detalj slike: KRK Art dizajn

SVE MI JE JASNO - odlomak iz romana ČUDNI LjUDI

 

                                                                                                              Ti, čiji spoljni izgled ne odaje

Tvoje Duše beskraje;

 Ti, najbolji Filozofe, koji još paziš

Svoje nasleđe, Ti među slepim Oko,

Što, gluvo i nemo, proniče ono večno duboko

Koje doveka večni um obilazi

Moćni proroče! Mudrače Blagosloven!

Na kome počivaju istine ove

Što otkriti ih mučimo se život celi,

U mraku izgubljeni, mraku groba;

Ti, iznad koga se ko dan, nadvija

Tvoja besmrtnost, ko Gospodar iznad Roba,

Prisustvo koje skrajnuti moguće nije;

Ti, Čedo malo, ipak blistavo u moći što je

Na nebu rođena sloboda na vršku bića tvojeg,

Zašto izazivaš sa tako usrdnim mukama

Godine da donesu jaram neizbežan nama,

Sa uživanjem u borbi slepim tako?

Tvoja Duša imaće svoj zemni tovar vrlo skoro

A breme navike na tebi ležaće nelako

Kao mraz i duboko ko život skoro!

Viliam Vordsvort

Oda o nagovještajima besmrtnosti

kroz sjećanja na rano djetinjstvo

SVE MI JE JASNO

Sve mi je jasno! Bolestan čovek mora da prevaziđe mnoštvo usputnih prepreka kako bi ojačao svoj duh, izbegao malodušnost, samosažaljenje, otuđenost od okoline koja na bolesnika gleda kao na gubavca. Šteta! Te prepreke glođu mi snagu. Čemu sve to ? Duša je zdrava, bistra, umna, plodna. Treba joj svaka pitka energija, i nijedan korak protraćen na ljudsku oholost i kikotavu znatiželju.

Ne umirem. Umirao sam. Od straha! Više se ne bojim.

Moj uobičajeni život, počeo je da se menja pre četiri godine kada sam, na Uskrs, dobio potvrdu da bolujem od gadne boleštine sa kojom moram da naviknem da živim do sudnjeg dana. Ne znam zašto sam se razboleo. Ne znaju ni oni! Leče me, a pravog leka nema kada telo samog sebe jede.

Čudna je ova bolest! Čudni su i ljudi. Rekao sam majci da ne tuguje. I, bratu! I, ocu! Rekao sam svima, ali niko me ne sluša. Samo me gledaju. Da, menjam se. Ružnoća u koju me bolest uvodi je lepa. Kada progovori ovakav čovek, onda ljuštura skreće strogu pažnju ka bogatstvu duše. To je moja super moć koju nisam imao kao zdrav čovek.

Suze su bile slane! Dijagnoza je, posle detaljnih analiza i skoro mesečnog boravka u bolnici, potvrđena. Izašao sam u bolnički vrt. Posle toga sve je postalo drugačije.

Sklupčao sam se u sebe, svoju ružnu ljušturu oko lepe duše. Podmukla drugarica, moja savršena bolest, ličila je na pegavu pakosnu devojčicu sa repićima na kojima lepršaju svilene mašne. Kezi se prolaznicima stiskajući se uz mamine aristokratske skute. Neda mi mira.Udara na moj duh i telo, cedi iz mene mali tračak svetlosti. Dovodi me do iscrpljenosti od koje padam u nemi san.

Moja školska drugarica, doktorka Tanja, preuzela je brigu o mojoj prostoj ljudskosti, o krvi, kostima i mesu. Svojski se trudila da mi stavi do znanja da reči ne mogu ne dopiru do nje. Naizgled ravnodušna, budila je deo moje naravi za koji nisam ni znao da obitava u meni. Vrištao sam i koračao dalje.

Moj posao, profesura, i dalje je moj život. Tih dana, đaci su se pravili da je sve po starom. Glumio sam i ja iskreno uživajući u ulozi nesalomivog stradalnika. Sve dok ne bih ušao u čamotinju prazne kuće. Bio sam u njoj, a nisam bio nigde.

Bolest koja me je obuzela, praćena je relapsima. Boravio sam po dve nedelje u bolnici i živeo dalje, uspororenije i tromije. I terapija je bila čudna, nova. Počela je da deluje. Postao sam jači, snažniji, vedrijeg duha. Svaki bolesnik ima dva lekara, bolničkog i unutrašnjeg koji je imao buntovniji, revolucionarniji karakter. Počeo da osluškujem svoje telo, pratim svoje znakove. Mogu reći, bio sam skoro izlečen. Duge šetnje po Šumaricama, rad u školi, čitanje knjiga, gledanje filmova poptuno su me odvojili od pomisli da sam jedan u nizu čudnih ljudi.

Umirem, pa šta! Danas sam krenuo da zakupim grobnicu za ovog pitomog profu, a završio sam u prodavnici cipela. Volim da se lepo oblačim. Sada mi je to važnije nego ikada.

Poslednji magnetni snimak glave i kontrolni pregled kod doktorke Goce doneli su vesti koje sam potajno iščekivao. Bilo mi je istinski bolje. Evo! Lepo se vidi. Terapija se odlaže za šest meseci.

Марио Бадјук, професор српског језика и књижевности у Првој крагујевачкој гимназији, аутор романа Чудни људи

PODELITE OVAJ TEKST NA: