детаљ слике: КРК Арт дизајн

ИЗ ДРУГОГ УГЛА

 

Сусрет драгих пријатеља из младости увек је пријатан јер  доноси и освежавање сопствених сећања, а некад и неочекивана  нова сазнања.

Младенка је пошла да нешто обави у граду и да  се брзо врати како би наставила са писањем мемоара који су се добрим делом односили на град њене младости, Ниш, у којем је провела више од три деценије. Застала је да на трафици  купи маркицу за превоз и одсутно негде гледала незаинтересована за свет око себе. Изненада је неко обема рукама ухвати за очи и познат смех се зачу уз њено лице. Знала је, Надежда  њена блиска другарица из детињства ју је чврсто грлила радујући се изненадном сусрету.

Младенка се озарила видевши је тако ведру  и, као и увек, лепу и  дотерану.

Пошле су у Мажестик, омиљено место пословног света, да попију пиће  испричају се. Младенка је одмах потиснула из свести журбу  и рад на књизи о свом завичају, не слутећи да је на трагу добре приче баш из те сфере. Увек је знала да  су људи најбољи извор сазнања о животу, оном правом, истинском, не књиге, енциклопедије. Али, често се осведочила да никад довољно не знамо о животу својих  ближњих, пријатеља или суграђана. Предрасуде нас често одведу на погрешан пут, наше представе о другима такође.

На Надеждино питање шта тренутно ради поменула је своје мемоаре и била расположена да са њом  ћаска на разне теме. Ако је ко знао да приповеда и да ни од чега направи добру причу, то је свакако била Надежда и разговор  с њом би је увек обогатио и истински освежио.

Будући да је коначно пребродила кризу након развода, њено ведро лице говорило је да се вратила себи и да је опет она „стара“. Младенка је већ дуго била сама и помало мрзовољна. Нити је шта очекивала нити је за чиме жалила. Али, Надежда је уживала у новостеченој слободи и понеком новом искуству.

После нарученог капућина започеше уобичајене разговоре. Након дуже паузе, Надежда је неочекивано продрма за руку и рече:

– Сад се спреми да чујеш причу коју би онако списатељски украшену могла да насловиш - Изненађење века!

Младенка јој се загледа у очи упитно, питајући се шта је могло да јој се деси кад прави овако бомбастичан увод.

– Сећаш ли се лепотана из наше улице и нашег узалудног маштања да га се дочепамо - смејала се.

Младенка је одмах знала о коме је реч.

 – Шта је било, јеси ли га се коначно „ дочепала“ – упита и она кроз смех.

 – И јесам и нисам – њен смех је био некако чудан, пун резигнације.

 – Како то може бити, јеси или ниси – не одуговлачи, знаш ли да си ме јако заинтригирала.

Надежда је опет заћутала, као да прави селекцију информација које ће изнети о човеку који је важио за оличење савршенства, угледа, успеха, богатства, знања...Још кад се оженио њиховом прелепом другарицом, па и кад су једно за другим стизала деца а фирма коју су основали расла, расла је и тиха завист свих, па и њих две су повремено коментарисале каква  је срећница њихова другарица.

Ипак се некако назирало да је он помало био наклоњен и Надежди,  али да то није отворено показивао. Кад су били на неком путовању било је очигледно да он има неке претензије, но није имао довољно смелости да се изјасни...Време је  пролазило и све је заборављено...

–  И нађосмо се коначно, рече Надежда повишеним тоном пренувши Младенку из мисли јер се одједном присећала  многих људи из њиховог града.

– И, како прође тај тако жељени сусрет–  упита.

 –  Е, драга моја, немаш појма колико су наше представе о другима произвољне и засноване на нашим претпоставкама, то је невероватно и само те тек неки такав сусрет освести и покаже ти право стање ствари- рече Надежда прилично уопштено.

 –  Увод ти је бааш онако...ма, хајде, реци брже шта имаш, шта си почела од Маркових конака...кажи ми кратко, превари ли он коначно своју Лолицу, то ме занима.

Горак осмех на Надеждином лицу, најављивао је дубље и садржајније теме.

– Знаш, као прво, Лолица је сад Лепосава, тако је ословљава, и готово да не живе заједно. И они су се  доселили овде, а она је остала тамо да води послове.

Младенка је била у шоку.

– Ма, шта ми кажеш, пукла тиква!

– Није пукла сасвим, али се расцепила баш добро...одговори Надежда.

– О, па то је лепа вест, мислим у поверењу, да нас наша другарица не чује. Шанса за тебе, сад  си и ти слободна...

– Нека, хвала – одбруси она.

– Што, забога, није ли он твој принц на белом коњу који је залутао у двориште твоје комшинице... шалила се Младенка.

– Да, да, да... тако сам и ја помислила кад смо се први пут срели и кад је најавио неке озбиљне разговоре.

 –  Ето, никад није касно–  како народ каже,

додаде Младенка иако види да нешто није како треба.

После дужег ћутања Надежда убрзано поче да прича.

  – Е, па да знаш, Принц је моје највеће разочарење, у сваком смислу.

Младенка је баш била изненађена оним што је чула и никако није могла претпоставити у ком правцу може да иде прича о недохватном сну њихове младости.

 –  Елем,  као што рекох, била сам на седмом небу кад смо се срели. Могу ти рећи да изгледа фантастично, ништа није изгубио од лепоте, елегантан као и увек, ни мало се није променио, нити су му године нешто одузеле од шарма.

  – Па, шта је онда?

– Е, то је већ дужа прича.  Почесмо да се дружимо. Поведе он мене до своје палате да ми покаже како је, као и увек моћан и успешан. Ја гледам и дивим се. Утом он поче да прича како је са Лолицом – тј. Лепосавом како је сад зове, све наопако, како немилице троши њихов новац, како му је оставила да брине о деци – а деца сва одрасла, он сам кува, чисти кућу...све у свему, да се расплачеш – смеје се она.

– А, тако, било му је потребно да се неком изјада...па добро, стари сте знанци, нормално...А, реци ми, није се ваљда само на томе завршила посета палати – упита Младенка кроз смех.

– Наравно да јесте, али заказасмо нови сусрет у оближњем хотелу где он увек пије кафу. Упркос лошем уводу, ја сам ипак сањарила оне младалачке снове и с нестрпљењем очекивала нови сусрет. Он  ми је већ слао дивне поруке пуне нежности и наговештаја. Ближио се тај дан и он је инсистирао на томе да планирам да дуже  будем слободна и да ћемо целог дана бити скупа. Била сам  пресрећна и брижно сам се припремала за то. Одавно сам била сама и све је то било врло узбудљиво за мене. Па, још са њим, можеш мислити!

Опет је заћутала а Младенка је сад  већ врло заинтересована стрпљиво чекала.

– И дође тај дан, камо среће да  није и да сам остала да живим у својим илузијама. Понекад је боље тако, живот некад  хоће да нас од нечег поштеди кад не допушта да се нешто деси а ми не капирамо да је реч о томе.

Младенка је већ слутила неку драму и саосећајно је слушала.

– Дакле, дође тај дан, а ја скоцкана као у најбољим годинама, одушевљено мислим на његову лепоту, на све што ме чека и дрхтим све време од нестрпљења да коначно проживим свој младалачки сан.

–  Дођем до хотела, он излази, плаћа такси и уводи ме. Ја замишљам собу у којој ћемо провести дан и сва се топим од радости.

Пијемо капућино, ето мислила сам да га више никад нећу наручити...ћаскамо без журбе...кад он упита хоћу ли још нешто да пијем или да кренемо. Ма, какво пиће,  ја већ нестрпљива...Устаје он и доноси ми капут и придржава ми да га обучем. Ја, помало затечена, што се облачимо ако идемо у собу...Види он и каже, идемо на друго место...У реду. Мислим, можда га овде знају па неће због тога.

Улазимо у његова кола и он каже, идемо у једну собу коју сам врло јефтино изнајмио. Ја претрнем...опет мислим, дискретније је...да бар не помену то о изнајмљивању ...али ок... Стигосмо, он отвара гепек и вади кесу са сендвичима и вином...Ух, мене већ неки жмарци подилазе...шта је ово, бре?! Студентска варијанта, ваљда хоће да ме подсети на младост... већ са иронијом мислим, он трули  богаташ...Али, шта  је ту је. У глави ми одзвањају његове маштовите поруке о томе како ћемо провести дан.
Младенка је гледа без речи, тај човек, такав обрт. Гледа своју прелепу пријатељицу која изгледа прекрасно упркос годинама и замишља како је неко тако финансијски моћан могао 'ладно да је поведе у Хајат, да наручи гала ручак, да је третира као краљицу...Бар га је тако замишљала сходно ономе што је претпостављала о њему.

– И уђосмо у зграду, приземље, одмах  из хола улази се у скромно намештену собу, очигледно само за те сврхе намењену и ја се презнојих од стида пред самом собом. Зар сам спала на то да ме неко доведе у шоферску собу за изнајмљивање на сат два, како ми прва асоцијација паде на памет. И прође ме сва воља за било чиме. А, он ваљда срећан што је и ту уштедео, пун ентузијазма и не види шта се са мном збива. Одмах извади из кесе сендвиче и пластичне чаше за вино које стави на наткасну близу кревета. 

Мом чуђењу нигде краја. Осећа он да сам хладна и покушава да ме одобровољи, али уазлуд. Осећај мог  понижења био је врло интензиван.

Ни сама не знам како да прикријем  како се осећам, али шта је ту је,  не видим начин како бих се извукла и отишла. Мислим, преживећу и то. Никад ме нико није тако понизио!- понавља.

Он ми наздравља и  најављује нове сусрете овде где нам нико неће  сметати нити ће ко приметити да се ту налазимо.

Ја у себи мислим, богами, неће бити другог пута, ал' хајде да и то обавимо, па да бришем...

И некако се ја примирим, исписмо то вино и дође и тај  дуго сањани тренутак у тако реалистичним околностима, да бих најрадије потонула.

А, право изненађење ме је тек чекало. Лепотан каквог знаш баш и није тако леп тамо где треба. Никад ништа тако танко нисам видела, иако баш и немам неко богато искуство по том питању... Смучило ми се. Али, како год окренеш живот ти на крају да одговоре за којима тако дуго понекад трагаш. Тако сам после више деценија схватила зашто се није дало да се зближимо. Можда је због тога и вредело претрпети мало понижења.

Речи је заменио смех јер је одједном  почела хистерично да се смеје...а онда су јој потекле сузе. На крају тихо проговори, као за себе :

 – Знаш сетих се оне Ђурине, ил' не да ђаво ил' не да  Бог  – заврши она заиста неочекивану причу о јунаку својих давнашњих снова.

– Дакле, понижење је било комплетирано... – допуни је Младенка

 сећајући се зависти с којом је повремено мислила на тај чувени брачни пар, кao и на то да њена пријатељица Надежда заиста заслужује поштовање и праву срећу.

Младенка се питала, није ли све то могло бити другачије. Ако је већ дотични принц знао чиме располаже и да је неће импресионирати као својом велелепном палатом, можда би све прошло са мање гнева и чак и неког побуђеног саосећања да  у понуђеним бизарним околностима већ у старту није изазвао отпор.

У сваком случају, виша сила је и ту умешала прсте, закључи Младенка а свако је на неки начин обележен и  мора живети у складу с тим. Принц је очигледно био и духовно обогаљен а не само телесно,  опседнут новцем који му је изгледа давао претерано самопоуздање. Ово друго би се  још и могло поднети.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: