LOV NA STIHOVE
Jesi li pročitao smrtovnicu?
Sve novine su objavile.
Smeh je umro u hodniku bolnice.
Smrt je zapečatila sva vrata i prozore.
Nema napolje…
Iskrala se samo senka nekadašnje mene.
Tumara ulicama sećanja…
Lovi inspiraciju na odbegle stihove.
NEBESKA VATRA
Danas mi je muž umro.
Nije umro nego crk’o
nasred nepokošene
poljane,
ispečen suncem
sa oblakom u očima.
Desna ruka mu je ostala
ukočena,
ka nebu ispružena
sa srpom u šakama.
Krenuo je zlatnog žita
da naseče za gladna usta
naše dece.
Levom rukom, onom do
srca,
pokušao je da uhvati pun
mesec,
da prospe mesečinu na put
svoje žene,
obnevidele od sunca danjeg.
Danas mi je muž skapao
žedan,
jer se nebo speklo ko kora
hleba kukuruznoga.
Ni dodola, ni srebrnog ibrika,
ni pesme kosača,
da se prospe dolinom ko
maslačak rasteran vetrom.
Ni mirisa poljskog cveća
da ga kao oblak digne
na vrh planine među ptice.
Da ga napoje nektarom
besmrtnim,
pa meni vrate da ga prigrlim
rukama željnim.
Grešna sam i prokleta!
Više sam bila nebeska nego
žena zemaljska.
Umro je koseći nebeske njive
sa željom da mi zvezde skine.
Danas mi je umro muž
udavljen u kapitalističkim
govnima,
kanalizacionim otvorima
njihove duše što zaudara
na pakaooo...
Oni ne vide ispod njegove
crne kože,
čistu, belu dušu po koju je
došao Golub plave boje,
niti će ikada spoznati
svetu tajnu Ljubavi
koja nas je držala zajedno
sve ove godine.
Deca su nam se u tišinu
povukla.
Jedno se pod stolom sakrilo,
drugo u sebe, ko u tvrđavu
ušlo.
Premlado ostarilo.
Grešna sam i prokleta!
Ubila ga je moja priroda
luda, divlja, pohotna...
Ko nabujala reka u grudima
potopila je bele, papirne
brodove sa jedrima
koja su vodila pravo u Nebo!
Noć.
Udišem tišinu neprospavanih noći.
Mesec kao načeta pomorandža
viri iza krovova.
Nagoveštava nedovršenost trenutka
našeg trajanja.
Sećam se dana kada sam zaspala
u tvome oku.
Još se nisam probudila...
Noć.
Udišem tišinu neprospavanih noći.
Prstima samoće tkam sećanje na nas.
Osipaš se kao oronuli malter sa zidova
moje materice u koju si mi usađen
u pra pra pradavnim vremenima.
Krvavim rukama crtam naše obrise.
Znakovi trajanja na licu ostavljaju
vidljiv trag.
Noć.
Udišem tišinu neprospavanih noći.
Kroz svaku boru kao rekom suza
plovi lađa izgubljenih osmeha.
Moja duša se od mene otela
onog dana kada sam ti je pogledom
predala.
Otišla nepovratno s tobom...
Luta predelima nedosanjanog sna.
