detalj slike: KRK Art dizajn

IZ DRUGOG UGLA

 

Susret dragih prijatelja iz mladosti uvek je prijatan jer  donosi i osvežavanje sopstvenih sećanja, a nekad i neočekivana  nova saznanja.

Mladenka je pošla da nešto obavi u gradu i da  se brzo vrati kako bi nastavila sa pisanjem memoara koji su se dobrim delom odnosili na grad njene mladosti, Niš, u kojem je provela više od tri decenije. Zastala je da na trafici  kupi markicu za prevoz i odsutno negde gledala nezainteresovana za svet oko sebe. Iznenada je neko obema rukama uhvati za oči i poznat smeh se začu uz njeno lice. Znala je, Nadežda  njena bliska drugarica iz detinjstva ju je čvrsto grlila radujući se iznenadnom susretu.

Mladenka se ozarila videvši je tako vedru  i, kao i uvek, lepu i  doteranu.

Pošle su u Mažestik, omiljeno mesto poslovnog sveta, da popiju piće  ispričaju se. Mladenka je odmah potisnula iz svesti žurbu  i rad na knjizi o svom zavičaju, ne sluteći da je na tragu dobre priče baš iz te sfere. Uvek je znala da  su ljudi najbolji izvor saznanja o životu, onom pravom, istinskom, ne knjige, enciklopedije. Ali, često se osvedočila da nikad dovoljno ne znamo o životu svojih  bližnjih, prijatelja ili sugrađana. Predrasude nas često odvedu na pogrešan put, naše predstave o drugima takođe.

Na Nadeždino pitanje šta trenutno radi pomenula je svoje memoare i bila raspoložena da sa njom  ćaska na razne teme. Ako je ko znao da pripoveda i da ni od čega napravi dobru priču, to je svakako bila Nadežda i razgovor  s njom bi je uvek obogatio i istinski osvežio.

Budući da je konačno prebrodila krizu nakon razvoda, njeno vedro lice govorilo je da se vratila sebi i da je opet ona „stara“. Mladenka je već dugo bila sama i pomalo mrzovoljna. Niti je šta očekivala niti je za čime žalila. Ali, Nadežda je uživala u novostečenoj slobodi i ponekom novom iskustvu.

Posle naručenog kapućina započeše uobičajene razgovore. Nakon duže pauze, Nadežda je neočekivano prodrma za ruku i reče:

– Sad se spremi da čuješ priču koju bi onako spisateljski ukrašenu mogla da nasloviš - Iznenađenje veka!

Mladenka joj se zagleda u oči upitno, pitajući se šta je moglo da joj se desi kad pravi ovako bombastičan uvod.

– Sećaš li se lepotana iz naše ulice i našeg uzaludnog maštanja da ga se dočepamo - smejala se.

Mladenka je odmah znala o kome je reč.

 – Šta je bilo, jesi li ga se konačno „ dočepala“ – upita i ona kroz smeh.

 – I jesam i nisam – njen smeh je bio nekako čudan, pun rezignacije.

 – Kako to može biti, jesi ili nisi – ne odugovlači, znaš li da si me jako zaintrigirala.

Nadežda je opet zaćutala, kao da pravi selekciju informacija koje će izneti o čoveku koji je važio za oličenje savršenstva, ugleda, uspeha, bogatstva, znanja...Još kad se oženio njihovom prelepom drugaricom, pa i kad su jedno za drugim stizala deca a firma koju su osnovali rasla, rasla je i tiha zavist svih, pa i njih dve su povremeno komentarisale kakva  je srećnica njihova drugarica.

Ipak se nekako naziralo da je on pomalo bio naklonjen i Nadeždi,  ali da to nije otvoreno pokazivao. Kad su bili na nekom putovanju bilo je očigledno da on ima neke pretenzije, no nije imao dovoljno smelosti da se izjasni...Vreme je  prolazilo i sve je zaboravljeno...

–  I nađosmo se konačno, reče Nadežda povišenim tonom prenuvši Mladenku iz misli jer se odjednom prisećala  mnogih ljudi iz njihovog grada.

– I, kako prođe taj tako željeni susret–  upita.

 –  E, draga moja, nemaš pojma koliko su naše predstave o drugima proizvoljne i zasnovane na našim pretpostavkama, to je neverovatno i samo te tek neki takav susret osvesti i pokaže ti pravo stanje stvari- reče Nadežda prilično uopšteno.

 –  Uvod ti je baaš onako...ma, hajde, reci brže šta imaš, šta si počela od Markovih konaka...kaži mi kratko, prevari li on konačno svoju Lolicu, to me zanima.

Gorak osmeh na Nadeždinom licu, najavljivao je dublje i sadržajnije teme.

– Znaš, kao prvo, Lolica je sad Leposava, tako je oslovljava, i gotovo da ne žive zajedno. I oni su se  doselili ovde, a ona je ostala tamo da vodi poslove.

Mladenka je bila u šoku.

– Ma, šta mi kažeš, pukla tikva!

– Nije pukla sasvim, ali se rascepila baš dobro...odgovori Nadežda.

– O, pa to je lepa vest, mislim u poverenju, da nas naša drugarica ne čuje. Šansa za tebe, sad  si i ti slobodna...

– Neka, hvala – odbrusi ona.

– Što, zaboga, nije li on tvoj princ na belom konju koji je zalutao u dvorište tvoje komšinice... šalila se Mladenka.

– Da, da, da... tako sam i ja pomislila kad smo se prvi put sreli i kad je najavio neke ozbiljne razgovore.

 –  Eto, nikad nije kasno–  kako narod kaže,

dodade Mladenka iako vidi da nešto nije kako treba.

Posle dužeg ćutanja Nadežda ubrzano poče da priča.

  – E, pa da znaš, Princ je moje najveće razočarenje, u svakom smislu.

Mladenka je baš bila iznenađena onim što je čula i nikako nije mogla pretpostaviti u kom pravcu može da ide priča o nedohvatnom snu njihove mladosti.

 –  Elem,  kao što rekoh, bila sam na sedmom nebu kad smo se sreli. Mogu ti reći da izgleda fantastično, ništa nije izgubio od lepote, elegantan kao i uvek, ni malo se nije promenio, niti su mu godine nešto oduzele od šarma.

  – Pa, šta je onda?

– E, to je već duža priča.  Počesmo da se družimo. Povede on mene do svoje palate da mi pokaže kako je, kao i uvek moćan i uspešan. Ja gledam i divim se. Utom on poče da priča kako je sa Lolicom – tj. Leposavom kako je sad zove, sve naopako, kako nemilice troši njihov novac, kako mu je ostavila da brine o deci – a deca sva odrasla, on sam kuva, čisti kuću...sve u svemu, da se rasplačeš – smeje se ona.

– A, tako, bilo mu je potrebno da se nekom izjada...pa dobro, stari ste znanci, normalno...A, reci mi, nije se valjda samo na tome završila poseta palati – upita Mladenka kroz smeh.

– Naravno da jeste, ali zakazasmo novi susret u obližnjem hotelu gde on uvek pije kafu. Uprkos lošem uvodu, ja sam ipak sanjarila one mladalačke snove i s nestrpljenjem očekivala novi susret. On  mi je već slao divne poruke pune nežnosti i nagoveštaja. Bližio se taj dan i on je insistirao na tome da planiram da duže  budem slobodna i da ćemo celog dana biti skupa. Bila sam  presrećna i brižno sam se pripremala za to. Odavno sam bila sama i sve je to bilo vrlo uzbudljivo za mene. Pa, još sa njim, možeš misliti!

Opet je zaćutala a Mladenka je sad  već vrlo zainteresovana strpljivo čekala.

– I dođe taj dan, kamo sreće da  nije i da sam ostala da živim u svojim iluzijama. Ponekad je bolje tako, život nekad  hoće da nas od nečeg poštedi kad ne dopušta da se nešto desi a mi ne kapiramo da je reč o tome.

Mladenka je već slutila neku dramu i saosećajno je slušala.

– Dakle, dođe taj dan, a ja skockana kao u najboljim godinama, oduševljeno mislim na njegovu lepotu, na sve što me čeka i drhtim sve vreme od nestrpljenja da konačno proživim svoj mladalački san.

–  Dođem do hotela, on izlazi, plaća taksi i uvodi me. Ja zamišljam sobu u kojoj ćemo provesti dan i sva se topim od radosti.

Pijemo kapućino, eto mislila sam da ga više nikad neću naručiti...ćaskamo bez žurbe...kad on upita hoću li još nešto da pijem ili da krenemo. Ma, kakvo piće,  ja već nestrpljiva...Ustaje on i donosi mi kaput i pridržava mi da ga obučem. Ja, pomalo zatečena, što se oblačimo ako idemo u sobu...Vidi on i kaže, idemo na drugo mesto...U redu. Mislim, možda ga ovde znaju pa neće zbog toga.

Ulazimo u njegova kola i on kaže, idemo u jednu sobu koju sam vrlo jeftino iznajmio. Ja pretrnem...opet mislim, diskretnije je...da bar ne pomenu to o iznajmljivanju ...ali ok... Stigosmo, on otvara gepek i vadi kesu sa sendvičima i vinom...Uh, mene već neki žmarci podilaze...šta je ovo, bre?! Studentska varijanta, valjda hoće da me podseti na mladost... već sa ironijom mislim, on truli  bogataš...Ali, šta  je tu je. U glavi mi odzvanjaju njegove maštovite poruke o tome kako ćemo provesti dan.
Mladenka je gleda bez reči, taj čovek, takav obrt. Gleda svoju prelepu prijateljicu koja izgleda prekrasno uprkos godinama i zamišlja kako je neko tako finansijski moćan mogao 'ladno da je povede u Hajat, da naruči gala ručak, da je tretira kao kraljicu...Bar ga je tako zamišljala shodno onome što je pretpostavljala o njemu.

– I uđosmo u zgradu, prizemlje, odmah  iz hola ulazi se u skromno nameštenu sobu, očigledno samo za te svrhe namenjenu i ja se preznojih od stida pred samom sobom. Zar sam spala na to da me neko dovede u šofersku sobu za iznajmljivanje na sat dva, kako mi prva asocijacija pade na pamet. I prođe me sva volja za bilo čime. A, on valjda srećan što je i tu uštedeo, pun entuzijazma i ne vidi šta se sa mnom zbiva. Odmah izvadi iz kese sendviče i plastične čaše za vino koje stavi na natkasnu blizu kreveta. 

Mom čuđenju nigde kraja. Oseća on da sam hladna i pokušava da me odobrovolji, ali uazlud. Osećaj mog  poniženja bio je vrlo intenzivan.

Ni sama ne znam kako da prikrijem  kako se osećam, ali šta je tu je,  ne vidim način kako bih se izvukla i otišla. Mislim, preživeću i to. Nikad me niko nije tako ponizio!- ponavlja.

On mi nazdravlja i  najavljuje nove susrete ovde gde nam niko neće  smetati niti će ko primetiti da se tu nalazimo.

Ja u sebi mislim, bogami, neće biti drugog puta, al' hajde da i to obavimo, pa da brišem...

I nekako se ja primirim, ispismo to vino i dođe i taj  dugo sanjani trenutak u tako realističnim okolnostima, da bih najradije potonula.

A, pravo iznenađenje me je tek čekalo. Lepotan kakvog znaš baš i nije tako lep tamo gde treba. Nikad ništa tako tanko nisam videla, iako baš i nemam neko bogato iskustvo po tom pitanju... Smučilo mi se. Ali, kako god okreneš život ti na kraju da odgovore za kojima tako dugo ponekad tragaš. Tako sam posle više decenija shvatila zašto se nije dalo da se zbližimo. Možda je zbog toga i vredelo pretrpeti malo poniženja.

Reči je zamenio smeh jer je odjednom  počela histerično da se smeje...a onda su joj potekle suze. Na kraju tiho progovori, kao za sebe :

 – Znaš setih se one Đurine, il' ne da đavo il' ne da  Bog  – završi ona zaista neočekivanu priču o junaku svojih davnašnjih snova.

– Dakle, poniženje je bilo kompletirano... – dopuni je Mladenka

 sećajući se zavisti s kojom je povremeno mislila na taj čuveni bračni par, kao i na to da njena prijateljica Nadežda zaista zaslužuje poštovanje i pravu sreću.

Mladenka se pitala, nije li sve to moglo biti drugačije. Ako je već dotični princ znao čime raspolaže i da je neće impresionirati kao svojom velelepnom palatom, možda bi sve prošlo sa manje gneva i čak i nekog pobuđenog saosećanja da  u ponuđenim bizarnim okolnostima već u startu nije izazvao otpor.

U svakom slučaju, viša sila je i tu umešala prste, zaključi Mladenka a svako je na neki način obeležen i  mora živeti u skladu s tim. Princ je očigledno bio i duhovno obogaljen a ne samo telesno,  opsednut novcem koji mu je izgleda davao preterano samopouzdanje. Ovo drugo bi se  još i moglo podneti.

PODELITE OVAJ TEKST NA: