ЛОВ НА СТИХОВЕ
Јеси ли прочитао смртовницу?
Све новине су објавиле.
Смех је умро у ходнику болнице.
Смрт је запечатила сва врата и прозоре.
Нема напоље…
Искрала се само сенка некадашње мене.
Тумара улицама сећања…
Лови инспирацију на одбегле стихове.
НЕБЕСКА ВАТРА
Данас ми је муж умро.
Није умро него црк’о
насред непокошене
пољане,
испечен сунцем
са облаком у очима.
Десна рука му је остала
укочена,
ка небу испружена
са српом у шакама.
Кренуо је златног жита
да насече за гладна уста
наше деце.
Левом руком, оном до
срца,
покушао је да ухвати пун
месец,
да проспе месечину на пут
своје жене,
обневиделе од сунца дањег.
Данас ми је муж скапао
жедан,
јер се небо спекло ко кора
хлеба кукурузнога.
Ни додола, ни сребрног ибрика,
ни песме косача,
да се проспе долином ко
маслачак растеран ветром.
Ни мириса пољског цвећа
да га као облак дигне
на врх планине међу птице.
Да га напоје нектаром
бесмртним,
па мени врате да га пригрлим
рукама жељним.
Грешна сам и проклета!
Више сам била небеска него
жена земаљска.
Умро је косећи небеске њиве
са жељом да ми звезде скине.
Данас ми је умро муж
удављен у капиталистичким
говнима,
канализационим отворима
њихове душе што заудара
на пакаооо...
Они не виде испод његове
црне коже,
чисту, белу душу по коју је
дошао Голуб плаве боје,
нити ће икада спознати
свету тајну Љубави
која нас је држала заједно
све ове године.
Деца су нам се у тишину
повукла.
Једно се под столом сакрило,
друго у себе, ко у тврђаву
ушло.
Премладо остарило.
Грешна сам и проклета!
Убила га је моја природа
луда, дивља, похотна...
Ко набујала река у грудима
потопила је беле, папирне
бродове са једрима
која су водила право у Небо!
Ноћ.
Удишем тишину непроспаваних ноћи.
Месец као начета поморанџа
вири иза кровова.
Наговештава недовршеност тренутка
нашег трајања.
Сећам се дана када сам заспала
у твоме оку.
Још се нисам пробудила...
Ноћ.
Удишем тишину непроспаваних ноћи.
Прстима самоће ткам сећање на нас.
Осипаш се као оронули малтер са зидова
моје материце у коју си ми усађен
у пра пра прадавним временима.
Крвавим рукама цртам наше обрисе.
Знакови трајања на лицу остављају
видљив траг.
Ноћ.
Удишем тишину непроспаваних ноћи.
Кроз сваку бору као реком суза
плови лађа изгубљених осмеха.
Моја душа се од мене отела
оног дана када сам ти је погледом
предала.
Отишла неповратно с тобом...
Лута пределима недосањаног сна.
