detalj slike: KRK Art dizajn

GUMENI KRALj

Početak 20. veka, duboko u utrobi Afrike

 

Čovek kratke sede kose i disciplinovanog vojničkog držanja, stajao je osamljen kraj otvorenog prozora. Oštri nos je davao njegovom licu gotovo prosvetiteljsku notu, ojačanu čekinjastim brkovima i gotovo potpuno belom bradom pozamašne dužine. Ivica brade bila je oštra i precizna, izrazito pravilne četvrtaste forme – kao da je bila sveže potkresana nekakvom mašinom. Njegovi naborani, ali beskrajno budni kapci borili su se da zauzdaju čovekove gladne i prodorne oči. Pogled mu je bio koncentrisan, skoro nepokolebljiv. Stoik koji osmatra, ispituje i upija bez reči. Hipnotisano je zurio u još uvek divlje i nedovoljno istraženo prostranstvo koje se drsko prostiralo pred njim. Disao je poput mašine, puneći krupni grudni koš vazduhom odmereno i proračunato. Nalazio se u prostoriji sa visokom tavanicom i finim drvenim podom, uz par komada ornamentiranog nameštaja koji je delovao kvalitetno i skupo. Bio je odeven u svečanu uniformu sa epoletama i velikom lentom koja mu je krasila torzo. Paradna sablja sa upoliranim rukohvatom visila mu je pored noge, čvrsto privezana za pozlaćeni pojas. Par trenutaka kasnije, čovekove veđe obasjaše vreli sunčevi zraci i on se neznatno namršti u odgovor paklenoj zvezdi, ali ostade nepokretan.

Sunce je gladno i nemilosrdno proždiralo sve što je doticalo u velikom dvorištu koje se nalazilo pod čovekovim prozorom. Muškarac u uniformi gledao je svet pred sobom sa visine od petnaest metara, puštajući da mu sunčeva svetlost u potpunosti prekrije lice. Bilo je prokleto vruće i vlaga iz vazduha bi istog trena natopila sve sa čim bi došla u dodir, a dan je tek počinjao. Iza drvenih palisada koje su štitile obode imanja nazirala se moćna smaragdna džungla. Nekoliko desetina ljudi radilo je u polju kraj palisada i čovek ih je sada pažljivo posmatrao. Studirao je njihovo kretanje, koordinaciju, govor tela. Bili su spori, nesposobni, lenji i slabi. Definicija neproduktivnosti. Posle par trenutaka, uši mu odreagovaše na neujednačeno ritmične udarce sa leve strane dvorišta. Tri spodobe počele su da kopaju veliku jamu nedaleko od prozora, bezvoljno spuštajući krampove i lopate u zemlju bez ustaljenog reda. Pored njih prolazilo je nekoliko gotovo nagih žena, na čijim su se glavama nalazile bačve sa vodom. Lica su im bila setna i odsutna dok su mehanički hodale ka drvenoj baraci na desnoj strani imanja. Bile su spore i nezainteresovane, bez ikakve promene tempa ili energije. Hiljade istih stvorenja nalazilo se u šumi i drugim poljima iza palisada, radeći iste osnovne stvari na podjednako nevešt i frustrirajući način.

Bradati čovek se sporo povuče korak unazad i pronađe zaklon od sunca u hladu unutrašnje prostorije. Ruke su mu bile ukrštene iza leđa i on usmeri pažnju ka pomoćnoj kući pored koje se nalazio mali trg. Gnušao se primitivnosti i neimpozantnosti gradnje koja ga je okruživala. Daleko od grandioznosti na koju beše navikao, daleko od predivnih lukova, elegantnih kontura i velelepnih zdanja koje su svedočile bogatstvu njegovog naroda. Sve što su njegove oči sada upijale bilo je beskonačno ružnije od formi kojima je inače bio okružen u svojoj evropskoj palati. Koliko god su se njegovi neimari trudili da oplemene to mesto, nije im polazilo za rukom. Divljina je nezajažljivo gutala civilizaciju, preživala i pljuvala njene polusvarene komade, rastapala sve novo što bi se napravilo u toj dolini. Čovek pomisli kako verovatno nije bilo šanse da donese u tu zemlju sve ono što je imao u svojoj domovini, niti da ovde ikada napravi nešto što će ga barem podsećati na visoku prosvećenost njegovog doma. Kontrast kojem je svedočio ga je neprestano podsećao na jaz između njega i njih. Razlika u zanatskim i mentalnim sposobnostima bila je podjednako bolno očigledna.

Leva ruka mu se oslobodi od desne i pođe naslepo unazad, klizeći lagano uz ivicu velikog stola koji se nalazio sa njegove leve strane. Snažni prsti pronađoše put do teške čaše u kojoj je odmarao vrhunski francuski konjak. Bez skretanja pogleda sa polja ispred sebe, čovek otpi odmeren gutljaj i potom vrati čašu na sto. Udar debelog staklenog dna o tvrdu, lakiranu hrastovinu izazva snažan eho koji se tupo razleže po prostoriji. Čovek udahnu na nos i konačno se okrenu ka unutrašnjosti odaje. Prešao je kažiprstom preko meke ivice stola, prateći njegovu ukrašenu i elegantnu liniju. Delo vrhunskih briselskih stolara, više umetnina nego nameštaj. Odskakao je od ostatka prostorije. Predstavljao je svedočanstvo veštine, definiciju luksuza. Sve drugo je bilo donekle priručno, nedovoljno dobro za čoveka koji je gospodario tim prostorom i svime što mu je pogled doticao. Nalazio se daleko od kuće. Poslednji put je bio tu pre godinu dana, neposredno pre nego što su pokušali da ga usmrte u povorci pred katedralom u njegovom gradu. Drznici, dušmani i zaverenici. Uskoumni i osvetoljubivi stvorovi koji nisu zasluživali da budu nazvani ljudima.

Tišinu u prostoriji prekinu kratko kucanje na velika drvena vrata. Proćelava bela glava se potom bojažljivo promoli kroz odškrinuti okvir i zausti samo: „Vaše Visočanstvo”, na šta mu bradati čovek preko i suvo uputi samo jednu jedinu reč: „Napolje.“ Nije imao vremena da bude uznemiravan od strane sluga, niti bilo koga drugog. Ješće kada se ceremonija bude završila. Vrata se zatvoriše skoro nečujno, uz daleko i jenjavajuće izvinjenje sluge koje se nastavi u hodniku izvan.

Čovek dohvati svitak sa ivice stola i razvi ga potom preko masivne ploče, obezbeđujući mu krajeve teškim pritiskačima za papir. Gledao je u mapu kontinenta koji je besomučno nastojao da oplemeni. Beskrajna prostranstva Afrike bila su ucrtana u žućkastu hartiju koja se nalazila pred njim i pogled mu pođe ka srcu tame. Basen Konga, ogroman, prepun potencijala i neizmerno zastrašujuć. Grotlo u kome su se preplitala neslućena prirodna bogatstva i demoni od kojih bi skoro svaki čovek pobegao, ali ne i on. Njegova božanska misija bila je da osvetli tu vlažnu, memljivu i grozničavu noć. Varvarstvo, primitivizam, nekultura. Svuda oko njega, kao koprena koja je odbijala da se povuče. Đavolja rabota koja je sada već nekoliko decenija bila njegov lični eksperiment i njegova ultimativna odgovornost. Njegov viši poziv, koji je dolazio iz obaveze da uzdigne one koji to sami nikada ne bi bili u stanju da urade. Čovek u uniformi pomisli kako je slanje Henrija Mortona Stenlija da istraži nepreglednu Afriku bio istovremeno najbolji i najgori potez koji je napravio. Niko nije očekivao da će njegov poduhvat naići na toliko otpora, a naročito ne sada, kada su konačno uspeli da udare temelje nečega što je počinjalo da liči na civilizaciju. Sada su poželeli da mu otmu ono što je mukotrpno preoblikovao u vrednost koju je svaki čestit čovek mogao da prepozna.

Zvali su ga kraljem graditeljem u njegovoj domovini. I zaista, došao je odavno u Afriku sa namerom da i nju izgradi, oplemeni i reformiše poput Belgije. Naravno, bilo je jedino logično da onaj koji ulaže rad dobije i adekvatnu nagradu za to. Berlinska konferencija mu je dala tu moć, taj legitimitet. Svi su ga tom prilikom priznali kao vlasnika te neistražene zemlje. Ogromna količina gume koju je obezbeđivao kroz operacije u Kongu, činila je njegov doprinos razvitku modernog sveta izuzetnim. Međutim, lavina koju je poslednjih par godina pokrenuo gospodin koga je kralj često oslovljavao kao „ono prokleto poljsko kopile od Koženjovskog”, pretila je da sruši ono, što je bradati monarh zamislio. Osećao je kako mu polako ponestaje vremena, ali nije nameravao da se povuče. Guma je bila vrednija od zlata. Nije imao nameru da dozvoli nekome da mu govori kako da rukovodi sopstvenom svojinom. Na kraju dana, on je bio vladar – onaj koji uskraćuje slobodu, nikako onaj kome se sloboda uskraćuje.

Čvrsto je verovao da se kralj ne postaje – a još manje ostaje – povlačenjem i strahom, već isključivo spremnošću da se preuzme nesvakidašnji rizik i upusti u pohod za slavom i bogatstvom. On zgrabi parče hartije i dohvati zlatno penkalo sa stola, te oštrim krasnopisom pretoči svoje najsvežije misli u reči naređenja. Kvote se moraju udvostručiti u sledećoj godini. Nije ga zanimalo kako će to biti ostvareno. Kralj zarola papir u svitak i zali ga toplim voskom, u koji utisnu svoj kraljevski pečat.

Nije bio zadovoljan onim što je video i to ga je izjedalo.

Bili su gotovo bolesno lenji. Bili su aljkavi, neproduktivni i glupi.

Nisu se mogli naučiti.

Jedva više od zveri.

Jedna stvar bila je preuzeti na sebe misiju da ih podigne iz blata u kome su se rojili, načini od njih ljude i poboljša ih po svom liku. Druga stvar bila je to pretočiti u delo. Malo ko je razumeo gnusne zemaljske teškoće sa kojima se suočavao. Uhvatio je čikotu, bič napravljen od grube i debele kože nilskog konja. Prešao je njime preko naboranog dlana i oštro zamahnuo par puta kroz vazduh. Disciplina bi trebalo da bude najlakša stvar za usaditi u čoveka… samo treba ponoviti pokret dovoljan broj puta. Zviždanje biča pocepa vazduh i kraljev udarac završi u tapacirungu malog taburea kraj njegovih nogu. Dok mu je graška znoja jurila niz venu koja mu je pulsirala slepoočnicom, kralj dohvati zvonce koje mu se nalazi na stolu i prizva slugu.

„Pripremi ih”, zapovedi kralj hladno istom onom gologlavom čoveku koga prethodno beše oterao. Sluga klimnu i otrča niz hol, te se vrati podjednako hitrim trkom posle par minuta.

„Čekaju Vas, Vaše Visočanstvo”, prozbori on i pokloni se.

Postajalo je nepodnošljivo vruće, kako se sunce lagano penjalo na čistom nebu. Vazduh je odbijao da se pokrene, koliko god se svaka duša u dolini u tom trenu molila za dašak vetra. Kralj povuče rub svoje paradne uniforme kako bi je poravnao i okrete pogled ka zidu iza sebe. Preparirana glava belog nosoroga ga je gledala sa visine. Čovek se vojnički okrenu na peti i spusti se niz hodnik, izlazeći kroz teška vrata, dok su se oko njega usput obrazovale dve kolone gardista, zakletih životom da čuvaju svog suverena. Zastao je na vrhu stepeništa koje je vodilo naniže u dvorište, da osmotri svoje podanike. Crne uniforme bile su raspoređene na nekoliko mesta, stojeći u stavu mirno sa puškama na ramenima. Svuda oko njih nalazila su se žilava, mršava bića crne i sjajne kože. Desetine, stotine njih. Klečali su i ćutali, gledajući u zemlju pred sobom. Bili su skoro potpuno nagi. Krajičkom oka, minimalnim pokretom kojeg izvesno niko osim njega nije bio svestan, kralj primeti da dva crnokošca najbliža njemu nisu imala desnu šaku. On se spusti niz stepenice i nastavi da korača ka malom trgu u središtu dvorišta. Gledao je samo napred, ka prekrivenoj usamljenoj strukturi kojoj se brzo približavao. Kada se našao na par koraka od nje, on se okrenu ka podanicima i ponosno podiže glavu, dok je nešto nalik blagom osmehu stajalo skriveno u ćošku njegovih suvih usana. Prekrivač sa strukture se sruči uz huk i u trenu ogoli moćnu statuu koja se nalazila ispod. Metalni lik čoveka koji je sada stajao pod njom, sa identičnom bradom, držanjem i sabljom. Gromki glas vojnika koji je predvodio kraljevu gardu razlete se potom po dvorištu, noseći sa sobom reči:

„Živeo kralj Leopold II! Živeo vladar Slobodne Države Kongo!”

Masa složno ponovi njegove reči i kraljeva fasada u trenu popusti, dozvoljavajući osmehu da mu preplavi lice. 

илустрација: Звонимир Грабић

Zvonimir Grabić je rođen 1989. godine i od tada pokušava da crta. Više voli dobru priču od hladnog piva, a prilično voli hladno pivo. Smatra da je umetnost zanat i ništa drugo!

PODELITE OVAJ TEKST NA: