НА ЗАЛАСКУ СУНЦА
Одавно су бледа моја јутра.
сунце је минуло
из мртвих очију мрак синуо.
Кроз беспуће се страх протеже.
птице траже спас
а бол живота у оку стоји.
Сед сам, као лишће свео.
тужно по свету окрећем лице
док ветар носи грање што плаче
а с њим и моје птице.
Како да вратим изгубљено време
кад стојим на прагу старости и смрти
како побећи из чаме пространства
што се у круг врти.
Јер, на заласку сунца моје птице
су пале.
МОЈЕ
у сутону тихом моје село спава
у улици мрак се чује
хуче сове пси лају
а месец наслоњен на плашљиве гране
гледа у тамну капију
и труо праг куће моје
где ћути истина сва
испред ње као просјак стојим
и нико ме не погледа
сав црн слике творим
Мајке, Мајке, Оца, Брата
болног детињства, живота краха
испод мог прага сикћу змије
из ока се кидају гроздови суза
котрљају се по сувој трави
и смејем се овој смрти што сјаји
моја душа је сва ко гар
изгубио сам траг…
о кућо моја
о њиво моја
о шљиво моја
огњиште моје
огњиште моје труло
О моје моје
све што некад било је
зар вам више нисам драг.
УТИХНУЛА СНАГА
Ево га стоји на увелој трави
испод дрвета што плаче
сузе му висе на сувој грани
Искрао се из камена сивог
ал' на корак тешки су му окови пали
у неверици разрогачених очију туга сјаји
Утихнула је његова снага рано
сад руке кога да загрле
кад за њега си заспала само
Рука чија ти отвара срце
и милује уморне очи
твој праг је за њега иструлио давно
и братска љубав угасила у једној ноћи
Сад му се срце кида и вапи
са успоменом тихо стари
да те загрли не може, касни су сати.
сузе му висе на сувој грани
