детаљ слике: КРК Арт дизајн

ГУМЕНИ КРАЉ

Почетак 20. века, дубоко у утроби Африке

 

Човек кратке седе косе и дисциплинованог војничког држања, стајао је осамљен крај отвореног прозора. Оштри нос је давао његовом лицу готово просветитељску ноту, ојачану чекињастим брковима и готово потпуно белом брадом позамашне дужине. Ивица браде била је оштра и прецизна, изразито правилне четвртасте форме – као да је била свеже поткресана некаквом машином. Његови наборани, али бескрајно будни капци борили су се да зауздају човекове гладне и продорне очи. Поглед му је био концентрисан, скоро непоколебљив. Стоик који осматра, испитује и упија без речи. Хипнотисано је зурио у још увек дивље и недовољно истражено пространство које се дрско простирало пред њим. Дисао је попут машине, пунећи крупни грудни кош ваздухом одмерено и прорачунато. Налазио се у просторији са високом таваницом и финим дрвеним подом, уз пар комада орнаментираног намештаја који је деловао квалитетно и скупо. Био је одевен у свечану униформу са еполетама и великом лентом која му је красила торзо. Парадна сабља са уполираним рукохватом висила му је поред ноге, чврсто привезана за позлаћени појас. Пар тренутака касније, човекове веђе обасјаше врели сунчеви зраци и он се незнатно намршти у одговор пакленој звезди, али остаде непокретан.

Сунце је гладно и немилосрдно прождирало све што је дотицало у великом дворишту које се налазило под човековим прозором. Мушкарац у униформи гледао је свет пред собом са висине од петнаест метара, пуштајући да му сунчева светлост у потпуности прекрије лице. Било је проклето вруће и влага из ваздуха би истог трена натопила све са чим би дошла у додир, а дан је тек почињао. Иза дрвених палисада које су штитиле ободе имања назирала се моћна смарагдна џунгла. Неколико десетина људи радило је у пољу крај палисада и човек их је сада пажљиво посматрао. Студирао је њихово кретање, координацију, говор тела. Били су спори, неспособни, лењи и слаби. Дефиниција непродуктивности. После пар тренутака, уши му одреаговаше на неуједначено ритмичне ударце са леве стране дворишта. Три сподобе почеле су да копају велику јаму недалеко од прозора, безвољно спуштајући крампове и лопате у земљу без устаљеног реда. Поред њих пролазило је неколико готово нагих жена, на чијим су се главама налазиле бачве са водом. Лица су им била сетна и одсутна док су механички ходале ка дрвеној бараци на десној страни имања. Биле су споре и незаинтересоване, без икакве промене темпа или енергије. Хиљаде истих створења налазило се у шуми и другим пољима иза палисада, радећи исте основне ствари на подједнако невешт и фрустрирајући начин.

Брадати човек се споро повуче корак уназад и пронађе заклон од сунца у хладу унутрашње просторије. Руке су му биле укрштене иза леђа и он усмери пажњу ка помоћној кући поред које се налазио мали трг. Гнушао се примитивности и неимпозантности градње која га је окруживала. Далеко од грандиозности на коју беше навикао, далеко од предивних лукова, елегантних контура и велелепних здања које су сведочиле богатству његовог народа. Све што су његове очи сада упијале било је бесконачно ружније од форми којима је иначе био окружен у својој европској палати. Колико год су се његови неимари трудили да оплемене то место, није им полазило за руком. Дивљина је незајажљиво гутала цивилизацију, преживала и пљувала њене полусварене комаде, растапала све ново што би се направило у тој долини. Човек помисли како вероватно није било шансе да донесе у ту земљу све оно што је имао у својој домовини, нити да овде икада направи нешто што ће га барем подсећати на високу просвећеност његовог дома. Контраст којем је сведочио га је непрестано подсећао на јаз између њега и њих. Разлика у занатским и менталним способностима била је подједнако болно очигледна.

Лева рука му се ослободи од десне и пође наслепо уназад, клизећи лагано уз ивицу великог стола који се налазио са његове леве стране. Снажни прсти пронађоше пут до тешке чаше у којој је одмарао врхунски француски коњак. Без скретања погледа са поља испред себе, човек отпи одмерен гутљај и потом врати чашу на сто. Удар дебелог стакленог дна о тврду, лакирану храстовину изазва снажан ехо који се тупо разлеже по просторији. Човек удахну на нос и коначно се окрену ка унутрашњости одаје. Прешао је кажипрстом преко меке ивице стола, пратећи његову украшену и елегантну линију. Дело врхунских бриселских столара, више уметнина него намештај. Одскакао је од остатка просторије. Представљао је сведочанство вештине, дефиницију луксуза. Све друго је било донекле приручно, недовољно добро за човека који је господарио тим простором и свиме што му је поглед дотицао. Налазио се далеко од куће. Последњи пут је био ту пре годину дана, непосредно пре него што су покушали да га усмрте у поворци пред катедралом у његовом граду. Дрзници, душмани и завереници. Ускоумни и осветољубиви створови који нису заслуживали да буду названи људима.

Тишину у просторији прекину кратко куцање на велика дрвена врата. Проћелава бела глава се потом бојажљиво промоли кроз одшкринути оквир и заусти само: „Ваше Височанство”, на шта му брадати човек преко и суво упути само једну једину реч: „Напоље.“ Није имао времена да буде узнемираван од стране слуга, нити било кога другог. Јешће када се церемонија буде завршила. Врата се затворише скоро нечујно, уз далеко и јењавајуће извињење слуге које се настави у ходнику изван.

Човек дохвати свитак са ивице стола и разви га потом преко масивне плоче, обезбеђујући му крајеве тешким притискачима за папир. Гледао је у мапу континента који је бесомучно настојао да оплемени. Бескрајна пространства Африке била су уцртана у жућкасту хартију која се налазила пред њим и поглед му пође ка срцу таме. Басен Конга, огроман, препун потенцијала и неизмерно застрашујућ. Гротло у коме су се преплитала неслућена природна богатства и демони од којих би скоро сваки човек побегао, али не и он. Његова божанска мисија била је да осветли ту влажну, мемљиву и грозничаву ноћ. Варварство, примитивизам, некултура. Свуда око њега, као копрена која је одбијала да се повуче. Ђавоља работа која је сада већ неколико деценија била његов лични експеримент и његова ултимативна одговорност. Његов виши позив, који је долазио из обавезе да уздигне оне који то сами никада не би били у стању да ураде. Човек у униформи помисли како је слање Хенрија Мортона Стенлија да истражи непрегледну Африку био истовремено најбољи и најгори потез који је направио. Нико није очекивао да ће његов подухват наићи на толико отпора, а нарочито не сада, када су коначно успели да ударе темеље нечега што је почињало да личи на цивилизацију. Сада су пожелели да му отму оно што је мукотрпно преобликовао у вредност коју је сваки честит човек могао да препозна.

Звали су га краљем градитељем у његовој домовини. И заиста, дошао је одавно у Африку са намером да и њу изгради, оплемени и реформише попут Белгије. Наравно, било је једино логично да онај који улаже рад добије и адекватну награду за то. Берлинска конференција му је дала ту моћ, тај легитимитет. Сви су га том приликом признали као власника те неистражене земље. Огромна количина гуме коју је обезбеђивао кроз операције у Конгу, чинила је његов допринос развитку модерног света изузетним. Међутим, лавина коју је последњих пар година покренуо господин кога је краљ често ословљавао као „оно проклето пољско копиле од Кожењовског”, претила је да сруши оно, што је брадати монарх замислио. Осећао је како му полако понестаје времена, али није намеравао да се повуче. Гума је била вреднија од злата. Није имао намеру да дозволи некоме да му говори како да руководи сопственом својином. На крају дана, он је био владар – онај који ускраћује слободу, никако онај коме се слобода ускраћује.

Чврсто је веровао да се краљ не постаје – а још мање остаје – повлачењем и страхом, већ искључиво спремношћу да се преузме несвакидашњи ризик и упусти у поход за славом и богатством. Он зграби парче хартије и дохвати златно пенкало са стола, те оштрим краснописом преточи своје најсвежије мисли у речи наређења. Квоте се морају удвостручити у следећој години. Није га занимало како ће то бити остварено. Краљ зарола папир у свитак и зали га топлим воском, у који утисну свој краљевски печат.

Није био задовољан оним што је видео и то га је изједало.

Били су готово болесно лењи. Били су аљкави, непродуктивни и глупи.

Нису се могли научити.

Једва више од звери.

Једна ствар била је преузети на себе мисију да их подигне из блата у коме су се ројили, начини од њих људе и побољша их по свом лику. Друга ствар била је то преточити у дело. Мало ко је разумео гнусне земаљске тешкоће са којима се суочавао. Ухватио је чикоту, бич направљен од грубе и дебеле коже нилског коња. Прешао је њиме преко набораног длана и оштро замахнуо пар пута кроз ваздух. Дисциплина би требало да буде најлакша ствар за усадити у човека… само треба поновити покрет довољан број пута. Звиждање бича поцепа ваздух и краљев ударац заврши у тапацирунгу малог табуреа крај његових ногу. Док му је грашка зноја јурила низ вену која му је пулсирала слепоочницом, краљ дохвати звонце које му се налази на столу и призва слугу.

„Припреми их”, заповеди краљ хладно истом оном гологлавом човеку кога претходно беше отерао. Слуга климну и отрча низ хол, те се врати подједнако хитрим трком после пар минута.

„Чекају Вас, Ваше Височанство”, прозбори он и поклони се.

Постајало је неподношљиво вруће, како се сунце лагано пењало на чистом небу. Ваздух је одбијао да се покрене, колико год се свака душа у долини у том трену молила за дашак ветра. Краљ повуче руб своје парадне униформе како би је поравнао и окрете поглед ка зиду иза себе. Препарирана глава белог носорога га је гледала са висине. Човек се војнички окрену на пети и спусти се низ ходник, излазећи кроз тешка врата, док су се око њега успут образовале две колоне гардиста, заклетих животом да чувају свог суверена. Застао је на врху степеништа које је водило наниже у двориште, да осмотри своје поданике. Црне униформе биле су распоређене на неколико места, стојећи у ставу мирно са пушкама на раменима. Свуда око њих налазила су се жилава, мршава бића црне и сјајне коже. Десетине, стотине њих. Клечали су и ћутали, гледајући у земљу пред собом. Били су скоро потпуно наги. Крајичком ока, минималним покретом којег извесно нико осим њега није био свестан, краљ примети да два црнокошца најближа њему нису имала десну шаку. Он се спусти низ степенице и настави да корача ка малом тргу у средишту дворишта. Гледао је само напред, ка прекривеној усамљеној структури којој се брзо приближавао. Када се нашао на пар корака од ње, он се окрену ка поданицима и поносно подиже главу, док је нешто налик благом осмеху стајало скривено у ћошку његових сувих усана. Прекривач са структуре се сручи уз хук и у трену оголи моћну статуу која се налазила испод. Метални лик човека који је сада стајао под њом, са идентичном брадом, држањем и сабљом. Громки глас војника који је предводио краљеву гарду разлете се потом по дворишту, носећи са собом речи:

„Живео краљ Леополд II! Живео владар Слободне Државе Конго!”

Маса сложно понови његове речи и краљева фасада у трену попусти, дозвољавајући осмеху да му преплави лице. 

илустрација: Звонимир Грабић

Звонимир Грабић је рођен 1989. године и од тада покушава да црта. Више воли добру причу од хладног пива, а прилично воли хладно пиво. Сматра да је уметност занат и ништа друго!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: