детаљ слике: КРК Арт дизајн

СВЕ МИ ЈЕ ЈАСНО - одломак из романа ЧУДНИ ЉУДИ

 

                                                                                                              Ти, чији спољни изглед не одаје

Твоје Душе бескраје;

 Ти, најбољи Филозофе, који још пазиш

Своје наслеђе, Ти међу слепим Око,

Што, глуво и немо, прониче оно вечно дубоко

Које довека вечни ум обилази

Моћни пророче! Мудраче Благословен!

На коме почивају истине ове

Што открити их мучимо се живот цели,

У мраку изгубљени, мраку гроба;

Ти, изнад кога се ко дан, надвија

Твоја бесмртност, ко Господар изнад Роба,

Присуство које скрајнути могуће није;

Ти, Чедо мало, ипак блиставо у моћи што је

На небу рођена слобода на вршку бића твојег,

Зашто изазиваш са тако усрдним мукама

Године да донесу јарам неизбежан нама,

Са уживањем у борби слепим тако?

Твоја Душа имаће свој земни товар врло скоро

А бреме навике на теби лежаће нелако

Као мраз и дубоко ко живот скоро!

Вилиам Вордсворт

Ода о наговјештајима бесмртности

кроз сјећања на рано дјетињство

СВЕ МИ ЈЕ ЈАСНО

Све ми је јасно! Болестан човек мора да превазиђе мноштво успутних препрека како би ојачао свој дух, избегао малодушност, самосажаљење, отуђеност од околине која на болесника гледа као на губавца. Штета! Те препреке глођу ми снагу. Чему све то ? Душа је здрава, бистра, умна, плодна. Треба јој свака питка енергија, и ниједан корак протраћен на људску охолост и кикотаву знатижељу.

Не умирем. Умирао сам. Од страха! Више се не бојим.

Мој уобичајени живот, почео је да се мења пре четири године када сам, на Ускрс, добио потврду да болујем од гадне болештине са којом морам да навикнем да живим до судњег дана. Не знам зашто сам се разболео. Не знају ни они! Лече ме, а правог лека нема када тело самог себе једе.

Чудна је ова болест! Чудни су и људи. Рекао сам мајци да не тугује. И, брату! И, оцу! Рекао сам свима, али нико ме не слуша. Само ме гледају. Да, мењам се. Ружноћа у коју ме болест уводи је лепа. Када проговори овакав човек, онда љуштура скреће строгу пажњу ка богатству душе. То је моја супер моћ коју нисам имао као здрав човек.

Сузе су биле слане! Дијагноза је, после детаљних анализа и скоро месечног боравка у болници, потврђена. Изашао сам у болнички врт. После тога све је постало другачије.

Склупчао сам се у себе, своју ружну љуштуру око лепе душе. Подмукла другарица, моја савршена болест, личила је на пегаву пакосну девојчицу са репићима на којима лепршају свилене машне. Кези се пролазницима стискајући се уз мамине аристократске скуте. Неда ми мира.Удара на мој дух и тело, цеди из мене мали трачак светлости. Доводи ме до исцрпљености од које падам у неми сан.

Моја школска другарица, докторка Тања, преузела је бригу о мојој простој људскости, о крви, костима и месу. Својски се трудила да ми стави до знања да речи не могу не допиру до ње. Наизглед равнодушна, будила је део моје нарави за који нисам ни знао да обитава у мени. Вриштао сам и корачао даље.

Мој посао, професура, и даље је мој живот. Тих дана, ђаци су се правили да је све по старом. Глумио сам и ја искрено уживајући у улози несаломивог страдалника. Све док не бих ушао у чамотињу празне куће. Био сам у њој, а нисам био нигде.

Болест која ме је обузела, праћена је релапсима. Боравио сам по две недеље у болници и живео даље, успорореније и тромије. И терапија је била чудна, нова. Почела је да делује. Постао сам јачи, снажнији, ведријег духа. Сваки болесник има два лекара, болничког и унутрашњег који је имао бунтовнији, револуционарнији карактер. Почео да ослушкујем своје тело, пратим своје знакове. Могу рећи, био сам скоро излечен. Дуге шетње по Шумарицама, рад у школи, читање књига, гледање филмова поптуно су ме одвојили од помисли да сам један у низу чудних људи.

Умирем, па шта! Данас сам кренуо да закупим гробницу за овог питомог профу, а завршио сам у продавници ципела. Волим да се лепо облачим. Сада ми је то важније него икада.

Последњи магнетни снимак главе и контролни преглед код докторке Гоце донели су вести које сам потајно ишчекивао. Било ми је истински боље. Ево! Лепо се види. Терапија се одлаже за шест месеци.

Марио Бадјук, професор српског језика и књижевности у Првој крагујевачкој гимназији, аутор романа Чудни људи

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: