NA ZALASKU SUNCA
Odavno su bleda moja jutra.
sunce je minulo
iz mrtvih očiju mrak sinuo.
Kroz bespuće se strah proteže.
ptice traže spas
a bol života u oku stoji.
Sed sam, kao lišće sveo.
tužno po svetu okrećem lice
dok vetar nosi granje što plače
a s njim i moje ptice.
Kako da vratim izgubljeno vreme
kad stojim na pragu starosti i smrti
kako pobeći iz čame prostranstva
što se u krug vrti.
Jer, na zalasku sunca moje ptice
su pale.
MOJE
u sutonu tihom moje selo spava
u ulici mrak se čuje
huče sove psi laju
a mesec naslonjen na plašljive grane
gleda u tamnu kapiju
i truo prag kuće moje
gde ćuti istina sva
ispred nje kao prosjak stojim
i niko me ne pogleda
sav crn slike tvorim
Majke, Majke, Oca, Brata
bolnog detinjstva, života kraha
ispod mog praga sikću zmije
iz oka se kidaju grozdovi suza
kotrljaju se po suvoj travi
i smejem se ovoj smrti što sjaji
moja duša je sva ko gar
izgubio sam trag…
o kućo moja
o njivo moja
o šljivo moja
ognjište moje
ognjište moje trulo
O moje moje
sve što nekad bilo je
zar vam više nisam drag.
UTIHNULA SNAGA
Evo ga stoji na uveloj travi
ispod drveta što plače
suze mu vise na suvoj grani
Iskrao se iz kamena sivog
al' na korak teški su mu okovi pali
u neverici razrogačenih očiju tuga sjaji
Utihnula je njegova snaga rano
sad ruke koga da zagrle
kad za njega si zaspala samo
Ruka čija ti otvara srce
i miluje umorne oči
tvoj prag je za njega istrulio davno
i bratska ljubav ugasila u jednoj noći
Sad mu se srce kida i vapi
sa uspomenom tiho stari
da te zagrli ne može, kasni su sati.
suze mu vise na suvoj grani
