуму не сачува
као божји благодат
зашто пилом и секиром мува
кад год хође, сваки сат
кришом дању, кришом кришом
кад је нођ глува.
Не мисли посечено што је
да засади младице нове
да убудуће планира
које ђе гајити као своје.
И да уклони дрво које више нема
шума да буде здрава
пчелама да буде мило
да буде мирисна медна дубрава.
